Književne novine

РАДНОГ ЧОВЕКА

Наставак са 1. стране

ба Српске писане речи и изложба издавачке делатности народности Социјалистичке Републике Србије, изложба посвећена тројици великана српског песништва. ХЕХ века — Бранку Радичевићу, Змају и Илићу — и оснивачу социјалистичке мисли и покрета Светозару Марковићу у Србији, као и предавањима којима су биле пропраћене те изложбе, — по општем признању достојно смо се одужили светлим ликовима. и значајним тренуцима наше прошлости. Ове године планирамо сличне манифестације посвећене Бури Да ничићу и Стојану Новаковићу.

Библцотека је поклањала. велину пажњу и неким актуелним питањима везаним за. улогу и зна» чај књиге у нашем друштву: У сарадњи са Марксистичким центром ЦК СК Србије организовала је саветовање о положају мар» ксистичке литературе, и као допринос већем ширењу те књиге отворила је своју књижару; заједно са. Републичким секретаријатом за образовање одржала је саветовање о школским библиотекама и о мерама за побољшање рада у тој изузетно значајној. а прилично запостављеној врсти бибамотека; са Марксистичким пентром покренула је сталну трибину „Књиге и збивања", на којој ће се вршити интензивна. размена идеја и критичка провера ставова поводом нових значајних публикација. Један од основних и дугорочних захтева у библиотекарству Србије јесте стварање јединственог библиотечког система. Народ. на бибљаотека је иницијатор п организатор таквог система, јер у њему види највећу могућност за трансформацију _ библиотечке дедатности и за њено укључивање у све токове нашег културног, образовног, научног и друштвеноекономског развитка. Регионална библиотечка подручја, која. се поклапају са регионалним друштвенополитичким заједницама, пре дстављају окосницу тога система, а организују се на основама са» моуправног споразумевања и следе заједнички договорену политику о развоју и унапређењу библиотекарства у Републици, користећи све предности удруживања и здруженог дејствовања. Наше библиотекарство је дуго било препуштено стихејном развоју, међусобно неповезано и изоловано од школе, привљоде, фабричких лабораторија, радничких и сеос-

ких насеља, и зато у новом начи- ·

ну повезивања, деловања и програмирања има све услове да се

. афирмише као делатност од по-

себног друштвеног значаја.

Мада су стварање јединственог библиотечког система пратиле и прате познате тешкоће када се ствара нешто ново, какве, уосталом, срећемо и у привреди, где владају много уверљивији економски разлози за кооперацију и ко ординацију, — ипеж су видни резултати које је забележило библанотекаоство у нас последњих година. Згатан је Срој библиотека добио бољи смештај, било у но вим или адаптираним просторијама, квалитетнију опрему, стручнији кадар; повољнији и позитивнији је третман библиотечке активности у друштвенополитичким заједницама. Народна библиотека Србије улагала је и улагаће све своје стручне, техничке и остале могућности ла допринесе учвршћењу и развоју _ јединственог библиотечког система. Са свим матичним библиотекама у .Републици закључила је самоуправни споразум о заједничком чланству, по коме све те библиотеке, односно њихови чланови, могу да користе фондове Народне бибанотеке. Сличан споразум је постигнут о звањима у библиотечкој струци, а заједнички је донесен и правИлнНИК о полагању стручних испита. У току су дотовори о је динственој (заједничкој) каталогизацији, коју би за потребе осталих библиотека израђивала Народна библиотека под најповолљ нијим условима и са највише стру чности, и тако омогућила библиотечким радницима, нарочито онима у мањим библиотекама, да се више посвете ширењу и популаризацији књите и организованијем раду са читаоцима. Народна библиотека бесплатно пружа помоћ библиотекама у пројектовању, адаптацији, обликовању ентеријера и избору библиотечке опреме. Библиотека је успела, нарочито после свечаног отварања — нове зграде, да успостави и одржава везе са многим иностраним на ционалним и другим великим библиотекама; те везе се протежу на свих пет континената са око 200 библиотека. Оне нису куртоазног карактера, већ се заснивају на размени стручњака, искустава, публикација и информација, дакле на вишеструкој користи м исопходности савременог света, па. пи паше земље, да међусобно кон-

КЊИГА У СЛУЖБИ

тактира и комуницира, да при. бира знања са разних меридија-

на, — да би могао да се матери

јално развија и духовно богати, |

Као што међународни телефонски

или тедетрафски саобраћај може.

