Književne novine

ОТКРИЋА

Непознати ћирилеки рукопне

Качићева „Разговора угодно“ е краја

ХУШ века посвећен Г. А. Потемкину

„РАЗГОВОР утодни народа словинској“ Андрије Качића-Миошића може се, у од ређеном виду, окарактерисати као претходница „Хасанагиници“ и уопште нашој народној поезији у укључивању у токове светске књижевности. Објављена најпре 1756, а затим 1759. у Венецији, у проширеном издању, ова песмарица брзо је постала веома популарна и раширена у разАичитим југословенским крајевима. Међутим, „Разговор угодни“ је врло рано скренуо на себе пажњу и учених странаџа. Већ 1771. управо Алберто Фортис скреће пажњу на песме из Качићева „Разговора“ као народне пре откривања славне. „Хасанагинице“. У свом путопису „Белешке о острву Шресу и Осору“ објавио је италијански превод „Писме од Кобилића и Вука Бранковића“ као народну песму, не споменувши Качића: Слелеће, 1772. године, Фортис је Енглезу Џону Странгу послао у рукопису још две песме у италијанском преводу: „Писма војволе Јанка" и „Писма од Секуле". Те Качићеве песме, сматране кад народне — природне, убрзо су доспеле, заједно са „Хасанагинипом“, у Хердеров зборник „Гласови напола“ као „славенско-далматинске песме“ (1778 — 79). Качићеве песме натпле сујсе и у делу грофипте Розенберг; „Морлаци“ . (Венеција, 1788), штампане као оглед „морлачке“ поезије. Реч је о две слободније прераћене песме из Качићева „Разговора“: „Писма од Котромановића“ и „Писма од краља Т!ешимира“. Поменимо да је касније и П. Мериме у својим „Гуслама“ такође штампао Качићеву песму о Милошу Кобилићу као народну, у познатој мистификацитји ...

Међутим, ово класично дело хрватске књижевности ХУПТ века било је врло рано прихваћено и од српских читалаца и писаца. За њега је знао и ценио га је Доситеј Обрадовић, док је Павле Соларић називао Качића највећим илирическим стихотворцем. (Управо реч „стихотворац“ — у данашњем значењу, одлично карактерише Качићев књижевни поступак: претакање историје, историјских догаБаја у десетерачке стихове) У „Славено-сербским вједомостима“, листу у коме су готово искључиво објављиване политичке вести, 1794. објављена је „Пјесн Стефана Немање, краља србског“, односно: „Писма од краља Стипана Немање“ како у „разговору угодном“ гласи наслов ове песме. Колико знамо, то је прво ћириличко: издање - једне Качићеве песме. Међутим, већ почетком ХТХ века, 1807, штампана је у Будиму књига стихова: „Различите пјесме ради забавленија и утјешенија с славонскаго. на сербски преписане“. Приређивач те књижице могао би да буде Гаврило Ковачевић: који је и сам, попут Качића, певао на народну. Поменута књижица садржи и десет Качићевих песама, измењених и прекрајаних. То ће бити и прво ћириличко издање Качићева „Разговора“. Друго је изашло 1818, такође у Будиму, у редакцији им избору Гаврила Ковачевића, под насловом: „Песнословка илити повест о народу славенском“3 У овој збирци од 21 песме двадесет је Качићевих и једна народна („Песма од Бурђа Смедеревца и Сибињанина Јанка“).

Током ХТХ века биће још неколико издања Качићева „Разговора“, што потврЂује да је ова песмарица радо читана како у изворном облику, тако и у прилатођеном, за читаоце из српских средина, У ћирилским издањима језик је, наиме, редовно мењан и адаптиран екавској, односно ијекавској варијанти, поред других интервенција. . :

Међутим, у овом излагању намера. нам је да скренемо пажњу да је и пре ових чириличких издања Качићева „Разговора угоднога“ (било ћириличких пре писа ове песмарице, већ у ХУПГ веку.

