Književne novine
"СУСРЕТИ
Посвећење те
"Америчке медитације 11 — сликар Еда: Поповић
„у Њујорку
ДОК САМ тог јесењег, дутог под: 'нева. 1963. године у редакцији ре вије „Данас" (авангардне и кратковеке) чекао „свог уредника", улазна се врата нагло отворише, као под пушњем. Очекивали смо, у: најмању руку, да на тепих (вед подооро изгажен песницима, филмаџијама и разноврсним есејис“ тима) нахрупи какав геније или оно макар чиста лудачина! Ме: Бутим, чворновати момак у кож: ној, шоферској јакни и с умаза: ним фармеркама, који се ту створи, био је у том смислу посве не“ одредљив. Мицао је уснама, једва, чујно, с погледом који одаје дрскост, али и стидљивост, Њиђао сам га Аз ле, узастопце, у Кино теци или ед УАусовом гадери: јом, увек + асовима који су прелазили у ноћ и необичне пред: ставе. Увек сам помишљао да је са оним својим масивним вратом и боксерски набубрелим управо избачен са некакве ло калне игранке! У гунгули јуродивих маштовњака (или тек залуд; ника) само његово лице било је посве буновно, можда управо про буђено у каквом поткровљу, или пак изнурено у ко зна колико дана дугом трчкарању, да ми се чинило како ће сваког часа да заспи, или засузи, Копкало ме је да дознам чије је то лице, што, _ час испрпено час крепко, зури под кртим и пуцкетавим млазом у Кинотеци,.. И хоће ли његова: на: дивља брада трајати тек једну сезону, ти тричетврт капути, манташке јакне, чизме на шнир, шрни џемпери уз врат, привесци, ланчићи (!2) и наруквице од ка: напа,.. | · Бануо је, ето, тај „неизвесни" момак у редакцију на Теразија ма (где су се, уосталом, одувек налазиле све редакције наше младости!) Није поздравио, малчице је понишанио својим "расејаним погледом према једином присут“ ном (не „мом") уреднику и оним својим претворљивим гласом зат ражио једну спајалицу! Иза својих обавезних, рожнатих наочара пренути „уредник једва је могао да поверује да некоме мо же да затреба таква ситница као што је једна спајалица! И да би неког шармирао (можда нас при“ сутне), тај досадни човек почео је да испитује већ узбуђеног долазника да ли је то једини раз | Лот што је свратио у редакцију,
уда Ди, је то све што МУ заиста |
" треба2 ·.. Да, потврдио је момак по не знам који пут, и пошто се, напокон, домогао те недужне спа>
јалице, без отпоздрава се изгубио.. Момак у шоферској јакни био
је Љуба Поповић, тада већ ско" ро тридесетотодишњи сликар уве" лаико изграђених ликовних концепција; као што је познато ње“
та: је (некако одмах након дога“
Баја са спајалицом) директно из наше Кинотеке и са улица „УСВОјио", и то по свој прилици на дуже, талентима ненасити Париз. Уредник, такође сликар, доцније ће се врло често оглашавати својим стручним написима управо о Љуби — али тек пошто су о овоме исписали своје хвалоспеве, моно" графије, каталоге и књиге такви знаменити европски и амерички „ЛИКОВНИ класификатори“ што: су. Рене де Солије, Пјер де Мандиараг, Ален Боске, Сам Хантер,. Исак Кермал, Филип Супо,..
"Од. прилике до прилике дога' ћај са спајалицом, тај молекул свакодневице наших животопи“ са, задобија. бар за мене, све нова значења, боје, карактере, та: ко- речите сударе „свести и мате: рије". ,.Је ли то његов главни ак: тер тада испољио неконформизам,; ћудност, позерство, смисао за апсурд,. изненађење, хумор, страх. Ако је, напокон, 'Љубино сликар: ство попримило сасвим одређене
појмове, актуелност и несумњиви _
значај, моје несигурно сећање још увек оставља ми могућност да га посматрам у стотину ових варијација, кеноовских „стилских вежби", на концу којих се и тражење оне једне, једине, обич“ не: и сасвим случајне спајалице испоставља, ипак, као необично важно!
