Književne novine

ЕСЕЈ

(О „Каменој успаванци“

Стевана Раичковића ·

„КАМЕНА успаванка" Стевана Раичковића није само збирка сонета; за њу би се пре могло рећи да представља својеврсну антологију сонетне уметности у српској пое. зији. Садржајно, композицијски н стилски она је изузетно особена и компактна, Стилска монотонија, у коју ова песничка форма, ако песник не поседује довољно инвентивности и изражајности, неминовно вуче, избегнута је захваљујући сензибилности у нијансирању говорнот тона у сваком сонету и у бираности речи и метафора. Нео. дољиво се намеће утисак да је циклусом ОА педесет сонета Раичковић дао нешто ново у иначе елегичној музици нашег стиха.

„Камена успаванка" је песничка композиција у којој се сонети налазе у нарочитом складном односу како у тематско-мисаоном, тако ми у емотивно-стилском погледу. Унутрашња повезаност садржајних елемената п формална. хармонија такве су природе да доприносе дубљем утиску о количини емотивне и мисаоне енерги. је стиха. Рапчковић сонете није писао тако што би их унапред замислио као ширу поему и њене елементе распоређене према садржајној и техничкој врсти, на пример као сонетни венац у којем се сваки сонет надовезује на претходни м са њим и наредним твори карику у читавом мисаоном и емотивном комплексу који циклус садржи. Његови сонети су израстали на друкчијој инспиративној основи, у АРУкчијим расположењима и преокупацијама, Они чине посебне поетске целине и постоје сасвим независно једна од друге у панорами песникових идеја и осећања, плод су различитих манифестација духа и реакпија које прате песников поглед на свет, на природу, на живот, на друштвену ситу. ацију и на у њој врло сложену индивидуалну стварност савременог човека,

Мвек разумљиви, Раичковићеви сонети провоцирају читаоца на читање и оном необичном страном недореченог; они ос тављају могућност да се доживе као посебне композиције. Оно што их У општем штимунгу „Камене успаванке чини повезаним јесте песников складан поступак у развијању своје филозофије — резигнације која се верно и уметнички адекватно отеловљује не само кроз призму личних исповести, каквих има не само у сонетима нето и у великом броју његових осталих песама. већ и кроз призму изражајног комплекса који има димензију колектив“ не исповести. Певао о „рукама бола" или о самој песми и њеној сулбини, Раичковић није никада себе и своју улогу песника посматрао изван људске опште егзистенције; ван контекста оног што бар. чини колективно песничко истинско биће.

Оно што је. за Раичковића посебно карактеристично, за свеколику његову поезију, јесте то да он своје биће не осећа само укорењено у друштвеним токовима и односима, већ та у великој мери поистовећује са природом, којом је опчињен, тако да га види неодвојива од корена трава, од мириса цветова, од судбине мрава. Индиректно, његова поезија, па и џ њој добар део сонета, доживљава, се чак као покушај да човек поврати своју изгубљену природност, да се нагонски, спонтано, врати природи и у њој, и помоћу ње, култивише своје срце и свој разум, који је помало 'уздивљао уверен да је готово сам произвео своју моћ. Та нит његове лирике откривена је не само У „Балади о пред. вечерју", него и у једној од последњих његових збирки, поеми о црном Владимиру. у а

Раичковић не воли да мудрује у својој песми. Он је уронио у суштину унутар. њег људског немира, али не претендује да у неким општим визијама и закључцима опртава проблематику света, већ своје сумње, разочарења, дрхтаје и недоумице рашчлањује, парпелише. и не увек у сасвим новим и непрепознатљивим варијантама израза, али са освеженим симболима и са добро нађеним метафорама. Ништа се битно не мења у концепцији његова погледа на свет, који почива на антиномији добра и зла, лепоте природе и проблематичности егзистенције велеграда, вере у људскост и љубав и сумње у човекову искреност и“ способност већ да је и 1 нуди у будућности. Та супротност између лепоте и невиности природе и рушилачких намера' човекових према само! ПИвО А није изостала ни У сопетема. Раичковићева „Камена успаванка и почиње сонетом „Само је будила мир, У којем је лепо описано јединство човеково са природом: сам људски товор исказује се метафором у којој ружа фигурира као симбол нечег чеднот, невиног, и „плави зумбул Смена један у ствари идеализован и раније одве романтичан елеменат, пружа у новој ми пуној свежине варијанти. Човек у „том сонету „дрхти ко бор", а и песма, најзад, тражи своју блискост са плавим виром.

