Književne novine
СУСРЕТИ
КУЛТУРНОМ БОРБОМ
АО СРЕЋНИЈЕГ ДРУШТВА _
Разговор са истакнутом италијанском књижевницом
Дачом Мараини
ВЕСТИ о бројним активностима, акцијама у друштву и ангажованим изјавама Даче Мараини, једне од најапгажованијих жена-писаца у Италији, биле су повод за разговор са овом динамичном женом. Примила ме је у својој ралној соби из које се пружа поглед на Тибар и стари део Рима.
Док се као гостољубива дома: ћица трудила да ме „угости", посматрала сам је ведру, младолику и шармантну, покушавајући да њеној крхкој и женственој фигури „припишем". све онс енергичне реакције, храбре изјаве и учешће у многим манифестацијама за решавање „торућих" проблема своје земље. Ова интересантна жена је директор позоришта, истакнути члан феминистичког покрета и аџтор многих књига, међу којима су најпопуларније: „У сећању", „Мој муж" (односи се на Алберта Моравију, најпознатијег италијанског писца), „Прича једне крадљивице", „А Ти, ко си био" и др.
— Између Ваших многобројних активности, можете ли рећи које је Ваше право занимање или „најдража дужност"> — било је прво пштање које смо јој упутили.
— Моје „главно" занимање је писање, али не зато што то радим најбоље, већ зато што највише волим да пишем приче, романе, текстове за позориште или филм, у којима обрађујем актуелне теме и креирам личности које, у моје име, говоре о друштвеним проблемима — гласио је одговор.
— Поред осталих, и Ваша књига „Позориште“ изазвала је бројне реакције и полемике, највише због реченице коју изговара једна личност на крају: „Од данас, у нашој земљи сви морају бити равноправни! Живео социјализам!". Реците нам нешто више о тој књизи.
— Књига је настала као резултат вишегодишњег рада и искуства у позоришту и представља поетски дневник и позоришни докуменат у исто време. Садржи све чињенице о' рађању, развоју и проблемима једног авангардног позоришта, многе интервјуе, полемике, затим интересантне податке о сарадњи са публиком-тледаоцима, нарочито за време представа „уличног позоришта", одакле и потиче реченица коју сте навели.
— Какво је то Ваше „улично позориште"
— То је позориште које је „сишао" на улицу, тј. даје представе по парковима, трговима и другим јавним местима, углавном у радничким квартовима, тако да остварује непосредни контакт са људима, који најчешће не (могу да) иду у позориште. Репертоар је блиско везан за стварност, односно за најактуелније догађаје, па је глумцима дозвољено да импровизују, тј. да реагују на „реакције" посматрача, тако да се успоставља отворени, спонтан, жи ви дијалог са широким народним масама, а не само са „одабраном" позоришном публиком. Веома омиљене су биле представе у којима је народ узимао учешће; „Рат у Вијетнаму", „Храбро, сељаци", „Шпекуланти", „На устанак", „Да или не2", „8. март" и др.
— У последње време сте се посветили писању за позориште и раду у њему. Да ли Вам оно пружа највећу сатисфакцију и задовољствог — Чињеница је да ме позориште веома окупира, јер је спојило неколико мојих активности, али и мој књижевни рад ми је донео сатисфакцију. Роман „Прича једне крадљивице" је свуда доживео мспех и преведен је на шест језика. Сада завршавам је дан нови роман.
— Како усмевате да ускладите све Ваше активности и интересовања» — Пишем сваки дан осам сати, дакле пуно радно време, а остали део дана посвећујем читању, сусретима са пријатељима, ралваицима, сарадницама у феминистичком покрету, док вечери најчешће проводим у свом позоришту. Поред тога, успевам да обавим и своје послове у кући, а често и да путујем и упознајем се за новим крајевима, срединама и људима, што ми причињава велико задовољство. .
— Борећи се у феминистичком покрету, Ви, дакле, и личним при“
мером најкомпстентније доказујете колико и шта све жена може!
— Жене могу много да ураде када им се омовтући да стварају! Зато се пи борим да жена стекне поверење да би могла и друге да увери у своје могућности п квалитете, — Да ли сте због тога основа-
ли своје позориште „Магдалена"2 |
— Да, то је позориште у које сам много уложила, јер сам веровала у жене. Створено је са жељом да у њему све послове обављају жене да би се опробале на сваком радном месту и сагледале своје способности и квалитете, а можда и своју немоћ и мане. Тако се у њему изводе. пред ставе по текстовима које пишу жене, адаптирају, организују и обављају низ других тешких, важних, креативних или ситних дужности, потребних за нормалан рад једног позоришта. Свака жена је успешно _ одтоворила — задацима свог радног места и већ неколико тодина то позориште ниже успехе.
