Književne novine
СТАВОВИ
УМЕТНИЧКА ПРИЗНАЊА И НАТРАДЕ
ТОКОМ СТВАРАЊА, као друштве но корисног рада, уметник може рачунати на освајање изве: сних друштвених признања или уметничких награда, Уметничка признања и награде, несумњиво, проистичу из самог првобитног плаћања уметнику, чији су 906лик, и представљају његов про“ дужетак, задржавајући сва његова својства. На пример, Ескарпи, награду посматра као модерни продужетак меценатства, од носно, као индиректни облик меценатства. Број уметничких награда, У апсолутном износу, прилично је висок: савезних, републичких, по крајинских и локалних у СР Ср“ бији, на пример — према стању у 1971. години — има око 100, од чега је тридесетак републичког и савезног значаја. Уметничке напраде могу, несумњиво, остваривати извесна дејства на сферу уметникове делатности, Директно, уметнику узрокују материјалну корист, а индиректно дејству“ ју на тај начин што повољно утичу на могућност публиковања, посредовања и вредновања уметникових дела, на адекватније плаћање рада, обезбеђивање и дру тих повољнијих послова пласмана итд. затим што могу дејствовати подстицајно и психолошки стимулативно на неке уметнике ти: ме што оличавају облик друптвеног вредновања квалитета њи хових дела, итд.
Ипак, уметничка награда или друштвено признање само су је дан од инструмената признања савременика аутору. Како су са: временици, из низа разлога, најнепоузданије судије, ни уметнич“ ка награда се не може узети у обзир као поуздано средство признања вредности дела уметника. Ево само неких разлога, који у мањују објективност при додели награда, и у којим горња тврања налази своју недвосмислену потврду.
Будући да постоји више врста давалаца напрада, постоји и ви: ше врста установљених награда. Награда се темељи на неком правном основу свог постојања, односно институцији: закону, статуту, правилнику и сл. који де финишу мотиве њиховог установ-. љења и додељивања, одређују критерије, материјалне показатеље, правила доделе, итд, У институцијама _ установљења _ напрада, фигурирају извесни критерији, који се могу идентификовати као вредности за које се награда до дељује. Да би се оправдао уметнички карактер напраде, међу мотивима, односно вредностима за које се награда додељује, фигурирају и неке вредносне категорије, Као: најбоље дело, зна чајно дело, друштвено значајно дело — а као циљ доделе награде: признање и подстицај стваралаштву, итд.
Мада је и сама формулација „најбоље дело“ вредносног карак тера — под најбољим делом се, вероватно, подразумева дело У којем је највише изражена естет ска вредност дела — ипак остаје чињеница, да та вредносна кате"торија (која није то без остатка) није довољно дефинисана, као и да нису одређени критерији ње ног идентификовања, док би се за остале критерије могло рећи, да су дефинисани у већој мери, будући да су, уосталом, и под. ложнији дефинисању. С друге стране, · категорије, које нису вредносног карактера, као: АРУ штвена значајност, значајност, друштвено највредније дело, буАући да нису естетско"вредносног карактера, много се лакше идентификују и установљава њихово присуство, но што је то случај с категоријама естетске вредно“ сти, Уз то, само се по себи подразумева да се награда додељује најбољим делима, што има за по следицу то, да се вредносни критерији посебно не истичу нити
дефинишу, односно, да се оне друге категорије — поводи на праде — које се не подразуме-
вају доделом награде, у институ“ цији установљења награде морају истаћи и њихови се квалифи“ хативи навести, како би се основни карактер награде стварно оправдао и мотив доделе задово“ љио. И кад фигурира као вредност, естетски квалитет је само један од мотива нагтрађивања, не, дакле, и једини, одлучујући. Тако је у самој институцији напраде већ углавном извршена неравноправна нотација катего“ рија вредности, квалитета и основног мотива награде: квалитет се подразумева и онда кад се не наводи, егзистира више апстрактно, или наведен уопштено без навођења његових квали ти-
Наставак на 2. страни
„Светислав Павићевић
БЕОГРАД, 16. МАЈ 1975.
