Književne novine

Гојко вого

СВАКИ ПУТ ЈЕ КРУГ

' Гојко Бого: „МОДРИЦА“, Матица српска, Нови Сад, 1974. '

У СВОЈОЈ другој књизи песама „Модрима“ Гојко Бото доследно следи започет пут у првој књизи („Туга пингвина“ „Видици“, 1967), стварајући један кохерентан поетски свет. Усмерена према изражавању јаких животних страсти и елементарних стања, Ботова поезија је опора, тврда, аритмична, каткад тешко проходна и веома апартна у односу на песништво његове тенерације. Бого не прекидно исказује једну животну драму мотивисану жестоком страшћу живљења, захтевом да се животна чаша испије до дна, беспоштедно тражећи сукобе до распрскавања, да би на крају измирио не помирљиве супротности које песников свет окружују. .

Модрица“ је књига која, од прве о последње странице, изражава перманентан песников напор да песма не буде само изражавање, већ помирење тог су коба. Чини се да песник непрекидно пише“ једну 'исту песму, тражећи увек изнова разне подстицаје за њено _оплоБење, На тај закључак упућује и композиција књиге, састављене од пет пикаАуса: „Кречна уста“, „Жуто семе“, „Дворо“ ги. језик“, „Виј загњурен у дим“, „Нагорчко гробље“ и лесма у прози _ „Коњски гроб“. У транспоновању свог овета, песник, дакле, полази од материјалне стварности окамењенот, исконског завичајног пејзажа, предела мита, скаски, преко _ стварности _ језика, неизбежних простора сећања, затварајући круг пред увек извеаном чињеницом смрти.

Чини се, у ствари, да је свака Богова песма један затворен круг, измирење ко начности форме са бесконачношћу садржаја, бележење бесконачности понавља“ ња, али и њеног довођења до изнућеног склада. Отуда су „жути круг, „модри круг“, „златна јабука“, „модрица“, „белега“, кључни симболи у овој књизи.

Богов песнички исказ је тврд, опор, згуснут, каткад само натовештен или не“ доречен. Он стално редуцира свој исказ, откривајући у језику оно исконско, за претано, кротећи распеваност или патстику. Песник изражава елементарна стаа, доведена до драматичног усијања м сукоба који се разгорева, да би на крају уследило измирење и порука. Скоро сва: ка Богова песма се остварује на исти начин. У првим строфама песник тради један пејзаж, једно стање, минуциозно стварајући поредак ствари и појава при“ рођених романтичарској | позидији пеоништва, Затим тај привидло мирни, чврсти поредак разара, конфронтирајући га по принципу тезе и антитезе са својим поимањем света тако да из тог су: коба произлази нешто треће, у виду је» гровите и непорециве поруке. 6

Богова поезија дочарава исконске пеј“ заже који пуцају од ведрине, плавети, светлости која звони, камених пожара који харају. Ту прскају дамари, марује вучји говор, влада змијски језик, егзистира празнина „између крила у замаху“. Све је у покрету, сукобу, контрасту сат ке и исказа, жара борбе и извесности исхода, пренаглашене чулности и мисАМ која нагриза, кроти жудњу, страст, „Је аи тело као небо, само пена ЈПлава слика у окову“, пита песник, а наконп _пређеног а поручује да је „сваки пут крут“. језик љубави је змијски језик, а говор песника је попут звука двогрле __ час смех, час плач, Између жељс Јаблана да се вине у висине и наметнуте му ситуације („оздо га вуче, одозто притиска“) одвија се драма ове поезије. Извесност исхода не умањује већ, напротив, подгрева песникову страст тротивљења. У том замаху, у том процепу жеље и исхода, речи и чина, остаје да се опева бреме које носимо, белег, мо дрица као наш усуд и једини добитак, али и као вечити подстицај по позив на борбу, противљење и непристајање.

Ратко Пековић

ЛАЛИЋЕВИ РОМАНИ У ЖИЖИ КРИТИЋЕ

Радомир Ивановић: „РОМАНИ МИХАИЛА ЛАЛИЋА „Народна књига“, Београд, 1974.