Приликом рада у Рукописном одељењу Публичне библиотеке „Салтикова Шчедри-

на“ у Лењинграду, нашао сам рукописну |

књигу под сигнагуром „Зег, О ХТУ Мо 1, А. Качић-Миошић. Сербские песни, из Бумали Вука Караџича, конец ХУШ века.“ Рукопис нема наслова, а укупно садржи 288 страница. — према библиотечком инвентару, док је на рукопису последња страна 276. У рукопису има, наиме, уметнутих Листова друге боје, који нису првобитно нумерисани, а биће да су писани им другом руком, мада је и ту реч о Качићеву тексту. Утврдио сам да поменути рукопис представља препис другог издања „Разговора угоднот“, из 1759. Колико сам могао да проверим без детаљнијег упорећивања целог рукописа са штампаним делом, преписана је комплетна песмарица, укључујући п прозне. текстове, мада за сада не можемо да тврдимо у коликој мери су сви текстови унесени у препис, с обзиром на обим књиге,

Песме су писане редовно у две колоне на свакој страници ћирилским руским брзописом карактеристичним за другу по. ловину ХУШ века. Мако овај препис ни. је датиран, није тешко посредно утврамти време његовот постанка. Наиме, популарна песмарица посвећена је кнезу Григорију Александровгчу Потемкину. Како је овај државник и војсковођа, љубимац Ка. тарине П, добио титулу таврическог кне-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

за. 1783, а умро је /1791, значи да су у том осмогодишњем распону сигурно настали препис и посвета. С обзиром на руско-турски рат од 1787—1791. и на Кочину Кра-

"јину (1788), чини се да би управо у том времену могао да настане препис с посве

том, поготово кад се имају на уму и титуле које се обилато и веома прецизно набрајају у посвети, као и сва одликовања, домаћа и страмша, која је кнез Потемкин добио. Сва та одличја познатом државнику додељеша су управо у последњим тодинама живота, па је и препис „Разговора“ и посвету логично везати за

"то време. Како је посвгта вишеструко за-

нимљива, наводимо је ~“ целини:

„ПРЕСВИЕТЛИ И ВИСОКОПРЕУЗВИШЕНИ ГОСПОДИНЕ КНЕЖЕ

ГРИТОРИЈУ АЛЕКСАНДРОВИЧУ ПОТЕМКИНЕ

Тлас кон се чуе по свиету знаменитота имена ватлега, добпоте и понизности к људима ОА сваке вере иноземпима, а 0особриво к нашему народу, свакога чоека нуди и зове да настоји помњиво да тако велики дар бити благоларјем; ако чувство свиех људи није јелнако јер неки будут у великој власти, тосполству, богадству и слави, могу прилично зафалити, а неки, бивши људи мудри, многознани и учени, за славу и вјечну успомену свога добродетеља пишу о његовием славнием делам, војевању, мудрости, власти, и могућству, јер да у посљедња времена, како и у садашња, свакому буде славно име његово на знање.

Ја, знајући толико темељиту љубав вашу к натлему народу и језику, а небуду= ћи у бићу више реченијех људи изверсниех, и не находећи како бих могао послужити вас, узео сам ови мали труд на себе и преписао сам ови књиту од пјесама у којеј види се неки број цара, краљева, банова, кнезова, витезова, племића м господле наптијех страна који су живјеан у“ Млирику међу Дунавом и морем илирическијем то јест по садашњему млетачкијем. Вилећи дакле да ваше пресвиетло тосполство наш језик не мање како народ милујете, да увеличат потттење ове књите и да би ти њој напечатаној нитесам нашао љешти начин како бих украсио је, о всем натлтему плаеменчитому имену, ти ту, утјечисту м обрани нашој посветити. 1е. и Е ји:

Мфам да валце тосподство пресвиетло, опростићете мојој склоности која вене у тому дјелу, а поглелаћете на жеље којом препоручујем је да будет увијек.

Честити Принципе вашега пресвиетлога и преузвишенога господства препонизни и умилни слуга

из ХЕРЦЕГ НОВОГА“

Одмах пада У очи народни језик у посвети, али не сиров него књижевно култивисан, чак с развијеном барокном реченицом. Посвета је лишена отужне сервилности — каква се уобичајено среће у саставима такве врсте. Занимљиво је, да ље, да се овде два пута изричито наводи податак о Потемкиновој љубави према „нашем језику“, што упућује на 'закључак да је он и знао наш језик, С обзиром да је било управо у његовом штабу и војсци којом је командовао много Срба, официра и војника, то не треба да изазива изненађење. Сем тога, тада је у Русији, такође и у Потемкиновој околини, било и учених Срба, људи од књиге, калуђера и других. По свему судећи м писап. посвете Потемкину поседовао је добру писменост. Рукопис му је леп и исписан, стихови су редовно бележени према оновремеџим нормама — увек на крају стиха у средини реда стоји: :/ — знак за стих. Међутим, правопис је недоследан, посебно у писању јата, слова „ја“ им „е“, односно „је“ м др. Многе речи писане су заједно, али ни ту није уједначен посту. пак, Уосталом, у то време ни један наш писац мије писао доследно јер није ни би-