СА ИЗЛОЖБЕ „ЈУГОСЛОВЕНСКА УМЕТНОСТ У НАРОДНООСЛО БОДНЛАЧКОМ РАТУ 1941—1945" КОЈА СЕ ОДРЖАВА У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ — ИСМЕТ МУЈЕЗИНОВИЋ: „СА ЗБОРА НА РАКИНОМ БРДУ"
АКТУЕАНЕ ТЕМЕ
Антологије – дечја болест наше књижевности
ИМАМ, дабоме, на уму више раз |
лога због којих антологије, пано раме и изборе из савремене пог зије бројим у дечје болести наше књижевности, у такве, штавише, које болују они који се одлуче да те књиге стварају, они који су у прилици да о њима пи шу и говоре, а не мимоилазе ни оне који су принуђени. да све што се о њима пише и говори слушају и читају. Те књиге ево тек неких међу тим разлози ма — као и болести с којима их упоређујем, у средини у којој се јављају изазивају неџобичајено и, углавном, узбуђење какво не заслужују највећма зато што се обелодањују, ам представљају, као значајне, као, дакле, прве и праве болести с којима се суоча вају болесници а и њихова неис кусна околина; то су, затим, књи гекоје се,баш као иречене болес ти, јављају у различитим видовима и формама али је њихово присус тво, упркос сопствених бурних манифестација и бурног реаговања њихове околине, углавном кратковеко; такве књиге, најзад, иако понекад могу имати утицаја на потоњи развој активности духа којој припадају, чак и кад су изузетно занимљиве, најчешће решавају проблеме које је за времена и на други на чин требало решити па је срећа ако се, као и заушке рецимо, за времена, у дечјем узрасту, и „од | болују"... јер, ако дођу у недоба, у познијем узрасту, обично су праћене вишеструким и озбиљ нијим компликацијама. Судећи по природи већине наших антологија, панорама и избора песа ма, а ништа мање и по природи. њиховог дејства насредину коју су „задесиле", рекао бих да је наша књижевност последње дветри деценије јединствен пример боловања · дечјих болести у старијем узрасту. ; Од самих антологија, међутим — иако је једна од њих, недавно објављена _ антологија, Александра Петрова „Поезија |угословен ских _ народа, 1945—1975; токови — опредељења", непосредан подстицај овом коментару — 0. нашој књижевној и, уже и прецизније, о критичк лминисти | чкој клими духа знатно речитије говоре текстови који се о њи ма у дневној штампи и књижев. ној периодици публикују, „спектакуларни разговори и бојишта мишљења који се поводом њих организују, анкете које, рачуна тући с лажном масовношћу, тако вим књигама прибављају тубли цитет, а с њим и квалификације које њихови аутори нису ни же
ТОДИНА ХХУП
„дели ни "заслужили. Захваљујући тосфер-
својим, веома често стра
ским, превасходно естетским, кон цептима и у јавности подржава ном уверењу да су те књиге (а не, на пример, историје књижев ности, теоријске студије и, пре свега, општа вредност једног књижевног опуса) управо оне ко је једног песника могу да уведу у ред бесмртника. а другог из тог. реда дефинитивно да избришу, и саме антологије, својом опредељеношћу да „буду селекци
је и репрезентације, несумњиво доприносе буци и конфузији мишљења које се око њих ковитлају и које, обично, у очима _ приврженика — литерату-
ре а и у очима незаинтересованих посматрача, којима служе на увеселеније, компоненту незрелости културне средине чи не доминантном. Сасвим је извес но да ниједна друга књига, ма колико добра или лоша била,не може као нека антологија толики спектар различитих · критичких метода да подстакне, толико контроверзних оцена да изазове, толиким страстима да омо гући расцветавање, толиким нис ким ударцима да дозволи некаж њен погодак. До данас још' не мамо терминолошки рашчишће ну ситуацију око тога шта је, за право, антологија песама, шта па норама, а шта обичан избор сти хова, да ли баш свака антологи ја мора да буде превасходно естетска, а не, рецимо, радна", есејистичка, дисциплинарна _ или каква му драго, „сме“ ли антолотија да буде субјективна и мо же ли панорама да не буде обје ктивна и да ли, рецимо, панора
ма „има право“ поједине оријен
тације да заобиђе, поједине пес нике да представи виђене субје
. ктивном оптиком приређивача,
итд. итд. Ми не волимо Да прецизирамо, финиције и класификације, ми смо народ од'инспирације, народ који воли игру духа.и' импровизацију — од зАраворазумских и
прецизних формулација ми ради.
је бирамо слободно и, дакако, необавезно ' чаврљање, па су на. ше антологије, стога, веома чес то (судећи по, коментарима: у јав 'ности) субјективна, ко теријашке и клановске работе, конзервативне, неморалне, резултат пр. љавих рачуна итд, и т. са. (да не говорим о томе колико те
књите помажу појединим песни
цима, онима, врло често, који будно прате сваки потез битиима јућет антологичара, брину о свом
месту у антолотији и о начину.
БРОЈ 487
ОВИНЕ
не волимо: тврде де.
ЦЕНА 3 ДИНАРА
ТУРУ
на којиће у њој „лпроћи" и, чак, ути чу на његов рад — да се искажу у пуној светлости своје моралности кад, увек розе гасишт, пош то су се уверили да су врло доб ро „прошли", не дозвољавају да буду избачени из свог олимпиј ског мира и дају изјаве о томе како немају шта да изјаве, како не воле антологијениантологичаре или да де до које је у питању нису читали!).. Не морају, међутим, на рочито да нас занимају крајњи случајеви (мада се код нас раз говори о антологијама углавном своде на калкулације о томе ко је у антологији и како и коу њој није и зашто), можемо и да занемаримо хумористичка. на брајања песника којих у антоло гији нема, можемо да предвидимо громопуцатељне изјаве песни ка који своју сасвим недвосмис дену позицију „кисело грожђе" маскирају исправним друштвенополитичким ставом и критиком. Отштој конфузији понекад знат но битније доприносе озбиљни критички ставови, примедбе или похвале.
