Književne novine

СУСРЕТИ

МА58 МЕРТА

Америчке медитације (У)

КАО И ПРВИ ПУТ, тамо негде почетком једне ОА шездесетих година, са аутором „Чаробног екрана“ пи „Осме силе" треба да се су: сретнем опет у кафетерији. Само, 70. није више она стара, нереновиана, теразијска „Москва“, ограрововима · онега, и са полу омранутим гостима што се краве око столова. на којима се под орошеним стакленим. звонима пише набрекли, омашћени пањчићи по гачица, већ октобарски засут ли. шћем, студентима и чудесним не. познаницама _ сугона, „Бригам"“, на Харвард скверу. Позван сам, дакле, најпре да овде поједемо по Један „божанствени“ сладолед, а потом ћу упознати Кембриџ и о Бостон; а видећемо шта ђе мо и с договореним интервјуом (!). Ми, чим сам се нашао у Олмизини питластог обруча кампуса старо. древног универзитета, посумњао сам у неопходност да баш ја во дим разговор .о телевизији! И зар није већ превише „технократа" оп. седнуто моћима михед тефа! Напокон, зар не би било мање сулудо када би се све те звезде окра» на, спорта, стрипа, астронаутике, па чак и професори или политичари обраћали том нашем, помало охлађеном п потиснутом словном, језичком општилу!2 Но, како било, интервју је договорен, и то тедефоном (!), а и сам по себи се наметао временом, и то пре света баш о телевизији, пошто је она, по не знам који пут управо изазивала својом опијумском моћи; дефинитивно, и маестрално, разобличила је дволичност неколинине највиших политичких руководила“ ца, као п самог председника. Ник сона у афери „Вотергејт". (Која ни изолиза не би задобила такве размере да није телевизије); по. средовала је у свим комплеконим збивањима. кризе на Кипру, изве штавајући о сваком моменту не извесне судбине Његовог првосвештенства. председника Макариоса, а ТУСЕСЏОТТ наговештавао је широм земље специјалне и екскау зивне преносе, из Киншасе, бок. серског меча између Форемана. и Мохамеда Алија! А мимо тога, не дељу-иве дана раније на М. 1. Т. (Мазасбшзезк! Тећпојо5к! Таи демонстрирао је ново чуло елек. "тронске "технике, АПМЕМТ ТУ РКОЈЕСТОК, средство које је стању да и филм, и матнетоскоте о еку траку или директно снимање · пројектује на даљину, у бпло ко ји кут земље, дакле у сваки дом, на екран величине 2Х1,5 м., при чему се задржавају све оптичко-ау„Митивне особености слике на нормалном филмском платни!

Стижем нешто раније у ту „посластичарску менау" што се налази на којих жвалесетак метара од почетне станице „црвене линије" подземне железнице за Бостон. Овде, као и у суседној пивници (ракијашници и тлшиоснии) сточићи су мали и опкољени са свих страна косатим и брадатим сту дентима. Збијени су сви толико да једни другима сипају дувански дим у лице, уз гестикулирање м месносни жатор; кад Авоје подит4у у исти час кашичице немотуће ти је да разлучити ко из чије рике једе! У једној порцији нађе се м по седам-осам отромних, разбокорених н разнобојних кугли сав доледа, тако да ми се чини да сам св затекао на каквом гаџпавом, американском такмичењу у тама њењу хране. Колико је то кваше ње усана, и товарење стомака згуснутом ин олеђеном пеном дале о од наших левантинских и „ле ливанских мистичних сласти! Та моће, ту је на зидном месту пи о

1 телевизор с гужвом сво: јих плавичастих сличица. Постоји Ан, ппак, макар јелна просторија без његове таламе!> Нарочито су ме онеспокојавали они сурогатн те фантомске справице (за коту кажу да је умножена у поеко 70 мианона ттимеракаћ, по чекаоницама аутобуских станица, ушта» фљене за ручку металне столтце, тик !тоед носом онот бескратчо > самљенот тледаопа што сваких десетак минута убацује у аутомат нових 25-центи, кад год би сатутша утрнуда са екрана...

