Književne novine

ИНТЕРВЈУ

Треба да осећамо рад као потребу

Разговор са физико-хемичаром академиком професором др Александром Деспићем

Александар Деспић, редовни професор Београдског универзитета је најмлађи редовни _ члан Српске академије наука и уметности. Има 48 година. Рођен је у Београду, тде је и дипломирао 1951. године на технолошком факултету, докторирао је 1955. године на универзитету у Лондону. Данас је редовни професор Технолошко-металуршког факултета у Београду, где предаје физичку хемију. Две године провео је као старији научни сарадник на Пенсилванском универзитету у Сједињеним Америчким Државама. Такође, држао је више предавања у универзитетским центрима Совјетског Савеза, Чехословачке, Бугарске, Велике Британије, Западне Немачке и Америке.

У оквиру своје научно-истраживачке делатности, а то је широка област физичке хемије, професор Деспић је објавио више од 70 радова, и код нас и у свету. Сарадник је Енциклопедије Британике. Бави се и проналазаштвом. Има 11 одобрених и 2 пријављена патента, углавном од практичног интереса.

Активност академика Деспића обухвата и рад у Српском хемијском друштву, чији је данас председник и главни уредник његовог гласника. Такође, био је две тодине тенерални секретар Уније хемијских друштава Југославије.

Запажен је и дртутптвени рад професора Деспића. Поред осталих послова, активан је у Републичкој заједници за научни рад, у којој је председник Одбора за развој и усавршавање научног каАра. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Друже професоре, најпре, молимо Вас да нам изложите, разуме се обичнијим говором, суштину свог научног радла2 Чиме се све, заправо, бави физичка хемијаз Шта је у тој науци Ваше посебно занимање2

АЛРКСАНЛАР ДЕСПИБ:

Није једноставно _ објаснити шта“је физичка хемија. Етимоло“ шки "посматрано може се рећи ла 1е то покхлтај да се методама

физике, а то значи и што више

квантитативно, решавају хемијски пооблеми. Но, нешто конкретније, рекао бих ласе данас физичка хемита састоји из три битна дела. У првом делу физичка хемија испигује састав, молекулску структуру и особине материтала. Зато постоје данас веома бројне и врло рафиниране методе које су у стању да нам о материјалима кажу ства» ри о којима до пре десетак година нисмо могли ни да сањамо.

Друго, рекао бих главно поглавље физичке хемије, јесте такозвана физичко-хемијока термоме намика. Она нам даје одтовор на питања у вези са енергетиком хе» мијских реакција, на питање хемијског афинитета, а то значи јачина тежње појединих материја да међусобно реагују, врло је значајно за хемију. За њу је непосредно везано и питање такозване хемијске равнотеже, које одређу“ је колики ће бити највећи могући принос једне хемијске реакције.

Најзад, трећи главни део физичке хемије је хемијска кинетика. Није довољно да се хемијски процеси у принципу могу одиграти,

неопходно је да се они одигравају .

довољно брзо да можемо сачекати њихов крај. А управо хемијска кинетика је наука о брзини хе мијских процеса. у Што се мене тиче, моје посебно занимање представља електрохемија. Рекао бих да је то, у ствари, једна посебна хемија, хемија ја између електрицитета и материје. Мако то звучи доста апстрактно, један врло велики део базне хемијске индустрије је за» снован на електрохемијским процесима. Споменимо хлорну електрохемију: добијање хлора им нагријум хидроксида представља по волумену једну од кључних грана хемијске индустрије. Готово сви метали, осим гвожђа, или се до. бијају или рафинишу електрохемијским процесима. Затим, батерије, акумулатори, све је то електрохемија. к Успешан рад у области електрохемије је толико условљен фи. зичко-хемијским погледом на ствари, да се електрохемија сматра, и традиционално па и данас, де лом физичке хемије. Због тога се и ми који се њоме бавимо сматрамо физикохемичарима.

КЕИТЕВНЕНОВИНЕ

МИЛОШ ЈЕВТИН:

Друже професоре, техника је, а Ви се бавите једном од техничких наука, одувек била стално човеково интересовање. Шта техника у целини данас чини да живот људи буде заиста људски живот2

АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ:

Видите, Ви сте овде увели појам „људски живот“, претпостављам као антипод ономе што се обично назива „пасји живот“. Чини ми се да у тежњи да се „пасји живот" просечног човека претвори у људски, техника има једну непосредну и једну спорну улогу. Мислим да је неоспорна улога технике да данас живи релативно физички угодан живот неупоредиво _ већи број људи него што је икада жи-

вео. Мислим да је масовна про.