РОМАНЕСКНО _ дело Михаила Лалића налази се од самог почетка његовог настајања, развоја и уобличавања, у жижи критичких апализа пи уошштавања, Исти“ тивано је са лингвистичког аспекта У књизи Милорада Ћорца, научно и с" стематски су вршене критичке анализе и поређења верзија Лалићевих романа У студији Бранка Поповића, истраживана је и утврђивана повесна основа Лалићеве херојике у књизи Милота Бапдића, а сада, у књизи Радомира Ивановића „РО мани Михаила Лалића“, дата је критичка

мисао о меловитом Лалићевом романси јерском опусу, | Сваком својом новом књигом Лалић

надахњује књижевне критичаре и историчаре за нова преиспитивања властитих оцена и судова, што је јоти Један доказ да критика најчешће није у стању да Аонесе дефинитиван, аргументован и, трајан суд о уметничком свету који је У ттропесу стварања и разрастања, обли“ чавања, разгранавања ои вишесмерног кретања. Но без обзира на такав неповољан положај књижевне критике у однОсу на живо дјело савременог писца, мора се одати признање посленицима. критичке ријечи на испољеном духу и слуху У ћалићевом случају.

Студија Радомира Ивановића о Лалт“ ћевим романима писана је с пуном све шћу о тешкоћама сажимања пишчевих стваралачких искустава. Стога је Ивановић напустио идеју праћења развојне линије Лалићевог романсијерског дела и определио се за проблемски приступ овом изузетном књижевном феномену. Ивановић је формулисао оне проблеме који су остали недовољно запажени у досадашњем критичком преиспитивању Лалићевих романа, Тако су се у жижи њетовог _ интересовања и уопштавања пашли пеки релевантни проблеми али“ ћевог романоијерског циклуса Од седам романа.

Следећи редослед изложене тематике

наводимо кратак резиме Ивановићеве књиге: "О усамљености“, „Димензије времена и поетика простора“, „Фантастика и реалност“, „Симболизација и мета форизација“, „Стваралачки поступак“, „Природа уметничке дораде“, „Мит и трагизам“, „Нова фаза стваралаштва“ и „Синтетичке слике романа“, Већ из овог павођења проблематике којом се Ивано" вић бавио, може се запазити поступност у развоју његове критичке мисли Од фиксирања и рашчлањавања теме у "Далићевим романима понаособ, До сажимања пиштчевих стваралачких домета и креативних искустава.

Ивановић је, међутим, и покренуо ве лики број питања значајних за Лалићеву поетику не доводећи увек у непосредан однос све пишчеве романе, не развијају“ ћи до краја полазну мисао. Но, без обзира на ту опаску, Ивановићу се мора ода“ ти признање за критичку инвентивност и лар за микроанализу проблема Лалићеве поетике.

Ивановић је у свом општем приступу Лалићевим романима сагледавао Првих шест дела као јединствен романсијерски циклус, Занимљиво је, пак, да он 080) романсијерској групи прикључује и збир“ ку приповедака „Посљедње брдо“, дајући за њен такав третман већи број суштинских и формалних разлога.

Најновијем Лалићевом роману „Ратна

срећа“ Ивановић се враћа у два маха, осећајући да са њим није готов. Стога он овај роман третира као нову фазу

Лалићевог стваралаштва, истичући упра-

во иновације које роман доноси: нове типове нарације, другачију _ романескиу технику, проширивање амбијента, ради

калнију смену приповедних планова, нове нијансе у портретисању јунака и среди пе, разућеност лексичких облика, нарушавање континуитета хронологије дотађаја, мозанчност композиције, историјску мронију и још нека духовна свој“ ства.

Војислав Минић

КАЈКАВСКИ И СЛЕНГ У СТИХУ

Звонимир Мајдак: „ТЛАВНО ДА СЕ ГУРА“, „Знање“, Загреб, 1974.

ЗВОНИМИР МАЈДАК почео је као песник, али је данас ван оваке сумње познатији као романсијер. Међутим, остао је веран и поезији и то не само песништву него " оном почетном опредељењу које се откри. ло у заједничкој књизи са Мајетићем ни Глумцем још пре нешто више од петнаест тодина. Чини се, чак, да његови романи из загребачког живота дугују много неким Мајдаковим полазним песничким преокупа пцијама, када је он најпре, попут Мирјане Стефановић код нас, покушао да да, загре. бачког младог човека, језик загребачке улице, додуше пре периферије нето Зрињевпџа, аутентичан и непосредан. Његова нова књига песама „Главно да се гура" испева-

на је малтене цела на. једној комбинацији загребачке кајкавштине и загребачког сленга. То су углавном монолози фрајера који ма пролази време, који више нису млади, који своде своје билансе и који кроз ту. поетски јако употребљиву, мешавину јези. ка изражавају свој светски бол.

