Književne novine

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ЈЕДНОСТАВНОСТ _ ОДНОСА

Филип Јанковић: Слике, Галерија Културног центра Београда њи

ФИЛИП ЈАНКОВИЋ је познати прногорски сликар, млађе генерације, који сада по други пут самостално излаже у Беотраду. Београдски ђак (рођен 1935), оп се сликарски формирао током Аруге половине седме деценије и већ неколико Тодина, скромно и стрпљиво гради свој израз, као своју визију света мн смисла сликања.

Пре свега, овај сликар се никада није одрекао света фигуралног — портрета, предела и мртве природе, верујући да тај обликовни свет традиционалне поетике може Ошти исто тако оригиналан и значајан за процес исказивања актуелних истина, дефинисаних језиком сликарства. Такав принцип подразумева и значај технике, самог чина сликања у процесу са-

последицу доживљаја, као продужено искуство у знаку узбуђења пред лепотом _ М миром света Који око види и свест прихвата. Зато су његове слике увек кореном у конкретном свету и конкретном доживљају света, али су својом дефинитивном структуром облик надградње у а које је само основа синтезе.

анковићев рукопис је нервозан, потез четкице жив и динамичан, боја свежа и отворена, арабеска богато уткана У композицију. Мотиви су узети из њетове свакодневнице, цвеће или воће на стоду, предели његовог родног крша или оних у које је путовао, лица његових пријатеља и — у последње време — свет техпичке цивилизације. Али све то потчињено законима слике, ликовном средству као визуелној компоненти односа Аичности сликара према животу, виђеном и доживљеном, вањском и унутарњем,

Јанковић је ретко доследан сликар, искрен у импресији колико и у експресији, упечатљив по једноставности приступа одабраној теми. Али насупрот тој једноставности односа према мотиву стоји САО женост обраде сликарске површине, Бо. ја, пуна судара у хармонији, супротности у јединству, делује као контратункт у симфонији, али све потчињено тражењу једне централне доминанте, једног јединог колористичког обележја,

фћивотна уверљивоет

Нусрет Салихамиџић: Слике, ·

Галерија Дома омладине Београда

НУСРЕТ САЛИХАМИЏИЋ, сликар из При--

штине, није непознат београдској ликовној публици: он је учествовао на неколико Октобарских салона и на две изложбе радова ликовних уметника са Косова, једној коју је приредио Културни центар Београда 197]. и једној у организацији Музеја савремене уметности 1973. године, На обе изложбе Салихамиџић се па двајао не само оригиналношћу концеп»> ције у оквиру једне и иначе изузетне групе већ им неком новом семантичком оријентацијом која је његове слике налајала неким посебним штимунтом и атмосфером поетског света подсвести, неком чудном ритмиком елемената узетих из света виђеног и наслућеног, снова и реалности. Салихамиџић се и истицао управо по томе што је те елементе, кројене више по законима подсвести, умео да обједини у ликовну целину и слици омогући живот као засебном ликовном феномену, без обзира што је слика имала Одређено и чак јако наглашено. значењско обележје.

На садашњој изложби у Галерији Дома омладине Салихамиџић је изложио три десет темпера насталих у једном краћем

временском раздобљу, што им даје израз

ретке целовитости и граничи са јединством стила у најбољем смислу те речи.

Сапке делују оштром психолошком садр-.

жином, компоноване све по неком принпипу мцентралне вертикалне симетрије, 06лицима који као да су узети из света дечје маште или из неких других пивилизацијских сфера паше галаксије. За ову концепцију карактеристично је то да су облици асоцијативно везани уз круг пре. познатљивих ствари, имају својеврсне хомоидне зачетке, али у процесу коначног дефинисања добијају другу и другачију Функцију; прерастају у елементе недефинисаних и привидно недоречених форми, у основи блиских надреализму. Значење из света реалног прелази у свет падреалчот, из свести у подсвест, из извесног у неизвесно. Тако слике делују помало морбидно, одишу неком забринутогтћу, неисказивим страхом и слутњом.