нормадно да функционише само ако не наилази на прекиде и сметње, тако и права научна информапија и аутентична књижевна п уметничка вредност не подносе границе ни ограничавања. Као што нам је стало да наши читаоци добију сваку значајнију инострану публикацију, тако морамо настојати да више пласирамо нашу књиту у иностранству, да о безбедимо њено присуство у надионалним библиотекама, универзитетским и славистичким центрима — да би откривала и ширила истину о нама. Народна библиотека, према својим могућностима, чини огромне услешие напоре у томе правцу. Омомак

СЛИКАР НАШЕ ЕПОХЕ

Наставак са 1. стране

схватања функције уметника и дела (почео је као сликар арка> дијских пејзажа пи романтичних снова о револуцији), ипак цео Хетедушићев опус делује импозантном јединственошћу и доследношћу. Без обзира да ли је реч о „Митинту комуниста у Новој Веси" из 1926, „Реквизицији" из 1929, „Подравским мотивима“ из 1932, „Јустицији" из 1934, „Чуварима. логора" из 1957, „Суши" из 1961, или о монументалном — пиклусу фресака за Спомен дом на Сут јесци, свуда доминира иста снага ликовног израза и иста одлучност да се дело осветли као истина о животу и као сам живот. „Жалости подравских даљина — писао је Крлежа 1932 — гаје на другој обали дравске блатне воде стоје „маџарски чемпреси' — ја» бланови, тута разливених вода по којима пливају стрвине, зелена тштацунска врата с рекламама за Албус сапун, цимери, птице, смраљиве крчме и крвави месарски фертуни, то срдито и тврдоглаво истицање наказних детаља, та Хетедушићева графичка дијагноза наше стварности није само економски и културни документ времена него истодобно и добар пртеж, умјетни чки значајан по својој сликарској вриједности исто толико као и по теми, која је ту претворена у низ интензивних умјетничких до“

живљаја. Требало би те ЖХегеду-.

шићеве незграпне, тврде, пијане, грубе, окорјеле, елементарне сељаке успоредити с "нашим сликарским и казалишним сељачким се“ цесионистичким идилама, па да се веризам Хегедушићеве графике не схвати као карикатура него као практична примјена тезе о социјалној тенденцији у нашем сликарству".

Хетедушић је изузетно плодан сликар који се огледао у безмало свим ликовним техникама, уљу, фреско сликарству, мозаику. темпери, бакропису, пртежу. Бавио се, и то веома успешно, опремом књиге (ловољно је само полсетити на Крлежине „Баладе Петрице Керемпуха" или „Турпитуду“ Марка Ристића). Налазио је време на да се огледа у ликовној критици, да буде уредник часописа. И у свим тим активностима огледа се једна неиспрпна енергита, знање, искуство п савест. Али оно што ће га стално и трајно задр“ жати као константу наше културне и уметничке ситуације, то су њетове слике које, упркос чврстој везаности за једно одређено време, садрже нешто од трајних у метничких истина, нешто што је вечно и у бити самог уметничког чина, у чврстом споју са његовим филозофским, моралним и политичким идеалима. Остаће тај комплексни садржај његовог дела п као сведочанство о једном времену, тужном и" безнадном, али и о времену у које треба веро“ вати.

Срето Боп:љак

У ОВОМ БРОЈУ ЦРТЕЖИ И ВИЊЕТЕ БОСИЉКЕ КИЋЕВАЦ

КРСТО ХЕГЕДУШИЋ: ОПТИМИСТИ, 1956.

ЛЕТОПИС

Један „француски“ поглед на Андрића

Већ петнаестак година, тачније од часа добијања највишег међународног признања, на: граде за књижевност, дело Ива Андрића постало је мета и ло приште. најразноврснијих _књи“ жевногисторијских 'осврта, вред: новања, анализа, тумачења и 04 тонетања, и то не само од стране домаћих критичара и теоретича“

„ра, већ увелико и сних на стра:

ни. Тако, од недавна, пред нама

је и „опсежнија. студија нашег“

земљака, „француског ·Југослове“ на“, иначе тренутно професора француске књижевности на Уни“ верзитету у Окрентону (Пенсил ванија) Његоша Петровића. (42) — „Иво Андрић човек и дело, која је штампана у, колекцији. „Квебек је присутан“ познатог издавача „Лемеак" из Монтреала, (Канада). Читалац француског је зичког подручја о Андрићевом делу ранијих тодина био је оба вештен захваљујући радовима. из пера. Мидхата Самића, Клода. Аз лина, Петра Џаџића и АР. Међу“ тим, за разлику од наведених, и несумњиво _ драгоцених библио графских јединица, књига Њего ша Петровића је истраживање минтетрадног Андрића", свих ва: жнијих његових животних и ства ралачких компонената. С подјел“ наком позорношту у њој се огле дају први поетски радови, крити“ ке и есеји као и прозе у којима, је досегнут зенит уметиикове визије. Уз подробне анализе ориги“ налности стила и језика пишчевог, посебно су инспиративно да те оне странице где се говори о утицају народне | књижевности (рефлекса оних неколико вечи“

тих, архетипских легенди које су

у темељу човечанства и сваког приповедања) на историју. југосаовенских народа, као по њихов заједнички утицај на структури рање особене Андрићеве филозо" фије бола, једноставности и ћу“ тања. Посматрајући нашег нобеловца у оквирима светске књи: жевности, Петровић ниједног мо“ мента не сумња у прворазред“ ност његове појаве, чак, заним“ љиво је, одриче (ђ) многа одома: ћена мишљења о пресудним утицајима бројних светских аутора, који се иначе наводе уз Андри“ ћево име. Ерудита и космополита који је свој идентитет пронашао у народној епској књижев“ ности и изворима народског живљења, наш најскорији класик је најсроднији мудрости Његоша, Вука, Матоша..,

Писана изван средине у којој је Андрићева густа и слојевита.

"мисао најделотворнија, а уз то и

подаље __ од опремљенијих би. блиотека, студија Његоша Петровића поседује солидну књижевно "научну апаратуру, обавештеност и одређеност ставова, штавише ука зује на извесне аспекте Андри. ћевог дела који су, поготову за страног читаоца, несумњиво нови. То се односи нарочито на. тума чења појединих чисто андрићевских појмова са универзалним, чак метафизичким · значењима:

орах, вилајет, мост, или метафео“ ричних имена његових јунака као што су Мара Милосница, Лепа, Фата, Земка, Рајка, ћоркан; Стоја и Остоја итд. Кључна реч Андрићевог израза, је, по Петро вићу, камен, То је, може се ре ћи, „шифра распознавања", „заштитни знак" Андрићев, баш као што су то за Пруста његове чу вене „мадлене" или „звук“ за Ромена _ Ролана, _„Андрић-филозоф", закључује Његош Петро вић, „мудро је схватио (нако ни, је он у томе био први) да је је дини стални феномен, и у про шшлости и у садашњости, вечита лромена. Али, Андрић, „сведок“ живота и „заљубљеник“ уметности није могао да прихвати ту неминовност. Стога је одлучио да изнађе за себе, и за људе, јед“ ну стамену и мирну лотпору, кад“

„руда ' одоли · променама, · земана,

и њоме да сједини живљење са омрћу, Као симбол спајања, и трајања на овој земљи, изабрао је камен! (М. А).

Хегедушићева изложба

у Крушевцу

Истовремено са вешћу о смрти Крсте Хегедушића, једног од на. ших најзначајнијих ликовних У метника, приспеда, је из Крушевца. вест о отварању Хегедушићеве из» ложбе у Народном музеју на којој је изложено 12 картона изведених фресака на тему „Битка на Сутје сци", у Спомен дому на Тјентишту. Ова изложба, отворена 4. априла, је и последња експозиција, Хегедушићевих дела остварена то ком његова живота — та чињени“ ца даје крушевачкој изложби обе лежја историјског значаја за ства. ралаштво истакнутог уметника. Дванаест картона су верна. репродукција фреско циклуса о Сутјесци, о херојској борби партизанс“ ких јединица, о беспримерном ју“ наштву наших бораца, о сурово сти окупатора. Споменик који се диже на Сутјесци (Тјентиште) де" ло је Миодрага Живковића док је Хегедушић својим надахнутим и хуманистичким фрескама употпу“ нио ликовну визију тога уметнич“ ког документа о Сутјеспи из 1943. Ова изложба је већ била организована у мнотим нашим градо“ вима и сада, у тренутку опрошта» ја од великог уметника, омогућава. становништву Лазаревог града да, и сами, посредством Хегедушиће. вих остварења, доживе еронку Су тјеске. Рађени кредом и темпером ови картони делују снагом која, зоачи, мислима. које заокупљују им гоне на размишљање, искреним ауторовим порукама. „Тито на Су“ хи", „Рањеници", „Колона“, „Тифу сари", „Збјет“, „Окупатор", „Пљакати", „Сутјеска", „Ајеца и пси, „Тоубин гроб", „Пробој“ и „Мрт“ вачки плес фашизма" представља“ ју онај део Хегедушићева рада. који живи уткан у нашу национза ну историју као њен саставни "део, као уметничко виђење најзна чајнијих тренутака те историје. томе је и посебна вредност ове изложбе за коју у самом Крушевпу влада изузетно интересовање.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = о