"Пишући нетде непосредно после овога рата о хрватској дијалекталној поезији и имајући у виду у првом реду чакавску поезију, пошто је и сам чакавски песник, Марин Франичевић је запазио да хрватска дијалектална поезија увек има један јасно наглашен социјални елеменат. У оној истој мери у којој је то тачно када је реч о чакавској поезији још је тачније када је реч о кајкавској поезији, било оној аутентично загорској и подравској, било загребачкој. Поводом Домјанића, Крлежа је, опет наиисао да је Домјанићева кајкавштина ис аутентична заторска, пучка и бунтарска, него ла она изражава једну племениташку посталгију за минулим временима. Павиће: ва кајкавштина описује сељачки живот са извесном дозом топле ироније и пеприкривене сете, а Крлежина изражава један вид бунтарства и традиционалног бунтовпичког поноса. Ако се Мајдак на известан начин надовезује и на Домјанића и на Крлежу, онда би Франичевићева теза, која је само разрађена, у ствари, Крлежина те. за, добила још једну потврду. Од Домјапића до Мајдака кајкавштина се, ако тако може да се каже, демократизовала. Кол АХомјанића она је била товор загребачке господе и загторских племениташа, код Мај. дака она је говор свакидашњих људи и то оних који се налазе негде при дну АРУиттвених лествица, а можда, понекад и ис. под дна. Тако да је тај говор не само песнички занимљив, него и социолошки, јер се чини да понекад иза тог говора може да се назре један одређени менталитет у оној истој мери у којој може да се види и једна посебна осећајност.

Управо ту посебну осећајност Мајдак и види у граду и то у великом граду. Његови први романи и приче били су о дечаку који долази из провинције у Загреб и не може да се уклопи у један живот, који га је, док је био у провинцији толико много привлачио. Друти начин живљења, тај младић који долази из провинције у град, не може да замисли. У каснијим романима и прича-

ЗВОНИМИР МАЈДАК

ма откриће се да велики град има различите начине живота и да мање-више сви ти животи оне који тим животима живе испуњавају незадовољством. То незадовољство које смо имали прилике да сретнемо у романима „Пази како да останем невина" и „Кужиш стари мој" среће се пи у Мајлл ковој књизи „Главно да се гура". Та поези. ја произлази из оног истог стања духа и изражава оно исто стање духа које изражавају и Мајдакови романи, Као да не осетно настаје један циклус о великом граду и фрајеру у њему, једна литерарна визија Загреба отприлике на онај начин као што Богдан Чиплић гради своју лите рарпу визију Војводине. С тим што је кол Мајдака та тежња за аутентичним неупоредиво јасније наглашена, мада није 10 краја изведена. То је и логично. Оно осно:» по п у Мајдаковим романима п у овој збирци песама јесте да су то доживљаји — ка. да је реч о романима — или МОНОЛОЗИ када је реч о песмама — људи који нису уклопљени ни у један, па ни у тај загре бачки, свет иако му на један одређени начин припадају.

Дружење са Мајдаковом књигом песама „Главно да се гура" може да буде заним, Љиво на неколико начина. Занимљив је пај пре Мајлаков језик о којем смо већ нешто рекли. Интересанптан је покушај да се тај језик угради у извесне англосаксонске песничке обрасце и да се да једна варијанта битничког бунтовничког песништва на о лортунистички начин, Јер Мајдакови јуна ци када се све сведе нису ништа друго него доброћудни и шармантни опортунистр који ствари примају онакве какве јесу, старају се да оне не буду горе и пемају много илузија да могу бити боље. „Главно да се гура" није само наслов једне песничке збирке, то је једна парола која означа ва животни став једног света који се из ванредно добро, из Мајдакове песничке књите, види, То је један материјал који је у првом реду литерарни, чија је занимљи вост примарно литерарна, али који пије само литерарно занимљив. Ме знам да ли је Мајдак желео да то његове песме буду, али су многе од његових песама пи потресни подаци о једном времену, без обзира на то што то време, тим подацима, не мора увек да буде задовољно,

Предраг Протић

Драгиња Урошевић

Песме непознатом

писмо непознатом изговорено под тамним боровима

Голубу кажем, под тамним боровима, да си близу. Твоје писмо као што је близу, надомак шаке а не могу сазнати сва њетова тајанства. Зора и пшеница, на твом радном столу, као што су близу а не могу их додирнути.