„ћоуба, је ту, у Њујорку. Има изложбу", казао ми је у телефон ском разговору Макавејев, али тек након целог једног часа ње-
му својственот, бујичавог моноло- | га, (Претходно, чини се није ис.
пустио ниједан одиста песнички детаљ свог путовања низ Америку, о колима којим је путовао, о' стенама Колорада што мењају боју како их пролазиш, о песни“ ку Лопејту, о тапетама, хотела" на Петој авенији где је тренутно смештен, о продуценту и“ редитељу енглеске поставке „Толе. Мр еНО ЈА оВИА а а дају новине у Џаризу, у Пан аи књита у Америци, о најконтроверзнијем филму Свих
времена (по „Гринич вопсу"“), ње-
говом |„Слатком филму" о СВЕМУ). Ипак стигао сам да поме
лицем
"сликарских | _нике,
као |
срачунати цинизам, добро.
„нем Макавејеву во је! "такође
био један од „мотора" „Данас") мој давнашњи сусрет са Љубом. Одмах је схватио пРЕНУ са спаја лицом.. И поручио ми да га не изоставно потражим у. галерији на. Медисон авенији. Додаје да Љуба не зна енглески, а'и да је његов француски такав да се од мара док говори српскохрватски, Будући да су у Паризу суседи (на Монпарнасу), Макавејев зна готово све о Љоуби. У. журби" по верава ми да се овај није нимаАо изменио .свих ових десет тоди: на, чак ни у одећи. Избегава да пређе у нови стан јер га раздра
жују комфор, нов намештај -и,.
уопште, нове зграде, Још није навикао на топлу каду... али лети не протишта да се окупа у Јал ранском мору.или Колубари,
Ипак, ко се суочи сад и с Љу.
биним сликама излатаним последњих неколико година. (а нарочито У њујоршкој галерији, Абербах, с јесени 1974) увиђа, и без
дужет гледања, колико се умет-
Ник · изменио. И сасвим“ је извес“
· но да је Љубино стварање зао“
кружило два „изразита · периода, онај београдски (око шездесетих) и овај париски, који је уследио након 1964. године. Платна и једнот и друтог периода. задржавају исти поетски, космополитски и фи-
лософски однос према предмету
и сликаном "мотиву. Такође, Љуба у новим сликама не од ступа 'од својих максималних средстава и техмеђутим, светлост, њена тама, количина и: хроматика боје битно је различита! Не, некадашња Љубина ћутећа, нема обличја и мумифицирана, анатомски ми нупиозно дата, телеса (која' су
Е прошле шуге, приштеви, пијавице
и. младости) нису се распевала, залепршала у покрет и барокну веселост. Онај Леонардовски сме" шак овде не делује. Иста су'то, и сада, статична тела без временских релација — мучно непокрет“ ви, вазда позирајући и бескрајно спори двоношци у свој птупљика“ вости и нескривености егзистенције, Али како их је извео из ту нела, изврнуо некадашње засен“ чености, како их је страховито, немилосрдно засупнуо бљеском м грозно изненадио, посве отолио сред тих својих паклених раскрсница фауоресцентних змија свет" лости! Београдске слике су сред“ њовековно поверљиве, рађене. у
. У скрушености младости, затрпаване. угаслим миром, обуздаване строгошћу једног кла: сичног латинског духа. У њима је
· Љуба хармонизирао распадајуће,
натурално, са иконографским зла том и кадифастом зрелином рене“ сансних модела. Штедљиво · увођена влакна прозрачења само су појачавала сукоб једног уверљи: вог трајања, континуитета, са ди" сконтинуитетом личних доживљаја. Болест је. тек начињала, кож ни. свлак још није био потпун, усправна тела тужних полусвета“ ца тек одве-онде беху кобно испе> чатана закреченим крастама што су постајале камен; пуздре и жута маст људске коже" још су држале привеске 'тњати, груди, стражњица. Ове прве слике - („Од тајивање идиота у врту-зла", „Ис
праћај ОМ РаВиА талога“, » „Ек Себастијан", „Испарење", а тени: талија", „Хермафродит. и жена"
и још. неке), та бића у светлост истрошена, и: од ње заштићена, још: увек с рупичастом жабокре“ чином психоанализма између но" гу, била су тек „симбол , језе, де-
_ струкције, као и изузетне Љууби“
не. исцелитељске енергије . и воље,
Улазећи у галерију, Абербах, Мо
саму окупану сунчевим зрацима, ломљеним низ терасе и цртичас-
те шалоне сличне | онима. Ауж па,
риских "булевара. осећам колико су на Љубиним светлим сли: кама отворени сви " прозори, раз' грнуте све сенке и застори. Но, у 'бљесковима "је далеко. препознавање | тог _ нагомиланог света, Уметник, који као да се
колеба између науке и "религије,
премното чини да се сва та ипак коначна. предметност издужи, уси-
. њушкица – водоземаца,
теже.
