Književne novine

УМЕТНИЧКА | _

ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ

Наставак са 1, стране

ва, док је сам повод цизније дефинисан, уз навођење неких ближих критерија, Тиме, се у извеспој квалитета дела као основни мо тив доделе паграде, Због саме чињепице прећутног присуства У институцији _награђивања естет ске врелности као категорије која се подразумева, лако проистиче могућност њеног препебрегаВиља или стварпог апстраховања: не може се ни доказивати ни негирати _ присуство – критерија естетске вредности у свести ДО носилаца одлуке о давању награде или признања, пити _ његова улога у донетој одлуци, па чак ни опда, кад свест о њој, очи тледио,. није билд присутна КОА доносилаца оллуке. Будући да се присуство _ критерија _ квалитета подразумевало — сматра се не потребиим и доказивање прису ства,

Може се говорити о још јел: ном, објективно постојећем фактору који доводи Ао апстрахова“ ња квалитета: будући да квали тет увек пије лако идентифико“ вати, грешке су стварно могуће и против намере Аонасиоца Одлуке да буле објективан, Затим, ако је квалитет категорија коју је од свих мотива награђивања најтеже идентификовати — онда зато није тако тешко идентифи“ ковати остале (често мн јасније дсфинисане) мотиве доделе на траде п признања (као: неговање успомене на утемељивача, тра диција мира, традиција револуције итд.. Кад је присутан, то је битни, али и једини мотив награде који може бити оспора" ван будући да је прецизније дефинисан, што утиче на доноси“ оца одауке да баш тај мотив што очигледније задовољи — како би се онемогућило свако оспоравање правилности одауке ни дока' зивање њене несагласности с институцијом натраде. За то је још сигурнији начин: да се основни мотив предимензионира, уз зане“ маривање, или искључивање осталих мотива, па, кад је потрео“ но — пи мотива уметвичке врелности, Таквом одлуком се, без обзира на квалитет награђеног дела, пеоспорно остварује бар је дан мотив доделе награде, а како је баш тај мотив и битан тиме је задовољена и намена на: граде, односно поститнута благонаклоност даваоца награде,

Кад егзистира Као мотив сем квади“ тета и још пека друга категорија, створена је противречна ситуација, односно дилема: да ли наградити уметнички најбоље дело које тај други мотив _ награде афирмише — при чему би се занемарила сва дела која тај мо тив афирмишу далеко ефикасније, али су по квалитету инфери“ орна, чиме би био задовољен квааптет као мотив награде, али би био занемарен, односно остао не задовољен тај други мотив, који је често и битни — или наградпти дело које најефикасније афирмише други мотив награде, без обзира на степен квалитета, чиме ће бити задовољен тај мо тив. награде, али квалитет ће 0остати незадовољен, итд. У случају изузетног квалитета уметничког дела, али и његовог конфликта с другим мотивима награде или неформалним очекивањима дава“ оца — такво дело, може се претпоставити, неће добити награду — већ ће је у конкуренцији с њи: ме добити друго дело, ниског мили нижег степена квалитета, али високо постигнутог степена афир: мисања очекивања даваоца награде или признања.

Из саме чињенице постојања више разноликих мотива које доделом награде треба задовољи“ ти, морају ша њих бити примењени и разноврсни _критерији, тако да је објективно веома те шко донети одлуку која би 3адовољила све мотиве, међу њима још и критериј уметничког ква: аштета. Сем формалних мотива доделе награде то потврђује, м читав низ неформалних критерија и очекивања даваоца награде која треба да буду задовољена, и због постизања чијег задовољења је, неретко, награда и основана. Без обзира на разноликост моти“ ва оснивања награде, код свих давалаца постоји присутан један заједнички, макар и неформални мотив; корисност и афирмисање циљева самог даваоца. Тај интерес проистиче већ из саме просте чињенице, што давање награде значи већу афирмацију за дава: опа ио за лауреата награде. Добитници награде се смењују сва: ке године, а што остаје стално исто, то је натрада, односно институција _ даваона, Значајност награде се повећава дужином ње ног додељивања; она остаје иста, као непромењива, стална функпија, а мењају се њени добит тици, сваке су године други гако да се они јављају као про менљиве _ функције институције паграде. Што је време у којем

често пре

мери, губи мотив

џ институцији. награде.

се награда додељује дуже, то је

добија већи број лауреата, тако да би се мотло говорити и о и» весном ефекту „девалвације" значајности, али добитника, чина

добијања — а не награде, која " тиме, напротив, само Добија на. значајности: додељује се великом.

броју уметника, итд,

Неретко, напрада по значајно“ сти премашује уметника и дело за које је додељена, тако да може постићи премоћ и пад самим делима уметника, и претворити

се у неку моћну силу, која своју.