Голубу кажем, под тамним боровима — путујеш кроз светлост натоварен прашином, „сребром и метафорама. Овде у наслоњачи седи твој глас, зрео и испуњен. шумором борових иглица. Расипа мир и хлад у нашој кући. Израста упоредо са врбичиним цветом који од лета штити нага дом, креше пламен на лицима. безазлених "пролазника.

У соби, на радном столу, таложим ти детињство и дивљаштво. Кад се вратиш у наше крајеве, торко и отровно којима сам се поносила, израшће у стуб племени«тости и питомине.

Под тамним боровима, ослушкујем те посвећена тишини и складу природе, Успињу се шумно стабла према једној тачки у којој ћеш. се појавити и обухватити свет.

Ти си један као што је свет један, и ти си безмеран као што је свет безмеран.

Више волим мисао о теби нето све све“ тлости пи чињенице света.

ХИМНА ПУТНИКУ

Животни задаци и чежња, толуб на прозору и стих у устима, дремају овде у нашем дому док путујеш кроз мени неиознате крајеве.

Преко брегова и кроз храстову шуму дозивам те, мутниче. Ти си тај што кроз свет разноси глас о непојамности борова, радости и стасу момака. Чујем те како трепериш, преко тора, нежно наднет над светом, над тамом, над бисером у углу листа. Са шумом стижу у моју собу планински венци, медведи и рунолист. Отуда где се небо спаја са травом, твој стас са цр ноторицом, са летом орла крсташа.

Ти, У ово доба ноћи, док се руни студ и осветљаваш ми лице, тихо говориш о Шек спиру и Достојевском.

Гледам, наједном на полицама тде су књиге биле расути су жирови, срне, јастребови и рунолист.

Ослушкујем и чујем звоњаву _ бисера сао у мнајтамнијој и најзвучнијој катедрали. МИРНО СТУПА НАША НЕЖНОСТ

Мирно ступа наша нежност мећу на ранџе и кедрове, измећу високих стабала међу орлове. Мирно ступа наша нежност која се опире студи и оскудици.

Одлетео си на далеки север, велики 7талебе. За тобом слушам сашаптавање сунца пи маште, смоле ц мара. У подне седећи сама на највећем традском трту посматрам како у фонтани латице плове.

Овде је остала наша нежност која одриче постојање свих великих ствари. Одриче историју, ратове, кугу п великане, нарцис који се у митским парковима њише. Нестао си, велики талебе, иза. северних гора; слила се твоја белина са матлама на планинским врховима, са тишином у мо ј01 свести. Ни глас, ни шум, ни несма нису се за тобом јавили.

Отишао си на далеки север а овде мирно ступа наша нежност која се опире сту. ди ц оскудици. |

ЗАПИС У СРЕБРУ

Ушуњала сам се у твоју собу. Занисујем у сребру врхом малог прста овај 7! Хо; 3 а овај замак, воду и сат. 4 |

Овде су боравиле беле овце пи твој сан.

Књиге које читаш отвориле су се саме, обиман и дубок свет. У његове сам

Ре оставила шљивин цвет, звона п мео.

„Дотичем радни сто на комс леже поезија, хлеб и вино и, понекад, на лаки одмор долази сунце. Прилазе вам на покло. њење годишња доба и са вама нешто мрморе. Дотичем овај велики пи мали свет и не

верујем да тако близу овим стварима живи!а, !

„Док су у незнанинама, док си невидљив заједно клизимо у празнину, пустош и тишиму. МИ не помаже што усхићена доди. рујем твој свет.

_ Нежност лебди у овом простору који је нем, Капљу вода, звона пи мед.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5