Како, одиста, читалац да се снађе, како да, напокон, схвати шта је антологија и шта се њоме све може учинити кад, најновијим поводом рецимо, у једном критичком, могло би се чак рећи у понечему и основаном, напису прочита да „антологијски избор није ствар добре воље ан тологичара, већ, пре свега, . плод културних. потреба једног време на иподнебља..' Мора, јамачно, помислити да су антологије нај посвећеније. књиге, да спадају У "врсту литературе која има при оритет у односу на друге, као да им је, пре свих , обезбеБен пут у вечност. Очевидно је · Да није тако и да је то у целос ти предимензионирање улоге ан тологије.. Шта да помисли тај несрећни читалац кад. у другом тексту прочита да „једну од вре Аности _естетичке природе ове антологије налазимо у потпуном песничком портрету управо оних песничких личности које досад нису ни на мала врата завирила у, заједничке књиге" (при чему се. наводи и цео низ имена и „бес прекорних избора“ из опуса појединих познатих орпских, хрват ских, словеначких ита., песника)...2
помислити _ даје састављач објективним мик из опу сатпојединих песника“ настојао да представи њихове најмаркантни Наставак на 10. страни
Богдан А. Поповић
у овом рају —л
о КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ СВЕТОЗАРА БОРОВИЋА
— пишу др Александар Пејовић и Василије Точанац ђ Мома Димић: ПЕСНИЧКО. ДЕЛО РОБЕРТА ГРЕЈВ-
Берислав Никпаљ: ВЛАДИМИР ВИДРИЋ, КНЕЗ ЖИВОТА И ДУХА
Драгутин Вујановић: СОНЕ"ТИ СТЕВАНА РАИЧКОВИЋА Срето Бошњак: ЊА РАДАУШ
РАЗГОВОР СА ДАЧОМ МА·"РАИНИ — водила Љупка Лазовић
Богдан А. Поповић: АНТОЛОГИЈЕ — ДЕЧЈА БОЛЕСТ НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВАЈАР ВА.
Светислав Павићевић: УМЕТНИЧКА ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ
Вук Крњевић: ИРИСНОСТ ИСАКА САМОКОВЛИЈЕ
ПОЕЗИЈА Бранислава Петровића, Драгиње Урошевић и Антона Тркуље
ПРОЗА Петра Цветковића
~
СТОЉЕТНИЦА ВЛАДИМИРА ВИДРИЋА
КНЕЗ ЖИВОТА И ДУХА
ОД ДАНА рођења хрватскога пјесника Владимира Видрића прошло је стотину година (30. травња 1975, Загреб, Преображенска 6), од прве, ученичке, пјесме осамдесет и шест година, од прве и једине књиге пјесама његових тисканих у властитој наклади шездесет и осам година, од спаЉивања _ маџарске заставе (са Стјепаном Радићем) осамдесет тодина, толико и од стодневног тамовања, а шездесет и шест љета прође и од љетове смрти у душевној болници (29. -рујна 1909. у 10 сати прије подне). Одонда тискано је више издања Видрићевих пјесама, па је првотним 25 пјесама додано још 17 новопро-. нађених и четири стиховне крхотине. То је, углавном, све пјесмовље што је овај „хрватски пјесник словенске крви“ (његов је отац Ловро Видрић из околице Постојне) сатворио. Премда је, дакле, обзнанио мало пјесама, и није имао тискане књиге, Видрић је у своје вријеме, већ са двадесет година, био истакнута особност књижевна, и политичка, у Хрватској, напосе у Загребу. Појава његова пробуђивала дивљење, а говор му и декламирање властитих пјесама окупљаху жедно слушатељство. Бијаше, штоно ријеч, међу првацима свога доба. Био већ за живота легендом. И наш непоштедни критик Матош занио се Видрићем написао у не крологу „Нуремопз Тод“ овако:
„Грађен као атлета, са смеђим очима и коврчастим власима, гдје се увијек осјећаше бакхички вијенац од ружа, и усницама, с којих је, човјек увијек, па иу шутњи осјећао, како га мами слатка теокритска сиринга, причињао се он предестинираним за изабраника, за краља живота.“
И овако, такођер Матош:
„Све добро, драго и лијепо што наша данашња · хрватска култура може понудити, бијаше сједињено у хармонији његове моралне, физичке и интелектуалне појаве.“
Био је човјек кому су „живот и дух у складу“ писаше Луначек. Назор рече стихом о Видрићу да „шушти ко злато, дише ко стручак невесиња“, а и Дучић га уздизаше високо: „Као за Малармеа, и за њега је свет постојао само зато да се напише једна лепа књига.“
И тако се редаше спјеви хвале од Јеловшека (у прашкој ре вији), преко Марјановића, Матоша, Скерлића, Николе Полића,
а Бранка Шимића, Мирана Јарца и Густава Крклепа (1922.
одтовор Шимићу који је лоше.
писао о Видрићевим стиховима), од Горана Ковачића (који је Вилрића назвао „Моцартом хрватске лирике“ и донио медицинску интерпретацију тратедија Харамба-
Маставак на 2. страни
Берислав Никпаљ