моћ распростире и на сферу у метничког живота уопште, и рада самог уметника посебно: њено уживање, чак, може заменити и дело. Односно, сама чињенипа добијања утледне награде, довољна је ла уметнику прибави углед ствараоца, без обзира на квалитег дела, па чак и без обзира па постојање дела, тј, и кад не по стоји дело Које тај углед иоле може оправдати. Награда се тако јавља као доста моћно сред; ство произвођења свести о вред: ности, без обзира на стварни сте“ пен (чак и насупрот њему) уметничке _ вредности једног дела. Свест се производи условним ре“ флексом: постоји _ формирана свест о Томе ла добијена награАа означава квалитет дела, Чим је дело награђено — производи се свест да је оно добро. Истина, оваква дејства награде не моту се примењивати неограничено, будући Аа се свест о вредности налрађених дела не може одржавати дуго независно од искуства о вредности, Ипак, у одређеним околностима, награда стиче своју изузетну моћ, која може бити и одвојена од уметничких моти“ ва и примењена посебно, у дру-

тачије, неуметничке сврхе: при“ бављања прерогатива уметничке вредности, односно _ вредности,

појединим категоријама по избоРу и интересу даваола паграде, па и чисто неуметничких кате горија, које бивају произведене у облике вредности, Ово отвара и могућност примене иаграде у манипулативне сврхе произвођења пожељне свести, итд.

Практично, код награда, мо тиви квалитета, уметничке вредности, не заузимају доминантан, већ перетко инфериоран положај у односу ма остале мотиве награђивања, чиме се губи уметнич ки карактер напраде као битни, односно смањује функција награде и друштвеног признања као акта стварног естетског вредновања квалитета дела. Може се поставити тврдња, да додела награда није знак квалитета дела, мада м олређеним условима оно то може и бити, У потврду ИЗ речене тврдње, могло би се павести безброј примера награђивања невредних дела, и обратно. Отределимо се, стога, само за један, већ класичан пример, ко ји узима и “Ришер. Наиме, „под насловом "Двадесет година велике уметности или лекције лудости', Франсис Журден је објавио колекцију слика које су у по следњој четвртини деветнаестог века добиле званичне напраде у Француској. Као додатак књизи је списак француских уметника истога периода који нису добили награде ни званична признања. На списку су имена Дегаа, Сислија, Писароа, Монеа, Реноара, Русоа, Гогена, Тулуз-Лотрека, Бо“ нара, Матиса, Руоа и Дифија. Колекција академских дела, с друге стране — дела призната и хва: љена — пријатан је пакао гиздаве уображености, разметљиве ништавности и добро ухрањене хи покризије". награда, без обзира на намере њених даваоца, ретко стиже делима која је заслужују. Мада, по правилу, треба да има обележја признања уметничком квалитету, она ту: функцију објективно изузетно ретко и остварује. Стога, додела награде неком делу се не може узети и као доказ његове вредности, већ, можда понекад, и као индикатор извесне проблематичности _ садржаја и карактера напрађеног дела.

Светислав Павићевић

У овом БРОЈУ ВИЊЕТУ И ЦРТЕЖИ ДУШКА РИСТИЋА ;

Односно, уметничка,

ВЛАДИМИР ВИДРИЋ

КНЕЗ ЖИВОТА И ДУХА

Наставак са 1, стране

тића, Видрића и Ковачића), АО_

Барчеве монографије, Франгешове стилистичке анализе Видрићеве пјесме „На Нилу“ и, коначно, до Вилрићевих „Сабраних пјесама“ (1969, ЈАЗУ), које је уредио и опскрбио потребитим коментарима, биографијом, библиографијом те фотографијама Драгутин Тадијановић уз помоћ Давора Капетанића. Сада је о животу овог „хрватског генија“, како га мназиваху због велике бистрине и краснорјечитости, готово све најважни је знано. Његов националнополитички ангажман, изгон и затвор који је тому слиједио донио му славу то већу што бијаше пјесником. Ријешена је дуго расправљана дилема је ли Видрић своје пјесме писао _или их је „из главе“ стварао: Тадијановић је то учинио домогавши се изворне посту. ме, па је и на тај проблем адактиран. Није се успјело да Преображенска улица у Загребу постане Лацкова, али је тај назив лобила једна у Боронтају (у насељу „лименки“). Сада“ ће се на кућу у Преображенској „ставити спомен-плоча. „ЛЕ у

Свој једини чланак Видрић је посветио — сељачком питању (бијате одвјетник у првом кољену, сељачки син).

Свој једини живот живио је епикурејски, уживао га:

Румена ружо Лелијо,

Дај да ти љубим очи.