"ван рецепт из Европе",
'
ја и увећа, да пређе границе фор" мата' иомако огромних слика. Фантомска армија, његових убогих, · вретенастих. фигура. измрежала се „ у својој космичкој пулсацији, и искорачила из својих пређашњих склопова; и. забити на саму ивииу зацело нестајања са светлошт ћу, попут болесника који не могу мирно да дочекају свискавање у соби па су поврвили. у ходник, У болнички врт. Ту су, одиста, ис купљене мноте боли! Посетиоци су се стисли насред галерије, , и клизе један по један, одвојено, крај тих универзалних рушевина, из којих ништа од људског времена не престаје да вири около. Мучнина наводи да и они „селу чаћно живи" чине управо исто што и:'уклете на сликама, да зу ре, 'буље, ћуте, битишу сведених мисли без помена о томе да ика ко реагују. Тај несамерљиви жи вот (!2) Љуба је дао безобзирно, у потпуном оранж, љубичастом, црвеном или зеленом осветљењу. Истражен · је и! огољен сав пер" верзни склад који повезује све те пребујале форме,“ израслине, гаљне гужве, портрете, девице ужас нутог лика, анђеле смрти, кишу камења и црних звезда. Та сла дуњава боја, нова трулеж, ти парфеми, како их Љуба назива, са: мо повећавају одвратност призо“ ра. Попут сугестивних и белих УШЉИВИХ бресака или тамно лебдећих чупавих мрља, извирују сред кожа и. костура нагих фигура сасушене женске гениталије, најчешће оне, извор пи увир недужне и бол не пустоши. И чини се да тек из њихових средишта отпочињу круж нице, устројства и хаос „штег Ффутпе", пламни мирис ових сли ка, што је, " без сумње, мирис не чет што је одувек, и сурово, то“ рело!'
Често смо се, и чини ми се прилично неоправдано, сужавали на експлицитну поруку Љубиних слика — вероватно да бисмо на неки начин (или због нечег). оправдали грозоморност призора ко: је су. редовно доносила његова платна. Поводом његових „слатких и гаднвих парфема" из пари ског периода помињу се ратне експлозије, чак Хирошима, пре досећање блиске апокалипсе итд. На интелектуалном плану нала: жена је сродност с искуствима театра апсурда, надреализма, са
(ОБА ПОПОВИЋ:
„бветањем "негације и инизма". •
"Ипак, све су ово проналасци тајв.