Такав став потпомогнут је и Салихамиџићевим третманом боје коју он на. носи у танким, прозирним слојевима, у смтушљеној дисхаомонији и конфроонтацији. Боја без сјаја, бледуњава и крхка као да подвлачи ту неизвесност и наглаџјава само величину питања на које нема дефинитивног о одтовора. Али насупрот тој психолошкој компоненти, боја као средство. као језичка компонента чвосто је укомпонована у целину дела, она је у ствари темељ пеле ликовне композити је, интегрални део замисли — примарни ликовеи Феномен, :

Срето Бошњак | у

·_ Владислав Лалицки, врло даровити

« ЕЈ

МИОДРАГА ВУКИЋА

ПОЗОРИШТЕ

РАХЕЛА ФЕРАРИ И ВАЛСТА ВЕЛИСАВЉЕВИЋ У КОМАДУ „АЛЕКСАНДАТ"

ПРАВО НА НЕУСПЕХ

Поводоћ. премијере комедије „Александар“ од Миодрага Букића на малој сцени Југословенског драмског позоришта

ТАУМЦИ СУ овде били заиста пример, ни: забављали су се, трудили да побегну од устаљених навика, лутади, тражили смисао игри и комаду, прецењивали га и убеђивали себе да тумаче нешто заис. та значајно ми оригинално. Очекивали су успех, било је то више него очигледно, и кад је у гледалишту изостао талас оду шевљења, то је заиста било изненађење, јер, већ смо навикли да се на премијерама свему аплаудира и да сваки гест наилази на допадање.

Са нашом позоришном литературом дешавају се необичне ствари, На позо. ришта непрекидно вршимо притисак да што чешће изводе нове текстове, а писпи, све мање пишу или се мање труде, Мало их је који остварују амбициознија

' дела па се тако често и критичари, који са за њих залажу, осећају: смешнима и нереалнима, Посебно сложена, ситуација, је у београдском позоришном кругу где, како изгледа, што је дело неразумљивије то бива привлачније. Млади писци се угледају на Александра Поповића и ужи. вају у низању речи, магаовитим асоци. јанијама, цакизму и обртима који се заснивају више на вештачким конструк. пијама него на правој драматици.

сценограф, креативан увек-када обликује

јасну мисао или бар жељу, машао се овде у ћорсокаку, Његова позорница пре. оптерећена је анђелима, балконом, степе ницама, вратима, завесама, сликама све. таца из старих манастира, разним старудијама ни делује као гаомазан надреалнстички оквир препун опет барокних претензија ми тиме лишен сваког смисла. Те измешане м бесмислене ствари намењене некој другој представи притискују тАуУМ. пе на позорници. Има их који сами де. АуЈУ попут те реквизите, накинђурени, ослобођени _ сваке услаовности, лишени циља или препуштени стихији, Да ди за све ово треба кривити њих или писца п редитеља»

Букићева _ драма _ Александар" има далеко веће претензије него све што је досад овај писац урадио, Речи су паж фиво биране, има карактеристичних псовКи, спомиње се земља Србија, на специ фичан начин се говори о менталитету ње, них људи, праве се понекад успеле а по, некад недуховите алузије на историју, од Светог Саве до данас, ређе на. нашу реалзост. Ту је напор да се заузме дистанца. према свему спољном у људима; покушај Ла се њихов смисао мађе у оном подсвесном, ненсказаном, често помереном, не природном, како бисмо кроз све то нета. тивно, мшшчашено, пмиркуско, тривијално, открили можда негде далеко и изван сце. не прави смисао свега оног што чинимо и како се у свакодневним ситуацијама понашамо. Велики труд а мало надахнуће, много више угледања на туђе него потреба за сопственим, премало у животу и без свести о томе шта припада позоришту а шта циркусу, Модерна литература којој тежимо и коју толико прижељкујемо и подржавамо не види у овако праз. ним просторима ничег погодног и природ. ног за право испољавање. Прошао је време апстрактних симбола, малих пакости и релативизирања свега постојећег, необавезности и пуких импровизација тако да се тражи права песничка реч.

Радослав Дорић, у својој редитељској поставци, није о свему томе ни размиш. љао. „Александар“ је за њега била прилика да пусти на вољу својој ненадахнутој потреби за егзибиционизмом, тако да је још више оптеретио ово сиромашно дело, његове мане разоткрио до немогућег, потенцирао, изобличавао и надувавао речи, инсистирао на неукусу, вратоломијама, мнатонио Лалицког да што више претерује у опреми сцене, Весну Радовић да изми шља костиме, а глумце често да се шегаче тако да је заиста учинио све како би се цео пројекат показао крајње бедним. Хтео је да имитира театар апсурда. поштапао се разним шаблонима, дозвољавао себи и другима све што би му падо на памет, тако да у представи нема ниједне озбиљне

мисли, нити настојања да се помогне писцу или бар сачува углед и реноме по. зоришта. Мизансцен је крајње произвољан, глумци су доведени у позицију да се сналазе сами како знају и умеју, тако да заправо овде режије и нема, Да се можда кренуло некаквим другим путем, да се више истраживало а мање исмејавало, да се и таква каква је, комедија довела у реалне оквирс можда би и резултат био часнији.