Врана ми хата оседлај,

Голем ми нехар точи, (Народна)

Умро је с гутљајем зшампањца како је пи живио. А пјевао је као да не пјева своју, него неку далеку, туђу страст богова, хеленских: А Зевс је диван бог. Разтаљен

сједи

Прса су му ишрока и гола...

Као да је послушао Хорација

(с којим га успоређиваху), слуте ћи своју рану смрт:

Памет у главу, точи своја

вина

и немој да сањаш одвећ дуге наде у кратком животу.

Док ми зборимо, завидно вријеме бјежи. Зато уживај данас, у сутрашњи дан никад не вјеруј.

Сличан је донекле и Вијону (1431 — 1463), који испјева своје навјештење:

Кнеже, узорних врлина, Знајте чин му задње зтоде; Гутљај моријонског вина,

Кад са овог свитета. оде.

Матош га успоредио с Хелдердином (пи крај им бијаше исти), а хеленсковинска мотивика виа љива је. Еј

Не бих се упуштао, сада,. У повијеснокњижевну валоризацију или интерпретацију, та Видрићево је мјесто већ, одавно неоспорно, У освит ХХ стољећа бијаше Видрић духовни воћа овога под: небља, овјенчан ловор — вијенцем побједитеља смрти што нас повео „к бољој срећи у слободи" и „учио љубит народ свој“.

Зачудо, живљаше у доба „ве ликих ријечи“, у „товорно доба“, а могаше с мало ријечи посредовати, утјецати на цијело пџоко. љење, и |

Бијаше чист и истинит. у

Осјећам то им сам. Као да ) ту, покрај нас, његова „пјесма. звони тихо и умилно“, А хтио је = страст,

Берислав Никпаљ

ЛЕТОПИС

Вања Радаунг (1906—1975)

Јој: једно велико име наше савремене ликовне уметности нестало је, заувек, Вања Радаушт, вајар, сликар и графичар, више од пола Века налазио се М нај“ живљим токовима наше културе и ликовног.стваралаштва, борац и револуционар колико у уметности толико и у животу, увек доследан својим принципима који уметност и живот своде на исти знак, исто значење и исту садржинску вредност, Његово ва“ јарско дело у целини, њетови бројни пртежи, графике и акварели увек су означавали критимки став једне зреле уметничке свести, у сталном успону према оном циљу који уметничко дело осмишљава као Део животне ис тинс, Уметност је за Радауша казивање. истине, визионарско откривање смисла људског траја'ња и човекове борбе за боље. То га је још у раној младости привукло социјалној проблематици, то га је и за време рата опре“ делило за активно учешће у Револдуцији и дало његовом делу онај посебан облик ангажмана који дело одређује као функцију времена и саставним делом све сти у времену и о времену. Рођен је 1906. у Винковцима, где проводи детињство и рану младост. Најпре студира у Загребу, а затим, од 1931. у Фран: цуској. Доследан својим убеђе-

њима, он већ 1932, приступа социјално оријентисаној уметнич“ Кој групи „Земља", са којом из лаже све до њене политичке забране, Његова естетска интере"

ВАЊА РАДАУШ: СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА У ПАКРАЦУ

совања. крећу се у оквиру концепција ове групе и он, у том периоду од 1930. до 1939, када приређује и прву самосталну из ложбу у Загребу, прави низ теракота, радова у бронзи, гипсу и техници акварела, Као и вели: ки број пртежа са изразито социјалним тенденцијама, приказујући скитнице, просјаке и блуд нице, изгубљене и узалудне типове, одбачене од друштва, У некој гросовској и хегедушићевској концепцији данс макабра. У то време зачет је и графички циклус антиратне графике који је инспирисан грађанским ратом у Шпанији. Од 1943, активни је борац Револуције и кроз све ратне године, упијајући у себе веаичину _ општенародне _ борбе, стварао је ликове бораца, најче шће у цртежима и графици. Тако је већ исте године издао мапу графика са сценама о страхотама Рата:„Ми патимо", која је остала Као изванредни докуме: нат о величини борбе и величини патње и снази пркоса.

Лу своју инспирацију Револудијом продужио је у послератним годинама, па је тако већ 1958. изложио своје „Тифусаре", који су му остали трајна опсе“ сија и непролазна тема. Уједно је своје интересовање усмерно и на богату прошлост хрватског народа, па је тако 1961. изложио познати „Паноптикум кроатикум", скупину скулптура посвећену великанима хрватске културне и политичке прошлости (Ј. Крижанић, Ф,. Супило, А. Цесарец, А. Г. Матош, Ј. Рачић, И. Г. Ковачић и други),

Аутор је многобројних споме пика подигнутих У част и славу Револупије и безбројних херојских бораца који су своје животе уткали у темеље нове Југославије: споменик у Титовој Коренипи из 1948, Србу 1949, Пули 1950, Пакрацу 1955, Карловцу 1955. и толико других, који се данас убрајају у најоригиналнија дела наше монументалне, споме-

"ничке скулптуре. Дам, да. је ство“

рио само „Тифусаре", његово име остало би трајно. о Његова скулптура ФАДИКУЈЕ се монументалношћу, чак у оној та козваној ситној и“ портретској,

интимистичкој пластици. Она је стилски синтеза зрелог натура лизма. и поетског надреализма у снажним, једноставним масама, пуна динамике, напета и оса Бена дескриттије.