изводња омогућила много удобнију свакодневицу него што је свакодневица некад била. Мис лим да је техника проширила. хоризонте. Спектар доживљаја који су приступачни просечном човеку се огромно проширио. А мислим да је доживљај, ипак, веома зна» чајна ствар за биће које жели да живи, а не само да вегетира.

А спорна улога наступа онда када се техници жели да стави ореол свемоћи. Наиме, морамо да схватимо да техника само ствара услове за угоднији живот, али та ни у ком случају не обезбеђује. И данас мислим да, поред свих могућности које техника пружа, премного људи на земљи живи још увек оно што бисмо назвали „пасји живот". .

Осим тога, има један важан домен у коме техника не може апсолутно ништа ни да помотне ни да одмогне. Мислим да је то питање људске среће и несреће, Чини ми се да не грешим ако кажем да питање људске среће и несреће није ни на који начин везано ни за удобност ни за ширину спектра доживљаја. Према томе, за то питање доприноси технике су, могу да кажем, скоро арелевантни.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ: Управо то што сте рекли, АРУ-

· же Деспићу, омогућује да Вас пи-

тамо: у којој је мери техника са животом, а у којој мери је испред њега, у будућности2г

АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ:

Техника је увек у извесном смислу будућност. Када се један мост гради и док се гради он се, У ствари, гради за нешто што је сутра. Техника стално мења свет. И због тога је она можда сваком синоним будућности. Наравно, будућност може бити светла или мрачна. И томе ће техника дати сигурно свој допирнос, али мис. лим да за то неће бити ни 32служна, а ни крива.

МИЛОШ ЈЕВТИБ:

Ви сте, прошле године у првомајском броју „Политике" објавили текст „Поглед у будућност“. Шта бисте нам рекли о будућности — како је виде научници2 Какав ће бити живот у 21. веку2 Шта, у ствари, очекује човека наредног века2 Шта ће учинити наука, а техника посебно, да живот не изгуби нека нам данас тако драга својстваг

АХЕКСАНДАР ДЕСПИБ:

Ја мислим да једино што се са сигурношћу може рећи јесте да ће живот бити различит ОД данашњег, као што је данашњи различит од прошлог. То не треба, мислим, ни доказивати. Он је различит по хиљадама ситница које чине свакодневицу, па унеколико и по људским односима, који се, чини ми се стално мењају. Колико се суштински мењају то је друго питање, али се у сваком "случају стално мењају и никад нису данас исти као што су били јуче.

Ви кажете „драга својства". Поставља се питање шта су то нама драга својства. Чини ми се да свако од нас има неку своју

· слику света, н да је то она слика

коју је понео из детињства, из младости, онда када је као сунђер примао све за готово, све што је до њега долазило. Касније се ствара некаква љуштура, и није чудно што се, тотово по правилу, људима који залазе у године чини да долази пропасх света. Рекао бих чак и да им се не чини — одиста увек и стално долази пропаст света, оног света који је појединац у себи изградио. А истовремено деца данас примају данашњи свет као најнормалнији од свих могућих светова. Они су спремни да у њему "воде оно што нас понекад може

ода "ужасне. Ту је њихова велика.

предност, али и они Не једном о томе своме свету говорити са носталгијом. Мислим да се више треба уз.

_ дати у разум него у технику, ако

желимо да будућност уопште постоји. У здрав разум, како се. то каже. И, морам да кажем да ја, када је то у питању, не делим песимизам неких научника у 02 носу на питања, елементарне егзистенције. Данас влада велика забринутост због страшне пренасељености кеја нам прети, због проблема набавке хране за толико човечанство, због исцрпљивања сировина, па чак и због могућнос» ти уништења кроз један тоталан рат. Ја на неки начин верујем у здрав разум и верујем и разум све то може да савлада, а техника може у томе обилато да му помогне.

Затим смо навели питање сировина. Ми смо навикли да ужасно расипно користимо ово што земља садржи и што нам даје. У једној дужој историји човечанства,. а надам се да ће: човечанство да траје тако да ће се ис торија рачунати на хиљаде година, вероватно тамо негде у пет-

АЛЕКСАНДАР. ДЕСПИЋ

хиљадитој години од данас, људи ће да се чуде како је човечанство успело да у једном сасвим кратком периоду, у једном тренутку од стотинак-двеста година, потпуно исцрпе обиље ствари које је земља могла да да. Само, они неће због тога изумрети. Човечанство ће се снаћи. Решиће се проблем рециркулације сировина. Ја се надам да ће се већ врло скоро донети некакви закони по којима нико неће смети да баца Вубре оно што сматра да му је непотребно, него ће се тачно знати где човек мора да стави све што од себе , одбацује. То ће опет бити један нормалан део живота љу-

_ ди који буду тада живели.