Глумци су заиста дивни и кад човек тледа са каквом преданошћу учествују у оваквим безнадежним подухватима мора да осећа извесно сажаљење, Никола Си мић је очигледно у улози Панте, која не пружа никакве озбиљне индикације за нешто живо и изворно, нашао простора за једну изнијансирану комику. Гојко Шанти, у улози Пљакидона, чудног радника, недораслог детета — конструктора још чуднијег робота, био је предан тежњи да се буде другачији, да се верује у немогуће и та ко постиже трагикомичност, пуног питензитета. Марко Тодоровић као Миливо. је поседовао је лик човека који ленствује и ужива у својој неодговорности. Бурђија Цветић, као Адријана, доминирала је уло-

"том-којаза њугне предетавља никакав наг

Дежа проблем. Бранко Цвејић у лику

окана и Мирјана Вукојчић, као Емилија ·

складно су се допуњавали као пар, Капиталина Ерић је своју Јевру представила заинтересовано, мада и она по сво» јим глумачким афинитетима п вредности ма. заслужује. далеко озбиљније и садржај није улоге. Марија Милутиновић, као Нана и. Власта Велисављевић као Манојло, веома убедљиви и особени, Стару Даду, главну личност ове чудне породице, итра-

ла. је Рахела Ферари, Ова врсна глумица“

сувише дуго и често игра померене жене. Њену пратиљу Магдалијену играла је доброћудно и врло прибрано, Невенка Микулић, Дик Боре дао је Жарко Митровић са ширином, пуним гласом, једноставно, м тратикомично. У комичној улози Попа Машина био је Милан Ајваз бравурозан а у томе му је помагао Мило Мирановић својим бледим ликом и збуњеношћу ђака Митра као сенка која још више подцртава, каламбур. Финале припада Сто јану Дечермићу чији уморни, углађени, пронични Александар даје свима до знања да овде не треба тражити логику јер је све то само њихова породична оперета, Како је могућно да игра буде повремено допадљива у амбијенту који није осмишљен и у представи која не делује својом џшеловитошћуг Ово је ' класичан пример глумачког надахнућа у безнађу, Не налазећи основу у текстовима, снажиам су у себи лични доживљај, реаговали на међусобне подстицаје, рефлектовали кроз себе те чудне, често неразумљиве ситуације и постизали на махове убедљивост. Спасавали су себе, али нису моглм и представу, јер управо ти очајнички напори да се буде убедљив откривали су празнина које постоје око њих, тривијалмост појединих призора и оптерећења ко. јима су били ивложени. ' Поводом ове а и неких ранијих представа, поново је актуелно уверење да сва» ко има право на неуспех и да један промашај мање или више не значи ништа нити може да утиче на општи ток стремљења једног ансамбла. То је велика заблуда којом се желе да прекрију многе слабости, оправда поколебани укус и несигурни критеријуми. Позориште, које жели да буде савремено пи да одлучује о свом изразу, не сме себи дозволити ни у једној представи понављање а још мање промашај. Такви компромиси су погибељни, јер представљају бежање од истине, затварање и окретање прошлости. То је истовремено робовање тренутку, одсуство веровања у непрекидни преображај и превазилажење сопствених вредности, Без свега овог се могло, а не треба заборавити да свака непромишљеност и грешка у

позоришту трају целу сезону.

· Петар Волк.

ТЕЛЕВИЗИЈА

ОБРАЗОВАЊЕ НА МАЛОМ ЕКРАНУ |

НАМЕРА НАМ ЈЕ да разговором о двема ТВ серијама Образовне редакције Тв Бео. град уочимо неке пропусте како код кри. тике и штампе уопште, тако и код саме ТВ, њене програмске шеме. Реч је о серијама „Школа зеленог плана" и „Ару штво и образовање“. Серија „Школа зеле ног плана" има за циљ да пружи најсавременију информацију у области по.

