Književne novine

ПИ о о _ ИУС Мо

~ 2 ЕЦ Бз Б>

о и АЕ на | Јин а ЗЕ

|| ПОДСЕБАЊА

Приснсет Неака Самоковлије

Уз 20-годишњицу питичеве смрти

У ЈЕДНОМ ПИСМУ које се чува у Музеју књижевности Босне п Херцеговине у Сарајеву, Иво Андрић, тодине 1929, пише Исаку Самоковлији, из Мадрида, поводом изласка прве њетове књиге повиједака „Од прољећа до про-

приљећа": „.-„Очито је да се Сарајево које материјално губи подигло у књижевнодти, благодарећи групи и неколицини вас најактивнијих.

Ја све читам и пратим, н оно што

пишту најмлаћи, и видим да међу свима заузимаш одлично _ место као неки босански и јеврејски Чехов, фини и снажни прпповедач — лекар."

У тој: Андрићевој одредбеници „фини и снажни приповедач" са држане су основне карактеристике Самоковлијина приповиједања, њетове умјетности приповиједања.

Наиме, Самоковлија је заиста био, и остао, истовремено и „фини и снажни приповедач" по унутарњим својствима својега литерарног поступка, по упечатљивости приповиједања које је истовремено реалистички прецизно и поетски аутентично. У јединству ова два елемента, емотивног и опсервативног, Самоковлаија — је проналазио праве могућности за несметано и ваљано приповиједање. А

У другој Андрићевој напомени, „као неки босански и јевре!ски Чехов", крије се, по мом мишљењу, одредбенипа онога што се обично назива пишчевом фиаозофијом. "Наиме, Самоковлијиви јунаци и јесу заправо истовремено и Босанци и Јевреји на такав начин да је оно босанско и оно јеврејско у њих толико ис преплетено, и заплетено, да се више не зна ни шта је јеврејско а шта је босанско, а јесте и једно и друго. Самоковлија је писап босанске јеврејске сиротиње, њен пјесник, њен тумач. У његовим приповијеткама вазда је присутан проблем добра и зла који се

ПИСМА УРЕДНИШТВУ

нарочито манифестује у људској жељи за срећом, љубављу, топли“ ном. Отуда се с правом може рећи да његове приповијетке, ма колико биле усађене у локално, превазилазе сваку локалност управо својим универзалним — значе њем, својом унутарњом свјетлоштћу, својом људскошћу која добија ошнте значење. Самоковлија, лакле, по својим литерарнофилософским опредјељењима је далеко од тога да буде писаџ локалног значења и значаја. Његов литерарни проседе упућује читаоца у људске судбине које су непоновљиве у свијету, које су реалистичким средствима креиране у овим блатим приповијеткама, алмо су, по својим хуманим _ својствима, могућне свутдје гдје човјекова пагња достиже границе великог 6ола по велике немоћи,

И ових дана, двадесет година Од смрти Исака Самоковлије, њетове приповијетке нису само свјеАочанство о свијету који је не стао у ужасима фашистичког терора, расут ко зна гаје им како, нето су изузетно приповједачко ткиво изаткано мајсторством „финот и снажног приповедача" како би то рекао Андрић.

Оно што је дратоцјено у Самоковлије јесте управо говор приповједача. Сва је босанска приповјетка, од Петра Кочића, преко Ћоровића, Андрића, Ћопића, па све до најмлађих триповједача, њетовала култ приповиједања. Разговор је души посластица — каже се у Босни. Самоковлија је приповједач великог емотивнот набоја. Управо та амрска компонента приповиједања високи је израз и њетова дара приповједања и његове потребе да живот јеврејске сиротиње, њене наде и поразе, аптерарно уобличи.

Када се као зрео човјек јавио првом приповјетком „Рафина авлија" у „Српском књижевном гласнику" 1928. године, Самоковлија је био формиран, цјеловит писац,

је неопходна

Поштовани Јеремићу,

Молим Те да у следећем броју „Књижевних _ новина“ _ објавиш овај мој „притовор“ на текст Чедомира Мирковића.

Од постанка КН ја сам утро. тшио око стотину редова, уз тво је наваљивање да скратим онај дијалог са Крклецом, јер „нема места“, јер „чекају други ·

Други празнослови и скрибомани појели су ти на хиљаде редова. Надам се да ме нећеш одбити и срдачно Те поздрављам.