ликовних експерата, који се пре често везују, за опште култујро лошке чињенице, једва дотичући уметниково · примарно. осећање, повод, ризик, мотив, магију. |По свој прилици, Љуба, као меди-“ тативни сликар непрекидно наг лашава своју основну тему „жи вота и смрти" до својеврсне ос“ већености својим набојима стра: ха и застрашености, који су му вероватно примарно осећање ау тентичности. Тим својим урађеним инстинктом он превладава, или избегава, неосетљивост, рутину, одлагање и сваку навику „која вреба да' „отме душу човеку“, |
„Страх је општа. грађанска грешка'", говори Љуба спрамно
· док седимо у једном ресторану
„о хиљаду салвета", близу гадери је. С нама је и један Американац, извесни дизајнер: кошуља.“ „Та бојазан · да'се' изрази оно' што се осећа... Страх да се уђе у биос: коп "скачући преко редова, Да се
„не: појавимо негде. без крава:
те..." "Моли ме да преведем мла:
· доликом · Американцу што ће ре ћи; „Већ две, недеље посматрам.
како седам: „милиона. људских би: ћа . устаје: Ујутру. Сливају |се у
краду, У. метро, бојећи „се да: ЊЕ)
закаснити на, посао, Према 58 нично, и једносмерно, „враћа. аћу, се
кући, не обраћајући се једна да
~
том, да би гледали АЕ
ове на "телевизији! И бог, и анка, и. трговац | и. изненадни | и свакодневни. улични криминалац, па и“ тај телевизор НК сви они „за'
сипају срж' костију новим капима А
страха. Свега тота могуће је врло лако решити. се!" ишчуђује се. "доброћудни, Јенки. „Донео сам врло“ једностапрефодим Љубине речи изненада знатижелљ ном дизајнеру кошуља. да треба. сваког Американца др жали најмање Ава сата Анејно: у'
„МИСЛИМ ·
Како, мађ год, · цегави_
„примећује к: | могао да с
а белој соби, и то самог. Ваљда би се. сетио у тој самоћи да почне да размишља о себи са мом!" Амсриканац се церека, ис пија своје: пиво и журно одлази некуда пошто му је истекла пау за 'на послу. Напокон, стижем да поразговарам с Љубом о страху којим су настањене његове сли ке. „То је страх да.те неко. напросто гледа, штијунира, киби. Страх од
кревета. Да ће се орман на тебе
„арушити. Ја у својим сликама „тражим да се упознам детаљно с
тиме чега ме је страх. Наравно, ту је важан и страх од жене. Од мшрвог дечачког виђења њеног го лог тела. Моје детињство је опте“ рећено с два неизбрисива призо“
_ра. Најпре, призором. неке: сељан-
ке која је плевила. Кад би деца
' која су се: врзмала СВУдД около
"наближала до ње, она би дизала · сукњу да нас застраши. ДХругу ' сам
пронашао у једном ваљев“ ском „двовишту, на периферији, препуном Ђубришта, камара смра-
' да и сливања излучевина. Случај“
но сам провирио кроз лоше сас“
тављене даске нужника. Нисам,
могао да поверујем (а ни сада) да се то мени открива Жена, ма: сивне бутине, чупави трбух, да је она ту и да не зна да сам јату. Не, такав модел се више никад не понавља.. Зато и радим по, се“ ћању. Мој париски атеље има. се ћање, има боје, две три књите и кревет. То је она моја бела соба. Свет мојих слика не настаје над“ "реалистички, аутоматским путем. То није ни сан, ни фантазија, јер ја врло мало измишљам, сањам. Моји снови су врло бедни, Ни: кад нисам сањао у боји, Кажем, сањам веома 6 Мвек неку празнину или безначајни, неупотребљиви тренутак. Све што сли кам ја и сам не познајем, нити сам то икад раније такво видео, чак ни унапред замислио, као што нисам могао да замислим ни ону жену из дворишта на периферији. Али та жена итекако постоји, она увек чека да бане преда ме, да ме сасвим окупира.