Радаџти је на заиста оригина' лан начин исказао дух свога времена, своју веру у човека, њего. ву унутарњу лепоту, снагу и вред ност убеђења, Био је мајстор ко ји је дело, као ретко који СКУАПтор, одређивао у функцији вели ког времена, за које се оорио и које пеминовно долази,

Срето Бошњак

Мала хуморнетичка диблнотека

На иницијативу чланова редакције листа „ЈЕЖ" покренута Је, у јавности већ запажена_ едиција „Мала хумористичка _ библиоте ка", Начин на који се У овој прилици _ презентира стваралаштво наших познатих посленика хумо ристичке и сатиричне литературе није посве нов, али, ако се узме у обзир однос издавача према _ овој врсти књижевног стваралаштва, оправдано. се по" буђују нека нова размишљања о свраисходности оваквог поступка.

О чему је заправо _реч2

У оквиру листа „ЈЕЖ , који излази једнонедељно, већ дуже време се штампа и сепарат на средњим страницама, свих оних дугогодишњих чланова редакције поменутог листа, и сарадника који „ЈЕЖ" сматрају својом ку ћом, а који имају запажен до принос и утицај на нашу хумо ристично-сатиричну _ „литературу. Мако је сепарат просторно ограничен (тридесет и две странице) не би га требало сматрати зане марљивим, се у окв из а ДаКаНОСТи куће „ ЕЖ" на крају сваке серије, сви сепарати појављују као засебне књи: жице едиције „Мала хумористичка библиотека".

Прво коло од десет књига, на основу интересовања које влада за њега, и на основу наруџбеница које стижу, можемо са сигур" ношћу да тврдимо, успело је да оправда једну овакву иницијативу. М поменутом колу ове библиотеке, заступљена су многа наша позната имена која смо често могли да ћемо на страницама амста „ЕЖ", и многих других листова и часописа: Бранислав ћовренски, Илија Поповски, Алек Марјано, Омер Зорабдић, Растко Закић, Васка Јукић-Марјановић, Милош Крњетин, па и једно име из најмлађе генерације сталних Јежевих сарадника Милован Вржина Турчинхоџић, Такође, уз прво коло су се појавиле и две књиге за децу: „Закопавање ратне секире" Томе Славковића и „Приче оса крајем на почетку" Алека Марјана, која, (по мишљењу самог аутора) представља пионирски допринос, јер је искључиво састављена од афоризама писаних за децу. Књиге су от ремљене илустрацијама наших познатих карикатуриста: Димитрија Живадиновића, Драгана Руменчића, Радета Ивановића, Слободана Милића им других,

У чему је новина једног оваквог покушаја2 '

_ Сепарати су се и до сада по јављивали у оквиру издања многих наших књижевних листова и часописа. То није оно „што ис кључиво побуђује на нека раз мишљања"! Праву сврсисходност једног оваквог покушаја пре света треба тражити у самој институцији библиотеке. Ниједна књи: та из „Мале хумористичке библиотеке" (која стекне довољно чи талаца) није без шанси, (и то оправданих!) да се појави као Аруто издање, у посебној луксузној _ опреми издавачке — куће „ЈЕЖУ. М, тиме је подстакнут један нови вид наше издавачке делатности, делатности о којој је не тако давно било доста товора. (Подсетимо се само инипијативе књижевника Радомира Смиљани“ ћа која је текла под насловом „Књига за два динара"). Ако би се тражила поука из ове акције она би се могла сажети у жељу да што више књижевних Аистова или часописа објављује такве сепарате својих – дугогодишњих сталних, па и других сарадника.

Оваква издања су врло јефти: на (осам динара по примерку ест у претплати) а због ограниченог простора, писац је прину ђен да јавности понуди део најбољих својих остварења, било хумористичке прозе, поезије, ара: ме или сатире (кад већ говоримо о библнотеци), На: тај начин се избегава да се дела штампају у тиражима који изискује вишемиАмонске инвестиције, а која лопније, упркос ауторитету и рекла“ ми, немају адекватну прођу на тржишту,

Душан Јагликин

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9