з них – емисија: љопривреде. Наслови ње | 1Ј; „Бразда", „Семе“... то и изражавају, Међутим, _ло реализацији, _ спенариј“

Кол ликовању, ·режијском поступку и Мине = садржајима она превазилази стручни третман, она је од ширег друштвеног значаја, Начин на. који водитељ, Раденко Станић (он је уједно и дисац спенарија) презентира емисију прева зилази рутинерски приступ. Својом једно. ставношћу и чистотом питања која поста. вља сатоворницима, смислом да саслуша и оно што није стриктно везано за емисију, он нас упознаје са једном недовољно познатом друштвеном сфером, са зрелошћу њених чинилаца, са смислом за праћење твених токова и осећањем сопствених обавеза које испољавају њени представни“ ши, али и са њиховим захтевима упућеним друштву. То је, можемо да тврдимо, једна од првих серија на ТВ која се на прави начин бави нашим селом, која нам га пред атавља онаквим какво је а не како га не ки замишљају. Пред нама се на малим ек. ранима појављују људи који су политичким, економски и научно упућени, који поседу“ ју говорну културу и који предлажу одре. ђена решења, И тиме што јој је својим водитељоким поступком дао замах и шири ну Станић је од те серије створио друштвену трибину јер у емисију су укључени: научници, стручњаци разних профила, представница индустријских предузећа оа интереса за пољопривреду, друштвени рад: ници... То је серија-час која би што шири аудиториј требало да слуша јер слу. шајући га вишеструко развијамо смисао за комуницирање са једном средином која нам је потребна и којој омо потребни. По овом стручном и друштвеном третману серија заслужује место у југословенској ТВ мрежи. Мислимо да би од тота сви имали користи а нарочито они којима је намењена а који по геого=феком простору и регионалности наших ТВ студија нису у мрежи релеја београдског ТВ студија. Када смо у почетку чланка споменули неке пропусте у односу на серијео који» ма је реч, и то од стране критике, штампе и саме ТВ, превасходно смо мислили на серију „Друштво и образовање". Основни:

„пропуст ТВ према споменутој серији: “је о“ што се емитује на другом програму и тбу „време после информативне

емисије „24 часа"; ТВ критици бисмо замерили што, користећи се својим могућностима, није свестраније сагледала квалитете ове серије и сугерирала ТВ да се она емитује на пр" вом програму и то у време када је досту, има, гледаоцима; штампи у ширем смислу што се није надовезала на изобиље тема које творац серије и њен водитељ, Чедо. мир Мирковић, због временске ограниче. ности сваке емисије понаособ није у могућности да дорекне, Средства масовног ко. муницирања би у третирању овакве проблематике морала да се допуњују. По овом хуманом третману, избору садржаја, ненаметљивој аналитичности, инсистирањем на доречености и концизности, по режијском поступку и складној монтажи, ова серија може да. буде узор како треба радити и обликовати, посредством ТВ, ону врсту. садржаја којим наше друштво треба, же ли и хоће да се бави. Проблем просвећивања је проблем друштва, свих нас појединачно. Серија му је у тражењу решења та. ко и пришла, Водитељ нас је упознао како тај проблем изгледа у различитим среди: нама. Он, притом, није водитељ у класичном омислу речи већ саговорник, Саго. ворник који искрено и емотивно учествује У зонвањима и који руши етикецију уста: %еног понашања ТВ водитеља, који преко малог екрана са саосећањем поручује; о вим људима, овом човеку... треба помоћи по пита: можете ли2 желите ли2 Одмах заТИМ „изашавши" из неког филмског инсер та у ТВ студију он поставља питања стручњацима и друштвеним радницима: какоз имате ли предлог; шта се до сада преду. зелог,.. Ми смо и до сада на нашим Т окранима имали могућности да присуству јемо различитим видовима иницијатива али њихов ех са-ћедта стил аоводио је у питање њихову стварну потребу,

Размишљајући о споменутим серијама намећу нам се питања: да ли смо ми ствађ но толико разнолики у својој развијености да једна изузетно добра серија која, се ба. Ви пољопривредом, може и треба да буде гледана само у СР Србији» Да ли једна студиозна серија која се бави битним пи. тањима пашетг школства п просвете нема шта да тражи чак ни на првом програму ТВ Београд2. Да ли је серија · „Аруштво и образовање" до те мере за уски Круг људи да се емитује као прире. пак другог програма ТВ Београд» Да ли су представници друтих ТВ центара имали могућности да се на време упознају са са. Аржајима серије како би моган да дају сагласност о њеном емитовању у њиховим регијама2 Или се можла натли ТВ центри успешно споразумевају само кала су у питању забаве фестивали и снозтски пре носи, сматрајући да нам је то једино за" Једничко друштвено својство и потреба2

Тома Јошановић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8