30. ТУ 1975. Аушан Радовић

ОД ПОПА и БЕСЕДА

у БРОЈУ 486 „Књижевних нов: на", Чедомир Мирковић је кре нуо на мали есејистички викенд у пределе „наивних бајки о на. туљцима п разним безазленим животињицама". Да. То што мо ту сви — он још није је, докон и оран, развезао дугу причу о невољама дечје и омладинске књижевности.

Пре но што је почео крстити јариће, овај попа је понешто про“ читао 7 новинама, понешто 10 чуо или пречуо У успутним разговорима, чном.

И све што се може смислити успут, отприлике, онако и уопште — он је написао. Без имена, навода, примера, без праве аргумен. тације, једино како 18 мотао. Јер он заиста не зна, не може знати о чему се ради. Каква је да 12, и дечја књижевност тражи нешто вшше пажње и познавања.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 1!

радио, па:

о томе или нечему сли“ |

Кад је већ био толико комотан да пише о стварима о којима не мисли, или толико добар да ипак о томе пише, Чедомир Мирковић више није имао разлота да не буде супериоран и арогантан. р

Са те незналачке позиције, коју он назива „непристрасном", наш Чедомир је, људима писменијим, паметнијим или бар квалификованијим за ту област, објаснио шта не знају и не разумеју, где су смушени, надмоћно их упозорио да је то чиме се тодинама рву „бура у чаши воде".

Тај свој писмени састав, пун фраза и општих места, Мирковић завршава, за нас почетничком а за њета репрезентативном квалификацијом: „да је такозвана дечја књижевност једна врло комплексна област, да је једним својим делом и наменска, једним својим делом ближа области образовања него праве литературе, да је, опст, другим својим делом део литературе..." Ту би било посла и за лектора, и за правог и одговорног. уредника.

У сваком случају, хвала. му, тје се морао трудити. Невоља дечје књижевнести пи јесте у томе што у њој има много млаких, танких, доконих и незваних тостију, и што је још увек простор за свакојаке беспослице и бесмислице:

Душан Радовић

ОПРАВДАНА _ КРИТИКА НИЈЕ ПОПОВАЊЕ

Поштовани Радовићу,

Читајући Твоје писмо, дошао сам до убеђења да је у њему, случајно или не, реч о једном неспоразуму. Неспоразум је У томе што се љутиш на мишљење које и сам заступаш, Кажеш да је не воља дечје књижевности „у томе што у њој има млаких, танких, локоних и незваних гостију, п што је још увек простор за сва. којаке _ беспослице И бесмисланице“. А то исто, или тотово исто, тврди и Чедомир Мирковић у свом озбиљном критичком освр-

ИСАК САМОКОВЛИЈА

Одмах је о њему књижевна критика изрекла ријеч уважења и поштовања. Њетово цјеловито дје ло, данас посматџано, додаје тим атрибутима и атрибут присности. Самоковлија није само значајан већ и драг писац. Он је присан саговорник.

Самоковлија је писао и пјесме и драме али је само као припо. вједач досегао истинске литерарне висине. Он је људе о којима је писао и познавао и волио. 0 гуда, вјероватно, његове приповијетке доносе неколико заокружених, рељефних и непоновљиво уобаичених ликова које читалац до живљава као знанпе, комшије или пријатеље. Тих ликова нема мното као што нема много ни приповједака са потписом Исака Само. ковлије. Он је писао мало, уздржано и меко, Као да је откидао од душе.

Вук Крњевић

|ечјој књижевности критика

ту на творце тих „беспослица и бесмислица“.

Један од циљева критике уољ ште јесте да, у оквиру својих могућности, брани неуке читаоце од псеудолитературе, а кад је реч о критици дечје књижевности тај циљ је посебно важан зато што су њени читаоци, због свог неискуства и наивности, у највећој опасности да потпадну под утицај лоше литературе. И, уместо да Мирковићу , честита за добро вршење дужности критичара, Ти настојиш да га вређањем присилит да напусти користан посао који је предузео.

Ако се'с Мирковићем у нечему ниси сложио, мотао си боље ла осветлиш проблеме дечје литературе и његову свентуално лошу критику замениш или допуниш добром, али Ти си, на жалост, уместо о „доконим и пезваним гостима“ у дечјој књижевности, говорио о њиховом критичару, и то тоном мрзовољног ни увређеног поседника једног феуда па који пико иепозван не може да стити, иако у њему има посла за мноте крчиоце корова,

Не верујем да Ће на основу пстргнутог дела једне реченице из Мирковићевог чланка ико помислити да ме треба подучавати у редиговању, али се бојим да ће такво „цитирање“ код многих утврдити утисак о Твојој анммозпости према људима који су Те једном „увредили“ тиме што су се усудили да Те упозоре да не би било пожељно да заоштраваш свој песнички разговор с Густавом Крклепом. Није ваљда то разлог што Ти је сада одговорни уредник неодговоран, један члан редакције комотан, супериоран и арогантан, а многи сарадници листа „празнослови и скрибомани“2 Ади, ако тако није, не могу никако да се сетим који би стварни разлог могао бити овом Твом писму, недостојном Твоје познате оштроумности и духовитости.