_ Но, морам да кажем да сам мање оптимистичан када су у питању неке нематеријалне људске вредности које „данас сматрамо елементарним. Ту се тешко може знати како ће се ствари развијати. Ми знамо да.и ту постоје врло оптимистични и врло песимистични погледи, да само споменемо Орвела и њгтову 1986. Не знам да ли “ће све бити тако мрачно, али у сваком случају мислим да такве претње увек постоје и да их треба стално имати у виду.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ово је, говори се, време технике. Ово је доба брзина, комуникација и многих нових сазнања. О. некима од њих сада сте и Ви говорили. Шта, по Вашем митиљењу, техника одузима животу2 А шта му. дарује као предност и привилегију, уз данашње савремене погодности2 |

АЛЕКСАНДАР ДЕСПИБ:;

Мислим да из онога што сам

до сада говорио произлази да оцена доприноса технике нашем животу јако, ја бих чак рекао потпуно, зависи од скале вредности ко-

_ју сваки од нас по некаквој игри

случаја или судбине у себе угпади. Ја лично јесам поклоник брзине, комуницирања, сазнавања,

„али видим да се у свему томе и

много туби. На пример, ту скоро десило ми се да су ми се покварила кола и онда је дошло до тота да сам два дана морао да идем пешке. Верујте, ја сам на неки начин поново открио Београд, његове улице, куће, срео сам један низ познаника на улици и

схватио. да сам ја током читаве деценије био одсутан са тих ули-

ца. . | Мислим да се то може уопштити и да се може рећи, да у целој

| тој брзини живљења ми губимо

способност да онако дубоко доживљавамо ствари, како се оне нормално доживљавају када време споро тече. Мислим да је то у доброј мери проблем дазашње омладине. Бојим се да она ствари толико брзо доживљава да је, на жалост, дубина тих доживљаја неминовно мала, мања од оне коју смо досезали ми, који смо својевремено били страшно беспослени и са страшно мало дистракција. Но, у сваком случају, у ограничености људских капацитета, једно се компензује другим.

МИЛОШ ЈЕВТИ:

Ви сте, и као научник и као универзитетски наставник, често у прилици да се суочавате са односом јавности према науци. Шта мислите о могућностима _ науке код нас, у самоуправној Југославијиг И да ли се науци омогућују сви потребни условиг

АЛХЕКСАНДАР ДЕСПИБ:

Код нас има много неспоразума о томе шта је уопште наука. Ту постоје веома различита мишљења. Ја сам имао прилике да се са тим мишљењима суочавам,

плиме! ђ '

с обзиром да сам стицајем некаквих околности, као што сте Ви рекли, био стварно доста активан, последњих 10 до 15 годи-

"на, у организацији науке у Ср-

бији. ,

Када говорим о науци, под тим подразумевам такозвану основну науку. То је оно што се у целом свету сматра науком. Кад се каже наука, онда се мисли — основна наука. Та основна наука је активност сасвим посебне врсте; Она се доста јасно дели од онога што се назива примењеном науком или развојем. Њена сврха и њена

· друштвена корисност нису и не

моту бити очигледне и схватљиве већ на прву реч. И пошто се код нас те две категорије бркају, онда се основној науци аутоматски придају особине примењене науке. А то доводи до великих тешкоћа. Има, рекао бих, много вулгаризације, много схватања да је наука један аутомат; убациш динар на једној страни, а на друтој страни изађе чоколада. То наука сигурно није. Наука је ства ралаштво. Она је непредвидива, пре свега. Нигде не можете да нађете ту рачуницу, ако сте убацили динар, да је изашао одговарајући резултат. Једино правилао, које чини ми се да постоји, бар када је основна наџка у тању, јесте да, ако је друштвена клима боља, вероватноћа, статистичка вероватноћа успеха је нешто већа. Клима, рекао бих, то

„су услови. Бојим се да у том по-

гледу код нас услови нису нарочито добри и да се нису побољшавали, нето напротив да се и погоршавају последњих година.