— Да ли је Ваше позориште
— против мушкараца : |
— Не, ни наше позориште, ни наш феминистички покрет није
не, пресије; напротив, користимо најкоректније методе да бисмо оствариле своје циљеве, Тек када докажемо своје вредности, ми жене ћемо преузети одговарајућа места. Зато нас радују највише успеси жена на разним пословима; као министара, спортиста, научника, уметника, културних радника и др. Ти успеси су наше највеће оружје. Можете мислити кодико нас све испуњава поносом ус-
_пех књиге „Прича“ Елзе Моранте.
— Шта Ви лично желите да постигнете својим активностима и својим радом> |
— Да боље сагледам стварност и да помогнем људима да је прихвате или да је мењају.
— Зар се не плашите последица, које таква Ваша активност може да изазове и да онемогући Ваш. даљи рад> Да ли понекад посустанете и обесхрабрите сег
— Одмарам се и посустајем само док спавам. У мојим сновима је увек све лепо и праведно, па у сну могу да се задовољно опустим, Али када се пробудим и поново се уверим у све неправде и проблеме наше стварности, морам да реагујем без обзира на последуце, јер императив мог жи вота је борба (у свим облицима) за слободу Амчности,
— Чини се да политика има видно место у Вашем животу и да каналише Ваше стваралаштво ч активности.
— Пошто у политици моје земље жене још немају своје право
место, нисам „уписана“ ни у је
Ану политичку партију. Али мислим да се ја бавим политиком својим сопственим оружјем — инструментима културе. У књижевном раду обрађујем актуелне теме и проблеме, а у приватном животу говорим отворено о социјалним, културним, психолошким и другим питањима и учествујем у свим акцијама за њихово решавање итд. Можда ефекти нису тако очигледни и брзи, јер се ак-
ДАЧА МАРАИНИ
против мушкараца. Ми се само боримо да се жена докаже и поштује као комплетна личност.
'
— Имају ли онда мушкарци ипак неко место у Вашем позоришту2 — Да, они имају своје нормално место у мушким улогама на сцени. Нисмо сматрали за потребно да мушке роле играју жене, већ за те улоге ангажујемо добре глумце, пошто нам је уметнички ниво наших представа веома важан. Затим, ми очекујемо лодршку, разумевање, похвалу или критику за наш рад, баш од мушкараца. После сваке представе настављамо разговор и дискусију са публиком ш тада обраћамо пажњу на мишљење не само компетентних стручњака, културних и јавних радника, већ и обичног „малограђанина" и конзервативног човека. О нама се још увек свуда интензивно говори а повољне критихе изазивају још веће интересовање.
— Покрет жена у Италији је један од многих који узнемиравају традиционалну Италију. Зар не мислите да често баш исфорсирани феминистички наступи моту изазвати реакцију и отпор, који могу отежати и компромитовати Ваше напоре2
— Кад год су повлашћени губили свој положај или су морали да га деле, пружали су отпор. Постоје одређени политички тренуци када није могуће нешто остварити нормалним, _ природним путем, па се јавља тероризам од стране подређених или повлашћених. Али знам да ми у италијанском феминистичком покрету не правимо никакве ексцесе, уце-
тивно не бавим политиком, већ је то легална политичка борба за остваривање једног срећнијег дру штва — кроз културу.
— А колико, по Вама, култу. ра данас делује на стварност и обрнуто»
— Чињеница је да у брзом темпу живота, пре свега, у потрошачком друштву, култура често нема своје право место. Чак је процес аутоматизације и комерцијализације захватио и културу, па је и то један од разлога за сарадњу и борбу. свих културних снага заједно.