Надам се да ћеш ме схватити и срдачно Те позарављам.

Дратан М. Јеремић

ЛЕТОПИС

Карло Леви (1902—1925)

У личности Карла Левија сусти пали су се сликар, књижевник и политичар. Такве личности све ређе срећемо и утолико је губи: так већи. Рођен у Торину 1902. био је дуго уз раме Пјеру Гобетију. У време јачања фашизма прилази покрету „Правда им сло" бода". Збот тога антифатшистичког деловања 1934. је послан у прогонство у Луканију (тужни, пасивни крајеви Италије, били су италијански Сибир). Из овог горког искуства, настаје 1945, књи“ га „Христ се зауставио у Еболиту" (преведена код нас 1951, „Зора“, Загреб) која му је пронела славу по целом свету. Мада је писана на граници између реа аистичког и новобарокнот стила, деловала је као стравични доку“ мент о дуго прећуткиваној и прикриваној истини о неразвијенос ти и заосталости италијанског Тута, који је и данас болно питање сваке италијанске владе. Заслуте ове књите најмање су чисто књижевне природе и њен успех тумачи се тиме што је изашла у одтоварајућем тренутку. У то време он је био члан Акционе партије (Рато 4' Ало пе) и она му је омогућила да се укључи у идеолошку . После нестајања ове партије, Леви је сарађивао у „Социјалистичкој Италији", чија је тенденција социјалдемокралска, да би се све више друштвено ангажовао и приближавао комунистима, тако да је на њиховој листи, као не зависни политичар изабран у се нат. Написао је још неколико књига, које су као и прва ауто. биографскот _ карактера: „Сат" (1950), „Речи су каменови" (1955), „Будућност има древно (1956), „Двострука — ноћ (1959) п „Сав мед је нестао" (1964). Све време се бавио сликарством, којим је и започео, мада је дит' ломирао медицину, чак и снаж није у последње време, али ДОК су судови о његовој књижевној делатности, пи у отраничењима, прилично једнодушни, о његовом самкарству постоје врло разно лика мишљења: од понесености до строге одбојности,

Катло Леви је као уметник и као човек увек био на расподагању, увек у првом реду, ангажован, често је због своје ауто номности, био критикован од стра' не саме левице, као „декадентни

естета".

Акварели

Зорана Павловића

Акварели Зорана Павловића, сликара, историчара уметности и диковног критичара, изложени не давно у Галерији Коларчевог на родног универзитета, донели су освежење нашој културној сва. кодневице. То су медитације јом, врло речите кад говоре о човеку, његовим расположењима и преокупацијама. Метафизички ликови, који су плод оригиналне имагинације, израњају из једно. бојне позадине. најчешће прпс, показујући много више одређене карактерне црте унутрашњег чо. вековаг бића, ио спољна обележја. М потрази за истином и суштином уметник воли да издвоји лик ла би та што боље видео својим унутрашњим оком, Он му одузима материјална обележја, поставља га у таму, како би се јасније испољио, п тако добија изузетне вибрације, посебна својства, ол којих једно постаје доминантно. Тако антропоморфна слика показује на својствен начин меланхо: лију, нанвност, бол или неку дару: ту“ карактеристику, не изоставља јући ни оне мање изражене.

Права природа ових акварела не може се дефинисати јер су чиниоци стварања бројни и мно ги од њих непознати и самом у: метнику. Олакле смисао за трагику им далеки акорли Шпаније»

Разумљиво је да јелан историчар уметности добро познаје све ликовне правце, али се ова наклопост ка Шпанији испољава готово несвесно, као дух једног сликарског схватања које полразумева драматичност и мистериољ» пост. Мада акварели значе тре путно изражавање и лирске тре путке, они су по тустини п тежини форме умногоме блиски Павловићевим сликама. Уобличавање тог поиманог, метафизичког 40века тражи форме које не морају да буду морфолошки тачне, али које су аутентичне и не везују се ни за један стил и ни за јелап правац неког уметника.