Стално покушавамо да повезујемо науку са привредом. Мислим да је то у принципу врло важна и потребна ствар. Наука, у целини узев, треба да буде за привреду врло јасно и чвеасто везана, да јој доприноси и да се према њеним потребама развија. Али наука се може везати само једним својим крајем за привреду при мењеним и развојним: привреди су потребна и корисна такозвана примењена и развојна истражи. вања. А она само маргинално спадају у категорију науке. Она су на граници науке и струке. Покушај да се основна наука интегрално веже за привреду мора

· негативно да се одрази на њен ра-

звој. Мора да се негативно одрази из једног основног разлога што се на тај начин научни рад

ник у ствари одвлачи од) његове

основне проблематике. И онда ка» да ми мислимо да смо та успешно повезали са привредом, ми смо, у ствари, у највећем броју случајева учинили да он ради нешто што је чисто стручни посао, што нема везе са науком. Тада смо решили питање егзистенције научног радника, али уопште нисмо решили питање егзистенције науке. Напротив, ослабили смо нашу науку за тог човека кога смо одвојили од ње и усмерили на друге послове. То се код нас данас, на жалост, могу да кажем уопште не схвата. Ту је основа великих тешкоћа са којима је суочена данас основна наука код нас.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ви се, друже Деспићу, бавите и проналазачким радом, што је услов напредовања и науке, али и истинска могућност за обогаћивање живота. Какво је стање проналазаштва код жас2

АЛЕКСАНДАР ДЕСПИБ:

О том питању је тешко дати сувише одређен одговор. Код нас је стање проралазаштва слабо. То је јасно. И у ногинама се доста често чита да смо ми земља са можда најмањим бројем патената у свету. Питање је зашто је то тако. ЈЛта је проналазаштво 'уопште2 Наиме, где је граница између проналазаштва и науке2

Мислим да можемо ту да дамо некакву радну дефиницију, да кажемо да је проналазаштво активност која доводи до неких производа који су врло брзо практично примењиви. И у том погледу највише има шансе проналазач доброг ћевапџијског чунка — или нечег сличног. Међутим, та проналазачка активност је код нас врло слаба, чини ми се због тога што за то човек нема одтоварајуЋу материјалну стимулацију. Јер та врста проналазача, која иде на то да пронађе неку практичну ствар, неку ствар која ће практично да се примени свакодневно у кући итд. рачуна да за то добије добар материјални узврат. Код нас је то јако тешко остварити. Ми смо имали доста велики број проналазача, који се годинама суде с предузећима око неке цркавице коју пробају да одатле извуку. Са тог становишта стање је доста обесхрабрујуће. И мислим да је то један од разлога да је код нас број патената мали.

Друти нешто виши ниво проналазаштва, који је нешто ближи граници науке, такође има одреЊене тешкоће у реализацији проналаска. Мислим да то није случај само код нас, него и у свету. Ми сами смо патентирали неке проналаске и у широком свету,

„па и одатле никакве нарочите уз-

врате нисмо добили. Из доста једноставног разлога. Наиме, у Америци, на пример, влада правило да, ако је проналазак одиста добар и вредан, као што је, рецимо, проналазак транзистора или проналазак најлона, и ако га у чини појединац — индивидуални проналазач, који хоће од тога да нешто добије — ако је тај проналазак заиста вредан, онда велике компаније, преко својих адвоката у судовима доказују да тај проналазак ништа не вреди, да није оригиналан, да је ненаучан. Када патент буде одбијен, онда сви почињу широко да га користе. Ако проналазак није вредан, онда ће они допустити да га патентира, али ништа од тога патента наравно неће бити, нико га неће откупити. Наравно, од овог правила постоје изузеци. Мислим да се изузеци налазе код великих компанија. МИЛОШ ЈЕВТИБ:

На крају разговора молим Вас да нам кажете шта треба да чинимо да би времена која долазе била будућност о којој маштамо2

АЛЕКСАНДАР ДЕСПИБ:

Рекао бих да треба да се укЉучимо у свет. Мислим да треба да се укључимо у велики свет и да са њим идемо даље. То ни је ни издалека тако лако како на први поглед изгледа. И мислим да, колико год нам се чинило да јесмо укључени, нисмо баџг сасвим. Треба још много на томе да

се ради. Ја сам пекао да се по

нашем менталитету налазимо на некаквој раскрсници између северозапада и југоистока, да тако кажем, ако се тако могу назначити неки типични менталитети.

И колико год да сам спреман да

то похвалим то има и одтеђене своје мане, Наиме, ми често за: борављамо да је рад стварно ство рио цивилизацију и културу, и све ово што имамо. А мислим да ми још увек не знамо, да стварно радимо, онако како се то ланас у свету чини. Треба, чини ми се, да се учимо да радимо. М треба да учинимо да рад осећамо као неку потребу. У ствари као најлешши начин да се убије време. Мислим да ћемо тек тада стваоно прогледати, некако стварно ући у свет.

Разговор водио Милош Јевтић

или иоле ааааи ___________________________________________________________. нара ===