Најзад, стари знанац долази! Аркада његовог доброћуднот, бур. виловски насмешенот лица није више расејано настрешена широким и изувијаним ободом шештра, давно изашлотгт из моде. Под мишком нема никакву надуту ко жиу ташну! Па ни на мом липу нису попут латица или окаца пау нових пера шарени печати као траг оне миријевске пиче зиме, и свилене мараме којом сам био мн преко носа. умотан! Једино је остала његова навика да закашњава, и то да не зна шта ће са рукама. , На њему ни трата од година. Биће да оне нису ни прошле! Напокон, сви стаоимо заједнички, И време заједнички заборављамо, „Ови ће мо помретн“, рекао би он једно

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ставно, ми зачуђујуће ведро. Ста рост и није нешто што ће се лого: Аити тек за неколико сезона, иди

„ајд се прелети океан, положи ис-

пит или прочита полмица жњига, Ка њој корманимо јонг израна, нејаким стопалима. Три-четири не. деље пре тог нашег сусрета, позвао сам га телефоном из Њујорка, и'од свих новости из погледњих пет година, издвојио је (да би ме „изненадио") баш то — „да је оотарџио"! Познајући његов „безазлени фатализам“, повеђао сам гротеску питањем не кани ди, можуда, да попут толиких наших знаменитих имиграната, остави и ко сти у Америци2! „А не", допирао је његов недужни, и незбуњиви глас, „не, кости иду назад, кући, То је већ плаћено унапред!"

Владу Петрића, сада професора. на Харварду (и Дару Чаленић, њетову супругу, иначе нашу познату глумицу) познајем још из доба мог „надобуднот" почетнаштва. Готово свакодневно доносио сам „Влади своје приповетке да из њих избрише џемилосрдно све оно што и „њему не бн било видљиво". У то јошш увек експериментално вре ме домаће телевизије, он верова-

ВАЗДИМИГ ПЕТРИЋ

тно још није ни помишљао на о» биљније бављење теоријом медија најмасовнијих -· комуникација, Будући да. је био „литерарно“ ори јентисан, писао је пионирске, бар по високој стручности, есеје о филму, позоришту (Јоаким Вијич), књижевности (о јапанском аутору Уеде Акинари), па. чак и о поезији, објављујући код нас прву велику раву о Т. С, Елиоту. Свестрарудита. и естетичар, Петрић се још колебао (пили допуњавао тиме) према оритиналном — уметничком стварању, режирајући у позори“ шту, на филму м телевизији, па чак појављујући се и у својству глумца! Сидна отвореност ка свим видовима духовних активности о. вог свестрано" „човека медија", као и пресудни утицаји „пронала» зака" Пола Роте п Маршала Мек Луена, брзо су _ еволуирали до Петрићевих веома. зредих н теорет ски дратопених погледа о тав, „хав „дном медију“, „осмој снап": теле еашијет!

Сутрадан, полазимо до Карпентер центра визуелних уметности, шде Петрић од недавна. предаје. Успут, дознајемо како је дошао да он буде ангажован на, овом то знатом 'универзитету. Непосредно пошто је објавио „Увођење у филм" п „Развој филмских врета“, упбенике за. потребе студената. бео традске Академије за филм, радно и телевизију, пред крај 1970-те по. зива та Музеј модерне уметности у Њујорку да проведе извесно вре ме на његовом филмском одеље њу. Држећи неколико курсева и низ предавања у НМујорку и окол• ним градовима, Петрић ради упо: редо на тези о односу теојхаја мон таже у совјетском и америчком немом филаму-— коју и брани бриЉеатно, и у рекордном року већ 1973. тодине (на одељењу Теорије и историје филма. Њујоршког ни верзитета) и тиме стиче први докторал уопште САД из области теорије филма. Исте године преда» вач је на унивирзи у Бафалу, а сале прелазни на Харвара)

А теке н бисте Џона Харватда, ос нивача, брзо стижемо до Карпен. тер центра. То је посве нова (по дигнута, 1963) модерна зпрада, скао пљена из неколико надко листа“ ратних архитектонских целина, и с. више прилаза налик на моотиће који директно с улице воде на Арути спрат, мили попаочаних ка. нала. до „подрума", Добија се ути. сак да је читаво здање за спрал• чава откопано из земље, или пак, да је постављено у њено сверично