· ним радом пробијао

Потврда младе генерације у Опери

Последњих дана.

у Опери смо

'" имали прилике да видимо неколи

ко младих тумача главних улога у „Балу Ила маскама“ (П. Про тић — Рикардо и 3. Александрић = Ренато) и „Вертеру" (АД. Зубовић — Лота и С. Бојчевић — Со:

фија). а,

Предраг Протић, који је пи" зом главних тенорских – партија („Ригодето", Травијата“, „Севил-

ски берберин", „Чаробна фрула," „Фауст“, _ „Љубавни напитак", „Кармина бурана", „Вертер ЈЕ већ поодавно оставио почетни. ке воде, један је од оних певача који се више марљивим и упор | но својим лепим гласом, да би данас питај глас учинио прихватљивијим, у првом реду једном живом актив ношћу и једном _ ангажованом пзражајношћу. Протић уз топма и све одлике једног спенског уме тника, што његову перспективу чини још реалнијом. Све то видело се и у његовом Рикарду, ко ји је на махове — нарочито У првом чину — указивао па дубља понирања у бит овог усамљеног и заљубљеног гувернера, који се сукобио са самим собом, и који се стога, на свој начин, поиграва са смрћу, тражећи у њој: и» лаз — не спас — за све,. о

Зоран Александрић једна Је лепа баритонска нада наше опе ре, од које смо — одмах Да ка жемо — ипак знатно више очеки вади. Један изразито леп глас, једна мужевна и надасве симпа тична појава, један натпросечни сценски темпераменат.. али и јед на велика сумњичавост, скоро скептичност у погледу сопствене перспективе. Отуда се и његов репертоар једва шири, што није

ни за њега, ни за кућу чији је члан. Треба, међутим, ре ћи да је као Ренато деловао дос та убедљиво и веома изражајно, да је певао са више сигурности но до сада, и да је то његова Нај успешнија досадашња улога,

· Неколико дана касније, у УлО. зи Лоте у „Вертеру", представи ла нам се и млада Загрепчанка Дубравка Зубовић, која је на нас оставила и један по мало здвојан утисак, који је можда. највише долазио од њеног фран нуског језика (један несхватљив и недопустив примадонски иступ на почетку каријере!) који пласиран кроз једну — пренаглаше ну — назалност, није давао могу ћности комплетног“ увида у“ тен глас; Нарочито у најнижем роги стру који је — вероватно“ пуабог тога = добијао грлене.-призвуке. Оно што је било видно то је још несавладан _ највиши регистар, који зна и да „зазвечи", што пак у овој роли — тако француској — нама и није сметало. Но, Зубо вићка је један изразито модеран интерпрет, великих _ патоса, који уме са мало „средстава да донесе цео пи узбудљив „иртеж, м ми бисмо рекли да са њом на нашу сцену ступа једна боја, ко ја вероватно неће бити лако при хваћена, али која значи правом потребно освежење на оној већ по мало отужној романтичарској пале ти, која се без много критичнос ти преноси из генерације у гене рамију.

На истој представи „Берте. ра" видели смо и Светлану БОЈ чевић у улози Софије. Још: сту. денткиња (у класи проф, А. Ме. зетове) Светлана Бојчевић би пре ма својим гласовним могућностима и према својој фигури могла да се развије у једну субрету, што смо се и овом приликом уверили. Њена Софија била је једна ' љуп ка, детињаста провинцијалка, мо жда малко више стидљива, што је свакако долазило и од импре снонираности великим задатком.

У свему, још један леп натове штај нове тенерације, коју би ~- уз претходни беспоштедни рад — требало и омелије и чешће ук: ључивати у репертоар.

Слободан Турлаков