— Иако сваки рад, свако дело и свака активност имају своје вредности, можете ли рећи где сте Ви најбоље изразили себе»
— Да бих могла комплетно себе да изразим, бавим се свим претходно с набројаним · пословима: књижевни рад допуњујем практичним деловањем и обрнуто, тако да могу рећи да ја свакодневно градим мозаик, који ће тек на крају мог живота показати да ли сам успела да остварим све оно што сам желела. Ипак не могу а да не кажем да посебно веруем у оно што тренутно радим, јер то стварам са свим претхолним искуством, знањем и активношћу. Мислим да ће роман који управо завршавам, више од свега изразити мене и можда бити бољи ОА свега што сам досад урадила... Касније ћу, можда, писати следећи роман о којем ћу исто тако мислити. Да човек то не жели и да у то не верује, не би ни стварао,
Разговор водила Љупка Лазић
ЛЕТОПИС
Обнова „дон Карлоса“
У _Вердијевом — стваралаштву „Дон Карлос“ заузима посебно место. Ова његова трећа и последња париска опера, и која 3 тога има (формално) све елементе стила тзв, велике опере, временом се „открила“ као једно, можда, најдраматичпије · његово дело, које на фону једне грандиозне фреске лаганог и сигурног пропадања __Филиповог царства, „открива“, „храни“ и разрешава сукобе и стресове који тај крај и одређују и проузрокују... Ни у једном свом делу Верди није развио једну такву _ испреплетеност збивања, у којој шест пот“ пуно разнородтих _ ликова, _— 04 којих свак за себе чини по један свет, тори па ватри овојих СУД бина, желећи да у њу увуче све остале. То је једна драма гранднозних размера, која вероватно зато и изгледа развучена, мада је далеко згуснутија од свог литерарног извора — Шилеровог „Дом Карлоса“; то је једна му зичка. драма у којој се Верди није поновио, и којом се неће поновити, Ни у једној његовој опери језик није тако опор, тако „не вердијевски“, тако _ лишен оне познате „спонтане“ _мелодичнос“ ти, Нигде Верди није био тако краљевски узвишен и тако људ ски једноставан, Никад такав фи лозоф, никад такав скептик, никад тако мрачан, ни тако безнадежан. Има у томе — и не само у томе — нечег блиског, сабрат ског између „Дон Карлоса и „Бориса Годунова“. Настала, скоро, истих година, и једно и .друто дело су под сталном и дугом бригом својих твораца, непрестано тражећи дефинитиван ВИД својих прандиозних фресака. Вер" ди је, што принудно, што својом жељом, правио чак четири верзије „Дон Карлоса“, бавећи _ се њиме све до 1887., дакле, пуних 20 година, што и јесте разлот и данашњих колебања — приликом инсценације његове.
Наша опера, следећи, ранију, праксу већине кућа, приказује скраћену верзију, ону коју је Верди сачинио за 1884., но и њу даје без једне, готово, кључне сцене — Народног устанка, коју је М. Сабљић својевремено вео ма ефектно поставио!, и ето још једне сличности са судбином „Бориса“, чија се сцена Револуције ретко кад изводи! — и тако се дело окреће више приватној ис торији краља а, и тиме при нудно ставља у ред уобичајених опера. Дода ли се томе да крај представе никако није прихват-
_Љљиво разрешен, баш као ни по-
четак Ш слике, у којој Карлос у мраку Лакше прочита писмо но
што препозна љубљену — жену, као и несрећно решен — простор ТУ слике, тзв. аутодафеа, који
ионако премалу нашу позорницу чини јози мањом, онда смо побројали неке нове „условности“ са којима се ова величајна драма сусреће и кроз које је требало себе да „докаже“,
Редитељ Младен Сабљић у својој постави више је био окренут основним токовима радње, остављајући пуну слободу прогатонистима да ношени својим надахнућем и својим моментаним расположењима, допуне општи цртеж, што су. они, углавном, схватили као прилику за пласирање својих „нумера“ са рампе, непрестано окренути њеном „огледалу“.