удубљење. Посетиоци Центра ура:

њају у завијутке маса бетона и

Љујући томе _ студент

ући покрај Вајднер бибано

подизања Шентра дошло је захвасе неки богати зерд аема нај ) сетио да Хар. А 316) једну зграду коју је пројектовао — Ле Корбизије. По: 5 0 се на то свом оцу, коме ниа. друто преостало нето да

буде мецена генијалном Францу зу! У неколико нивог, про-

. зере видимо пространа атељеа. ис-

пена тломазним плеханим или астичним _ скулптурама слона, пегаве жирафе, различите апстра. ктне форме, печурку од тоне згу-

жваног папира и гипса, човека с.

бичем, _ фотопрафије, мобиле... „То су све радови студената", ту. мачи ми професор Петрић, адл не да би их излагали! То су њихове сталне вежбе преко којих упознају природу, својства и могућности · нађразноврснијег материјала. Уосталом, Харвард је познат по томе што је област својих изучавања _ усредоредно више на тесфију него на праксу. Овај универзитет не омогућује нпр. студије сликарске вештине или муза циарања, али зато има вероватно најбоље постојеће факултете историје уметности и музикологије, као ми ботате сопствене праве музеје уметничких дела, или колекцију најразноврснијих музичких _ инструмената ,.."

Канцеларија професора Пети: ћа је у самом приземљу. Између сијасет листа, потсетника и књига, одмах запажам плакате и увећане фотосе из филмова његових омиљених редитеља: Реноара, 5) зејнштајна, Велса, Бресона... Хар вардски професори обично држе

тек једно предавање недељно. Са: мо они светски чувени, или Нобеловци (који позајмљују своје велико име универзитету = ИО је магнет за највећи број студената) имају привилегију да одрже авега четири пли пет прелмавања Тод шње! Такође, предавач је дужан да, се бар сваке друге голине огазси новим _ теоретским радом, За мот познаника то је током проштле тодине било дело: Језик немот филма", у тздању МОМА (Музеј Модерне уметности у Њујарку). Занимљиво је да пена ове књиге, заједно са филмским таустраце» јама, износи 800 долара! Петрић тренутно пише нову ткеиту, „Анализа, филма", при чему му је од > користи и локадна, фа» култетска кинотека која поседује око пет хиљада. најзначајнијих кла сичних филмова ша 16 мм. Ту оу и пројекциони анализатори који омогућују студентима прецизно им стручно испитивање сваког кадра понаособ, као и рашчлањавање целокупне структуре филма на његове саставне компоненте и мон тажне јединиџе. „Занимљиво је, а ни типично“, маже Петрић, „за комерцијално устројство америчке кинематотрафије да је филм, као објекат научног изучавања, рела» тивно касно укључен у програме овдашињих универзитета (тек пре седам или осам година), лок се те левизија проучава тако рећи од самог тренутка кад је ово срелство постало значајан друштвени и комуникациони фактор. Отвара. ње филма, снимање и режија, постојало је као предмет и специЈализатија | на многим колеџима, али не и озбиљно проучавање ис“ торије и теорије филма. То је н разлог итто оу многи значајни амерички историчари и теоретичари (Рудодф. Архајм, Опгфрид, Кралкер, Славко Воршкапић) лоттат у право. из Европе!" Наредних „дана, наши разгово» ои, било да су вођени у веђанди етрићевог стана у Лонгфелоу улици, у летњи с кученцетом Пикијем млаш на. излету до садемског „Вештичјег музеја“, 'удредсређени су на проблеме, п особености, телевизијеког медија као средства уметничког изражавања. У време рада на књизи „Осма сила", мој

· саговорник уотпште није ни имао.

телевизијски · пријемник у кући!

И сад. чим је дочуда о чему то.