Цео систем Раичковићеве симболике и апарат његове метафорике почива на тес. ној вези песника са природом. У тУмИ да песми да светла им „дубљег значења, он ће у сонету „Руке бола завапити за ТЕНИМА „тустим ко смола", а руке наше ИЕ. „руке бола" видеће подигнуте у св подне, и у контрасту који тај призор нуди, и визуелно и емотивно потенпираће супротиост оног што те руке, симболизују као ИСХОД ЉУдАСКИХ перипетија у свакидашњој етзистенцији и резултат прошлости и семе природе чисте и пуне светла. Раичковић ће у петом сонету рећи да „труди мукло звоне / ко негледана кап небеса", а саме

КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ 1

речи ће, најзад, видети „горде ко мач топола", дакле — не горде као мач, ханџар, сабља — симбол борбе, насиља, освете, него узвишене, достојанствене у свом миру, спокојству, као живи споменик самој природи, који шуми блаженством, ведро за птице и људе.

У сонету „Отвори сву тишину" песник ће два ока упоредити са уплашеним ластама, глас ће доживети као биљку „што из белог меса расте", косу као сутон и зажелеће да му вољено биће трепери „зачуђено као влат", да се „отвори бело језеро шаке", док ће у четвртом сонету, „О прости камену што ћути", наћи један од најсуптилнијих лирских монолога. У њего. вом „Букету" „каранфил првен као стид" отвара слатку латицу и песник узвикује: „О најлетпе се ллпа смеје!" !

"Раичковић је песник који инстинктивно осећа то било судбине у људском бићу; он га ослушкује и у свом сопственом и региструје с необичном прецизношћу. Инструменте свога духа он упире у просторе до којих се стиже само интуицијом. Човеку се увек чини да поседује или да је могао да досегне нешто више од онога што му је било доступно, допуштено, одређено, предодређено. Судбина се јавља и као нека врста утехе: она је трасирала стазу, разместила препреке, успоне и падове; она подстиче или скамењује човекову вољу, спутава та када он привидно мисли да му пружа узлета. Но, ма колико она у чудним животним ситуацијама изгледала тајанствена, у свом реалном људском, па и песничком ходу, њена је одредница доста једноставна, пи Раичковић, не мистифипирајући њену улогу, прилази јој као теми блиској самој смрти, више лирски помирен са њеним исходиштем него са побуњени: чким ставом према оном што она собом носи. То проистиче из његове свести да је човек само један елеменат природе, чијем трајању она одређује маршруту и стога му се, без резигнације, саучеснички 06раћа: Пуст као стабло без сока Застаћеш зачућен. тако Са светом и птицом ван ока.

У једно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече.

У „Каменој успаванци" имамо више сонета у којима је продужено песниково сазнање, фиксирано и у неким песмама из збирке „Песма тишине", о ограниче. пости човекове моћи У времену и прос“ тору. Раичковић нигде експлицитно не на», глашава тај елеменат судбине који кру _жи лабиринтом живота и људског стварања, али се у подтексту стихова осећа мотив судбине као Филозофски проблем. И само питање отуђености које песник чешће варира у својим песмама, јавља се из осећања неминовности оног што се у свету и са човеком збива, без обзира на његову свесну активност. „Зид шетача" у песми „Једно сигурно вече", представља управо метафору о том коначном исходу људске судбине отуђеног човека. Тај човек је пун греха. Можда је тачније рећи да | та околности чине грешним и да су оне ' само као предодређене за грех. Према човеку се огтрешују час природа, која га обдарује позитивним или негативним свој. ствима, способношћу самоконтроле властитих поступака, или одсуством свести о природи и функцији самог греха, час само друштво које у њему потенцира развој конструктивних или рушилачких тенденција. Човеку се чини да га је прирола створила само за то да он њу коригује, а не види да, и кала уображава да му је мисија поверена, бива доведен у такав положај да у својој немоћи признаје да природа и даље остаје регулатор, манипилант свих његових покрета и акција. Раичковић дубоко осећа тај процеп у коме се човек налази и схвата га, чини се, дијалектички, сатледавајући стварну стварност, „острво јаве“ и улогу људског бића на њему. Симболично се, и једноставно, одсликава такво његово схватање греха

у сонету „Само је будила мир":

1

|

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

О сви смо ломни ко штам На првом рубу греха

Кад падне прегорка. кап

У плави зумбул смеха.

Раичковић не подлеже песимизму због тога што човек не може да одређује себи судбину. Ствари у природи не трпе корекције које би мењале њихов космички ток и од нас независне комуникације. Човек ће то вероватно схватити кад то за њега буде већ касно. Но, питање. је да ли је све тако конституисано, као што изгледа на основу оног што је човечанство остварило, да неминовно води једној трансформацији света у коме тотално разарање треба да осмисли почетак нечег сасвим новог. Било како било, песник осећа да човек треба да опрости природи, неком, нечему што је у свету то баш тако како јесте и што друкчије није могло бити, јер да је могло бити било би, и зато Раичковић пева:

Опрости камену што ћути Опрости што тајну сакрива: Како ти се над умом слива Самоћа и теку минути,

Опрости сениш што те прати ИМ ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете.