Седим у атељеу (где сам сваког дана од девет ујутро па све: до касног поподнева, без обзира ра дио нешто или не), размишљам или читам, све лок не осетим три суство некот. Или цртам и сли кам неодређене фигуре, све док
РОБЕЊЕ КОСМИЧКОГ ЧОВЕКА
се тај Неко не“појави из гуж ве. А. неминовно се појави. Често је то само и капут који сам оста вио у углу. Иначе, платно, прос: тор на њему, користим доста ште дљиво и прецизно, мада никад не полазим од унапред утврђеног сижеа. Колико „пута „једна насли кана фигура ишчезне да би се на њеном, месту појавила сасвим друта! Или само померим њену масу за двадесет сантиметара уле во, Све то морам да чиним, „ДОК из оних набацаних мрља, не приметим присуство главе. која ме гледа. Једино њих сачувам. То су они воајери на сликама, бића о којима не знам много, али од ко' јих ме хвата дрхтавица. То је она: суровост коју временом и са ми пирг да носимо на свом
о ЧИелавиме поново на блиставу Медисон гавенију, којом“ вревају гужве пролазника. Готово. сви гиз АОЗИ „припадају талеријама; накр цани су: агалима, ' Матисима, чак) импресионистима, свим што је скупоцена · историја. новијег сликарства, „или што-ће то. тек постати. 'На растанку Љуба, гово“ ри како је немогуће. да твоје. сли ке постоје у Паризу. а да.ти ту ниси присутан · (треба доћи она; мо и годинама стајати иза њих, наравно стварајући). Без жаљења о он, не би никад а, рецимо, улицу. Не, не, "морају се сликати само своје ствари, сопствена прича из међу десетине: хиљада АрУГИХ мо; гућих прича. Само с новом јачи:
_ном тона...
"Љуба скреће према Централ парку, према великој трави, . тде
свакодневно навраћа и где урам-.
љен далеким и предугачким, о биљним кућама, одабира. скрови“ ту клупу (ту насушну своју белу собу) ла би цртао, не заостајући за својим“ сећањем, и светлом.
Мома Димић
ђ ћолшткова, утлова који , су'врло мрачни, "Да је.неко испод
Радивоје Пешић Седам
песама
ИГРА
Свет који се буди.
Свет који настаје
Свет који је препознавање Па ипак па ипак
туга је изнад свега
КЊИГЕ
Књиге које миришу на дуње
Књиге са истргнутим страницама
Повезане свилом
Са детелином у праху
Чувари Бачке љубави
Чежне им топле знанице детињства
Безбризени разговора зимских вечери
Будилице ављгустовске на мекој
трави
"Снови и наде материнске
Те тајне дрхтаја љубави Ти понори Пространства
Бескраја Е
МАЈКА Софији
блага гласа. топлих руку
меке косе нежних груди крика пи радости
о
о
О. звезданих очију О
о
о
УДВАРАЊЕ
Острва острва
И бисерна мора и месец
Сви светови и сва богатства
Све тајне сва откровења
И до свих тробова
И поново се рађати
Док пада сутон док свиће
Док не изговориш ту љупку исти
МИРИС ТЕЛА
Мирис твога тела Облици
Окајавање огромног срца Твој трзај твој дамар И додир сенке
И твоја млечна пут Та безазлена шетња До светле ноћи
До. самоће света Ништа ми не недостаје Хлеб и со
Мире са твоје наготе Опитам се чедан
„Гледајући детињство
И део велике шуме
РЕКА.
Река пуна патње Музика коју точи време
Река“ или тај извор наде Река' или та утеха То освајање бесконачнот.
ИЗА ТИШИНЕ
Моје -срце пробијају ветрови 'иосенке се удаљују ,
Опет ш опет подижем ватру Непобедива си жећи и свемоћна
Припадам смрти
али моји снови се умножавају Иза тишине је небо
ш- опет небо. које нема раја
Младен Милошевић
Клине
Да могу да кројим маказама. твојим Ушао бих у мрклу ноћ
„И покушао да учиним
оном ИО тражи надчовечанску моћ.
Скројио бих дан
Да буде дужи од сваке таме Удахнуо бих снагу
Онима што се и доброте сраме,
Прекројио бих облаке У нове звучне песме, И учинио херојска дела
ма: нико учинити не сме.
најзад, узед бих ти маказе Јер ко зна шта сутрашњи дан У рукама твојим носи Али: не знам ко си, у
КЊИЖЕИЕПОВИНЕ о