час двојица сатима и сатима раопредамо, симпатична Њујорчан-

ка К, иначе гошћа која је, изме,

ђу осталог, „дошла да помогне у КУХИЊИ око „специјалног“ недел ног ручка добапује нам преко звог задимљеног штедњака. „О мај год,

Влада Вам даје интервју о америчкој телевизаа, а. ја могу да се кладим да он никада и не гледа телевизију! Зашто не интервјумшете мене, ја у прсте знам све прорреје јер ја готово Ране их два..., Петрић се сад п да. пред обома да он ипак

„види" понеку емпоију, макар оно

што је вредно и значајно — било на. Технолошком институту, три“ Аиком . испитивања _ могућности магнетоскопа (МЕО-ЕХРЕЕ55Г ОМ), или на позив каквог ТВ продуцента, или опет, приликом специјалних пројекција „телевизијских шоватора“ какви су БА Емшвилер, Стен Вандербик, Џон Витни и др. С нескривеним одмушеВвљењем товори о овим уметници“ ма чији се експерименти крећу Од, апстрактних _ динамичких визуелних композиција остварених посредством компјутера, до оног веома сложеног повезивања читавог низа ефеката ни радњи остварљивих једино помоћу ТВ синтетизатора (који је у стању да „компо“ нује“ мноштво слика. у једну ком плекону целину). — „Уосталом, за мене као теоретичара," завршава одлучно, „значајнија су естетичка доститнућа чак н најмање прупе отваралаца-гекспериментатора у с вој области, него чињеница да (ли) телевизијски програм комер» питтђалних станица (СВ5, МВС, АВС) У мракби задовољава укус и ра-

· дозналост масовне потрошачке пу“

блике. Мене интересује на који начин телевизијски медијум може да изрази одређену идеју, емоциу или визију, а да при томе тај израз буде естетички аутентичан и различит од израза театра. и фил ма. И најмање откриће телезизиј. ске „специфичности“ – представља 3) мене естетичку искру из које

може разбуктати својствен те-

левизијски израз који ће обога-·

тити. наше перцептивно искуство и узлићи емисију до неопходног уметничког нивоа!"

Ипак, док се ове време отручно говори о стварном п пмагиварном значењу пла55 тефа, немогуће: ми је да сметнем с ума оног непоправивог ТВ практичара, ка: ква је наша гошћа К., н какви, између милиона толиких, постајемо чак ин ми сами! Савремена визуелна култура омогућила је и оној „најзакржљавијој души" да поста. не јавна, да погледом обухвати целокупну планету, а уз помоћ

специјалних сателита и више од

ње! Телевизија битно продужава наша, чуда, удове, зубе, нокте, тачке живаца, она нас „преноси" од: Једном у овеколико дешавање „тло бадног села", чији постајемо граБанин окретањем једног јединог дутмета! Телевизија је, напокон, тетвр која је „упаљена“, асмостаљена и трајна баш попуј вечитог оветлуцаља, пламена у негдашњим хаминима, чијим амо пуцкетавим порукама. додавали своје речи, бајке, ћутање или сањарење. ХлаАва, ватра, је срасла са зидом; и муњама нових порука! Домаћице данас излазе изван куће на салАва, или дуже, уопште не гасећи телевизор (било би то као и ташење жара у пећници!). И кад се праћају гтазал, одмах су „укључене , још с прата пх дочекује жамор и рад слнка, верни попут ку, ченцета, ' корњачине главе која извиру је из рожтатот окаота за њима, ман пренемагање – домаће амије!,.. А како је бар половина од тринаест програма сваког часа У погону, можете, ето, чак пуче. тири ујутро да се осећате „као код куће на селу“, да се никуда нервозно не мичете, ништа а не чекате,. без потребе да се успављаујете књитама = ви већ суде лујете, вале путовање је накјидано сигурним, заједничким временом, а се зна новим Аишима и | пределима. И ваша, радозналос је обезбеђена! А, 3

И може ам ми ишта помоћи што, од почетка, нисам волео те Левизију2! Радио, ттампу, филм и остаде „вруће медије" примао сам н прихватао одмах без резерви. Али ни пред једним од ЊаХ чаша моћ није била већа нето што је то пред, малим екраном. Баш као што ни свет не беше мањи! Сећам се дана кад се то општило први пут нашло у нашој кући, Атавистички застратпен његовом хладном ре ком „која ће нас узети", тазвео сам читав о детињасти протестни ри. туал: кикотао се неприродно п „аупериорно“", одатјао да га погле. дам, улазио чак у картонску кути“ Ју у којој је дотле био запакован, ове у тежњи да га у свему, својим телом и постојањем, заменим, на“ доместим све конце којима је третио да ме „овеже пи ампутира" мене застрашенот пророка, (неста»

јућих галаксија) који не попу .