АНДРИЈА КАЧИЋ МИОШИЋ

ло утврђених норми. Оно што је ипак доследно дато, како у овој посвети, тако и 7' препису „Песмарице“ у пелини, јесте јекавски облик одговарајућих речи. Сви икавизми су замењени јекавизмима, што показује, како преписивачев дијалект, та ко и образовање, јер није механички ра дио свој посао.

Саставни део посвете Потемкину је и посебна песма испевана у његову част, састављена потпуно у духу Качићевих песама из „Разговора“ — у махом римова ним десетерцима (аа 66). Неки десетерци су и неправилни, имају више слогова, што указује да певач није увек осећао ритам“ десетерца. Песма има 21 строфу, односно 84 стиха. Ево две строфе: ,

Пјесну пјева вила гласовита Од витеза пуно поносита; А у пјесми припијева кнеза Од Русије на гласу витеза.

На коњу је у Кремљ улетио Бритком сабљом тпуте отворио У врата је копљем ударио Силе своје биљег оставио...

Песма нема књижевне вредности, али је занимљива како због облика, тако и контекста у коме се појавила. Уосталом, ми прави уметници у пригодним стиховима често не домаше до уметничког, па је тешко такав захтев поставити и нашем анонимном песнику.

Иза посвете и песме ПЏотемкину у њетову част, долази Качићева посвета, то јест текст посвете Луки Ивановићу под истоветним насловом: „Пресвиетли ' господине“. Донесена је и посвета „Препољубљеному штиоцу“ и она је такође доследно јекавизирана, као што је и цела песмарица преписана у текавској (уместо икавске) варијанти. Изостављен је, међутим,

латински текст посвете, као и текст на.

италијанском језику (подаци о штампи и др., али се у томе не исцрпљују разлике између преписа и другог издања штампаног текста „Разговора угоднога“. Има. и разлика: језичко-стилског и дијалекатског карактера, а једна разлика условљена је и политичким разлозима. Преписивач (или наручилац преписа) није желео да се истичу талијанске, млетачке књиге као извори за „Разговор“, нити њихова интерпретација службе Ивановића као дипломата за Мошковију, па је то месте изостављено из посвете у препису.

Имајући на уму карактер Качићеве песмарице и чињеницу да се она појавила у доба изразитог цветања народне поезије, да се у њој опева и српска историја, разумљив је и овај покушај адаптације

"„Разговора угодно“ за српске читаоце.

Ретки су били људи који су тада могли да разликују Качићеве песме од. правих народних; чак је и Вук у почетку свог скупљачког рада сматрао Качићеве песме за народне. А кад се томе дода м његова историчност, разумљив је и одјек који је ово дело изазвало тим својим особинама. Забележено је да је „Разговор“ извршио одређен утицај. већ у ХУПТ веку у Бутарској, преко Свете Горе и калуђера из наших крајева. Додајмо да је недавно пронађен, такове у Лењинграду, само у Бибанотеци Академије наука (у збирци П. А. Сирку) још један ћирилички пре пис славне Качићеве песмарице. О њему је Малик Мулић објавио рад у „Филолош-

ком прегледу“ 1968. године,“ Несумњиво да је од значаја чињеница да су У исто време настала два ћирилска. преписа популарног. Качићевог дела, али чини се да нису само књижевни разлози допринели да настану ти преписи управо осамдесетих тодина ХУПТ века. Појаву преписа ове песмарице треба

'таедати у оквиру ондашњих ширих дру-

тттвених и политичких догађаја и може се са сигурношћу претпоставити да је овај препис, посвећен моћном и утицајном кне. зу Потемкину, управо синхронизован како са руско-турским ратом који је избио 1788. тодине, тако и са Кочином Крајином

из 1788. године, Мислим на борбе Коче

Анђелковића и фрајкора у Србији током те тодине, када су и друпи наши људи припремали неке акције против Турака на дипломатском пољу. (Тада је, на при. мер, настао и тајни меморандум Русији

"Стефана Стратимировића.)

У Русији је у време настанка овог

преписа било доста не само српских офи, .