Уз старе протагонисте (Радмила Бакочевић — Елизабета, БурБевка Чакаревић — Еболи, Звони нир Крнетић — Дон Карлос, Никола Митић — Родриго, Александар Веселиновић — Инквизитор), нови је био једино Живан Сара мандић у улози краља '"Рилипа, нарочито успешан у великом дусту са Позом у П слици, Монолог Филипа на почетку У слике, Аонео је Сарамандићу френетичан аплауз, мада бисмо желели да га је тумачио уморније, па дакле и сломљеније и изгубљеније, што би било ближе суморним мислима једног човека, ком се са свих страна нуди тешко бреме, а који би још хтео од живота, па макар и по цену да убије овог рођеног сина, Отуда су следеће сцене, са Инквизитором и касније са Елизабетом, борба јеАног „прогираног“ несрећника, који је утолико и рањивији и опаснији, за коју је Сарамандић налазио права решења кад год јен покрет и глас сводио на интимније размере, када емоције нису загушиле, нити скамениле лепо ту и природност његовог гласа. Сарамандић није више перспектива, већ је једна реална уметничка вредност, стога од сваке њетове улоге тражимо нове димензије, нове садржаје његове личности, Пишући ове редове хоћемо да кажемо да верујемо у њега а исто тако и да желимо да верујемо. Храбрећи га да истраје у тражењима, ми не умањујемо вредност његовог Филипа, – Напротив! Хор је сјајно звучао у петој слици, баш као што нас је оду-
четворице предста:
шевио наступ меко;
вника Брабанта! Каква
| ЧвуннЊа. представи
Од „нових“ у овој био И је и Боривоје Пашћан. Одмах
да кажемо, у последње време
тко кад је оркестар тако и звучао! То натучено ПУТ орк старско ткање, које баш тога зна бити и тромо и тупо, под руком Пашћана добило је ону прозрачност, ону строгост, _ ону лепоту којом се ова Вердијева партитура само пред РНАЛИМА открива. Отуда је било право за довољство слушати тај препорођени оркестар, у чијем нам је звучању само по неки лимени ду. вач каткад, запарао уши, што нам није умањило утиске овог изузетног догађаја, Нису нам сметала ни нека мало спорија темпа варочито у оба дуета Позе и Кар“ лоса што је умањивало карактер револуционарног, слободарског јер смо за све време осећалмн једну сигурност, једну чврсту концепцију, једно хтење које је колико импоновало толико и радо вало. Стога са задовољством бедежимо овај несумњив и значајан услех Боривоја Пашћана.
Слободан Турлаков
Мајерхолд о Мајаковском
Успомене из тридесетих го дина садржане у чланку ћ, РУА: њеве који приказује мартовски број московских „Питања кљи: жевности“ односе се на Мајаковског у очима _ савременика, међу којима Всевојлода Мајер. холда. Незадовољан начином на који су често били рецитовани
стихови Мајаковског — „патетични стих или вичу или про моно-
мрмљају као саопштење, лог у трагедији малтене певуше, или брундају, или још горе, де ле на дијалоге“ — Мајерхолд је говорио да је потребно васпитавати будуће глумце обавезно на стиховима Мајаковског. Када сам режирао његове драме „Стени: цу“ им „Хлаадан туш“, причао је Мајерхолд аутору чланка Рудњевој, дуго сам задржавао глумце за његовим столом. Он их је навикавао да слободно владају језиком, живим интонацијама, рит мом. Проничући у стихове Мајаковског, глумац се учи да заједно са аутором мисли и осећа. Код Владимира је после сваког ретка посебна, нова радња. Сви покрети његове уметности су велики. Код њега нема пролазних ликова. Његови стихови су и лирска исповест и мајсторство ироније; он њима савршено вла: да, поседујући и дар епиграмског... Мајаковски је знао тајну ства: рања поетске партитуре — говорио је Мајерхолд, — све је то он радио за читаоцаслушаоца. Та се партитура не сме пренебрећи, њоме се глумац мора користити, Тек прелома од громогласног ка тихом код њега није било — Мајаковски је увек го ворио пуним гласом и његово је стишавање имало неколико фаза. Уз то — не може се бити хладан и говорити стихове које је писао човек пун страсти. Он је све радио са страшћу, била је у њему дивна људска и глумачка игра. Волео је процес и саме те иђре — то је била могућност да узавру чула. Кад је Мајаковски играо, стицао се уљлисак да се битка води. За време игре кара: та правио је каламбуре, сваки му је покрет био као нов обрт речи. И интонација код њега не постоји сама по себи, она је резултат мисли и емоција, она до дази изнутра, и у њој се изражава „експлозивна ефикасност природе песникове,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Водк, Васко Ивановић, Миодраг Илић, др ДАрагав М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог дан А. Поповић (оперативни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакци“ је), Владимир Стојшин, Божидар Гимотијевић, др Ивав Шоп, Бранимир Шће аановић, Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић,
Књижевни савет; ар Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, ДАушав Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пол Шафер. Идејно решење графичке опреме; Богдан Кршић, |
Аист излази сваке друге суботе. Цена 3. дин. Годишња претплата 60, полуго“ аипшња 30 динара, а за иностранство двоструко. АДист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 2. Телефони: 627-286 (редакција) и 626-020 ( комерцијално одељење и ад министрација). Гекући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8,