шта...

Кад је, напокон, тај интервју био довршен, и пошто га је интервјуунсани _ пажљиво ишчитао, 32пазио је да у њему недостаје нечег поетског, метафоричног, За молио ме је да видим некако и како зиам да то уметнем. МИ разми. сливши мало, сам је дописао на последњој страници: „Можда ћу се, ускоро, ипак, вратити чисто књижевној и позоришној есеју стици која ме је увела у област репродуктивних ни комуникацио

„них медија. А можла о томе више

нећу писати, него Не све бити за бележено на магнетоскопској тра: ци. Можда на некој другој траши. Можда враком ласера..."

Мома Димић

Мубера Мујагић.

ИГРА БОЛА

О моћна немоћи

докле у изри бола чување лажи кружнога дана. Што капиц чувари твог бездана

славе валцер

ране неизлијечене

КОРИДА На мрак присиљен, навикнут.

Свјетлошћу мамљен, ње жедан. У ирљаву игру живота и смрти“

силом бачен, 6 ~“ мрак би радије поново

да бјежи.

Круг затворен шареном свјетином _

и парајућим „оле"

Јунак без жеље бик мора да буде

или лажни дар свјетла. игру да плати,

ПРИЧА ОЧИЈУ

И очи ми извадише

а друге ставише

јер су, кажу, много гледале, видјеле

Па их носим у епрувети Али нове стаклене очи. што ми ставише

фењер постадоше

пП

Једном сретох човјека

без очију, без дара зовора, а очи му бјеху 4 једине ријечи

Очи, ако сте ивјетови бијели отворите латниг своје примите стеме

дугине боје

МИСАО БЕЗ ДНА

Пред капијама

затварања свијести вањакога живота

мисао тијело распламсава Висине црне играју

у колу хладних руку, тијесној оградици

за животни простор

ТОПЛО ЧЕКАЊЕ

„Дуго чеках, три мут сањах писмо једно

Блузу добих

саткану од ријечи

Обуко» те

жељом везену

ВЈЕЧИТА ПРЕБА

Лов-љуљашку паук преде мухи некој

нијеми јаук

А свод неки затим оте пауково царевање

ЦВЈЕТОВИ

Посијах цвјетове у бистрим водама

Дубока тамнина их трели Један водени цвијет

оста бијел

далекор недокучив, неубран

ТО ШТО КАСНО БОДИ

Гордост својим велом окити тугу

што хтједе дугу у очима да ствара

окривајући таму сузних дана

А очај своје разротачи очи Лажност хаљина златних

гордост тијело претвори У пепсо

ПОВРАТАК

Свакодневност ме позва да јој се вратим

јер мут до орхидеје

ми тресијеће

томила меса 1 трви, храна свакидашњице

СУСРЕТИ

Прољеће

а већ трава покошена орошена Пролазиш

испред свог имена

СУСРЕТИ И ПОЗАРАВИ

У сусрету мјесника сат одзвања, њихове поздраве Пјесници. чекају поздраве времена У свом сусрсту

НОВЕМБАРСКИ КИСТ Сунце се растапа

У плаво, рујно, бакарно, зелено Наовембарски дан злати с»тон Зар у зјенице да се излију запаљен бакар на плавом изливена поља-зелено небо Зелено пебо-зелене јабуке оакар земља-бакар небо

плаве јабуке зелене пруге.

АПРИЛСКИ КОРАЦИ

Пред сњежним храмом бехарног накита

јапанске јабуке црвене вијенцем обгрлиле снецу орезу Слика сва у свили | Гоблен медаљона

мирис свој шири

аза

а 15

18 па а

ти ; % У

ЕРЕ:

| | |

Рале ава | ВЕ ери =,