цира и војника, него и људи од пера, писаца и калуђера, како је већ истакнуто. Терасим Зедић током осамдесетих година у два маха је боравио у Русији, и како тврди у свом „Житију“ — оба пута је био и код кнеза Потемкинал Доситеј Обрадовић такође је у то време био у Русији (1787 — 88) код генерала Симеуна Зорића у Шклову и, у другим местима. Међутим, с обзиром на језичке карактеристике преписа. и на изричито навођење Херпег Новог као завичаја преписивачева, чини се да ниједан од ове двотипе писаца није

аутор посвете и "песме Потемкину и пре. |

писа „Разговођа“. Јотт неколике личности јављају се као могући аутори посвете, од: носно преписа. У критично втеме у Русији је боравио (у Новој Сербији, код генерала Антонија Стратимировића, штапског офипира Потемкинова) аохиманарит Инокентије из манастира Савине — како наводи Зелић у „Житију“, а било је и лђугих људи, калуђера и световњака из Бо: ке. Писац посвете (и пссме) и аутор гтеписа могао би такође ла биле и троф Бјеладиновић, који је у исто време испевао “ „Стару пјесму за ново вомјеме“, посве. ћену генепалу Давилу Неранттћу. Песма је лесетергачка, римована, слична оној на. мењеној Потемкину, а локализована је: „На брегу Алријлтике,. 8 Смотђа се ла је тлтампана између 1785. и 1788. у Петро. граду. Долајмо да је им авантурист Сттепо Зановић, Бокељ такође у назначено впеме боравио у Русији. За овог супарника Ђакома Казанове тврли се ла је био обћазован човек и чак плолан писат. Ко зна како се он све потписивао и прелстављао. Да није управо он тајанствени гроф Бјелалиновић2

Остаје, за сада, неразјашњено ко је аутор посвете и преписа Качићевог дела. Очигледно је још доста нерасветљених ствари о нашим ученим људима и нашим писцима из ХУПТ века, и њиховим списима насталим у то време. Додајмо да по језику посвета и песма Потемкину подсећају и на Посланице Петра 1 Петровића, црногорског владара, који је такође био у Русији на школовању, а писао је готово чистим народним језиком.

Било како било, остаје чињеница да овај занимљиви покушај непознатог аутора Преписа да овако рано објави Качићеву песмарицу интегрално ћирилицом, није успео. Да није, можда, ту намеру предупредила и изненадна Потемкинова смрт 1791, или је "разлог необјављивања овог популарног и значајног дела у томе што су Потемкин и његови сунарсаници више ценили наше сабље нето наше песме... (Одломак из опширнијег рала)

Васо Милинчевић

1, Фортио је и у „Путовању по Далмацији" (1774) унео неколико Качићевих стихова као пример наролне поезије, али ту спомиње Качића као скупљача вародног блага, но замера му на укусу и несигурном критеријуму.

2. Види: Лазар Чурчић, „О првом Ћирилском издању Разговора угодног“, Зборник Матице српске за књижевност м језик, књ. 1Х/Х, 1961/62, с. 3.

3, Исто, .с, 3. ;

4. Стручњаци за стари правопис и језик и Ћи. Рилско писмо, др А. Младеновић и др М. Мулић, потврдили су да је реч о руском ћирилском брзопису из 18, века на основу фотокопија „ЛПреписа“, односно посвете.

5. У овом случају

нама је првенствено важно

значење одређених речи и облика па текст не преносимо дипломатички, У зборнику „Научни са станак слависта“ 1974, где ће рада бити интегрално

објављен, приложене су и фотокопије посвете и других текстова, тако да ће то омогућити језичким стручњацима да проуче аутентичан текст — језичке им правописне облике, а отклониће и могуће забуне

"око непрецизног читања,

6. М. Мулић: „Качићев „Разговор угодни“ у јесаном ћЋирилском пријепису из ХУШ вијека", Филоуошки преглед. 1968, Т— 1, с. 99 — 106.

7. Види „Житије Герасима Зелина“, св Т, Џ, ШП, СКЗ, књ. 36, 44. и 58, Београд, 1897 — 1900.

8. „Стара пјесма за ново вријемс“ посвећена је Превозвишеному господину Ђенералу М. мн каваље ру НЕРАНЏИЧУ, на брегу Адријатике Г.,. 8... Генерал Неранџић је такође био у руској служби, а рођени је брат генерала С. Зорића. Неранџић - им је друго породично презиме.