Латан цртеж неакварелскот ти. па оипвичава олрећене површинске облике и низом финих _ линија ствара танану конструкцију, ско пресионистички допуштајући боји да товори. Велико осећање за материју је такође присутно, – јер површина својом зрнастом струк«-

туром доприноси општем утиску подрхтавања, а употреба боје не своди се само на акварелски пи гмент, већ се придружује итваш, потпуно се уклапајући у целину.

Разиграност боја сугестивно из ражава лик у простору. Приликом рада уметник често не зна “напред који ће колорит преовлабивати — то се догађа несвесно, боље рећи са подсвесним разло“ гом, али је позаће обично монохромно, а начин коришћења остадих боја особен — некад се разливају, некад наносе танким слојевима са острвиима тушћег питмента, а некад је намаз засићен бојом. Сво то условљавају компоненте које се стварају при поја ви слике.

Као што лик уклесан у црно позаће може ла се тумачи самотношћу човека, такође је јасно да се он у својој самотности изузетно испољава, боље м јасније нето у друтим условима. У технипи рада прно као основа и као негација боје одлично је послу“ жила свим осталим да створе не. свакидашњи утисак.

Лкварели показују и природну особину слика — налазе се измеЊу конкретног и апстрактног појма простора. Лик који тавори у тмини у ствари је симбол човека који разуме да је у суштини сам и ту самоћу одлично подноси. Ове димензије су и поетске и рационалне у исто време.

Изложба акварела. Зорана Пазловића уследила је по четворотоатшњем раду од 1971. до 1974. године. Заправо, први део рада био је завршен пред изложбу слика у Галерији музеја савремене уметности у Париској улици, а друти део током протекле две године. Приликом свог недавног боравка у Паризу, где је такође сликао аквареле, имао је прилику да их изложи заједно са својим великим платнима у галерији На. не Штерн. Треба поменути да је Повловићево сликарство париска критика веома добро примила,

Нада Злоковић

Библиографија ђранка Радичевића

Мало је који српски и југословенски песник толико пута прештампаван као Бранко Радичевић, О мало ком нашем песнику је толико писано као о њему, и мало је чијих текстова толико компоновано пи превођено као он. Због тога се већ одавно покушало са састављањем _ библиографије Бранкових песама и литературе о њему. Прве покушаје учинили су Иван Шерцер (1897) и Данило Живаљевић (1901), али без успеха. Први озбиљнији покушај ос тварио је Уротп Џонић приликом 100-тодишњице _ његовог _ рођења (1924), а корак даље пошао је Живорад П. Јовановић поводом 100 -тодишњице _ песникове _— смрти (1953), али је и он дао, како сам каже, само преглед важније литературе. Ову давнашњу празнину попунила су тек сада, поводом 150-томтшњице Бранковог рођења, два

вредна радника на проучавању историје | српске _ књижевности, проф. Иванка _ Веселинов и

проф. Теодора Петровић, саставивши „Библиографију Бранка Ради. чевића", која је изашла у изла љу Рукописног одељења Матице српске (Нови Сад, 1974). Резултат лутотодишњег 'марљивог трагања ч мукотрпног проналажења, ова књига је далеко тужвазишла све раније покушаје и представља једно значајно остварење. Довол но је само указати на неколико конкретних података. Док је Ж. П. Јовановић у својој библиогра: фији сабрао свега 274 библиографске јединице, дотле ова _ нова књига садржи 3146 јединица, Од којих близу 800 посебних књига његових песама или појединачно објављених, п око 200 превода на 13 страних језика.

Пово поглавље (Радови Бранка Радичевића) региструје посеОна издања Бранкових песама, по. јединачне песме из повремених публикација и позиви на тоетплату прве књиге песама. Било је 86 посебних издажа, п то 81 на српскохрватском, 3 на немачком, ! на словеначком и | на маке лонском, Лруго поглавље (Литера. тура о Б. Раличевићу) садржи библиографске јединице сврстане азбучним редом наслова чланака или приказа. Нарочито треба нагласити да су обухваћени чак гекстови, У којима се Бранко или његова поезија узгоса спомиње. Треће поглавље (Б. Радичевић у књижевним и уметничким делу ма) показује у којој су мери ње гове песме п његов живот инспи. рисали читав низ књижевника, уметника и композитора, а у но вије време припремљено је и не колико документарних филмова о Боанку, његовом животу и раду

У свему, ова књига може да послужи као образац како треба радити послове ове врсте. (К. М)