Песник очигледно поистовећује вредност садржине човековог живота и кретања са вредношћу и нечег малог у природи, нечег што: има такође сличну суд: бину, па била то птица, танка влат или камен. Драму човекову Раичковић и не види независно од збивања у природи, од њеног удела у његовој егзистенцији. Ч0век је њен неодвојиви део и песник га прати и његов живот евоцира сликама, метафорама и симболима у упоређивању његове појаве са појавама у самој природи. Чак и онда кад је опсењен тим чудним вртлогом живота, људи и света, живота и смрти, спреман на помирење и са Апокалипсом, Раичковић тај конац свега види као крај човека, биља и птица скамењених у простору. Природа и човек деле исту судбину јер су неодвојиви једно од Другог. Таквим расположењем је испуњен сонет „Камена успаванка". Но иако је Раичковић у тренуцима неке ·– клонулости препуштен и визијама тоталног разарања природе и тоталне смрти људског рода, он не заборавља да је природи остављена увек нека животна моторна снага за 06нову, па дакле и самом човеку као њеном врло жилавом елементу:

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето.

И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо Ал ипак корачамо. |

Као и грех, и смрт је у Раичковићевим сонетима друкчије доживљена него у песмама и сонетима његових претхолника Ракића и Дучића, па и Прешерна. У ње товој поезији она нема трагичан призвук. Песников поглед на живот је реалистичан и смрт је схваћена као завршни акора људске егзистенције. Она не изазиви гађење над животом, мада је близу апсурда. Раичковић осећа да човеку утехе може дати у свему, пре свега, природа. Што се тиче начина презентирања теме смрти, треба рећи да је он у сонетима није конкретпзовао као у поеми о црном Владимиру, већ ју је транспоновао више са метафизичког становишта.

У формалном погледу „Камена успаванка“ је донела разноврсне иновације у метричким и ритмичким обрасцима. Збирка почиње осмерцем са схемом рима абаб вгВГ дАЈА едје („Само је будила мир"), наставља се деветерцем („Руке бола") са нешто друкчијим сликовањем: __абаб вгвг ДАЈА Ајее, да би у највећем броју осталих сонета варирао класичну схему унакре них рима и оних обгрљених у катренима и терцинама које се римују: аба вбв, аба бвв. аба авв, ааб вва, а66 авв, аба аба. У првом делу књите налазимо и сонете краћих стихова. У сонету „Само је будила

мир" у катренима се смењују _ осмерци са седмерцима (8, 8, 8, 7) (7, 7, 7, 7); терцине су од седмосложних стихова, док У песми „Руке бола" имамо осмерце, деветерце и десетерце, као и у наредном сонету „Отвори сву тишину“. Строфе комбиноване од стихова различите дужине (седмераца. и осмераца) имамо у сонету „О врати се"; у „Букету" налазимо стихове од девет, једанаест, десет и дванаест слогова. Осмерци, деветерци, десетерци и једанаестерци наизменично ће бити употребљени и у сонету „О дај ми". Сонет „Песма и смрт" почиње десетерцем који се комбинује у наредном катрену, као и у првом, са једанаестерцем и дванаестерцем, док су терцине од александринца и дванаестерца. У „Каменој успаванци", једном од најлепших светских сонета, Раичковић је такође употребио десетерац, са александринцем и дванаестерцем, и у катренима и у терцинама, али му то није сметало да оствари јединствену, снажну оркестрацију која песми даје неки над: земаљски звук.

Треба рећи да је Раичковић дао 02игиналан ритам и тон у десетерцу: »И болне руке згрчене у аук". Овај стих би у епском ритму звучао овако: „И згрчене у лук болне руке", као што би и стих „Па тужно и весело миришу"“ имао друкчији тон у традиционалном руху: „Па весело и тужно миришту" или: „Па миришу весело и тужно". Друкчијим распоредом речи Раичковић је избегао трохејски удар; узлазним акцентом на, почетку друге речи он је постигао управо промену музичког звука песме и дао стиху дубље и тајанственије значење.

Раичковић је употребио и тринаегтерац и петнаестерац („Сунцу крај је"), па и стихове дужег метра („Варка Од лета"; „Наилази хладно доба године", „Скровито место"), али ће дужина стихова увек варирати; они који прелазе тринаест слогова много су ређи; понекад их има и ту. шће набијених („Скровито место"). Најкарактеристичнија је за Раичковића комбинација краћег и дужег метра до тринаестерца, која је резултирала пз песниковог особеног осећања за ритам и музику стиха, чији смисао он није тражио у парном броју слогова, у декламативној интонацији, него у самом билу песме, у сонорности звукова речи која проистиче из срећног споја самогласника и сугласника, њихових контраста и прелива. Изузетну музикалност он постиже не само у стиху дужег метра, у којем је то лакше остварити, него и у стиховима сачињеним од седмераца („Куда потону Пек"). Све је у његовим сонетима сливено тако да је тешко померити и једну једину реч а да се не наруши мелина емотивног и рефлексивног слоја песме и њен ритам.

Нема сумње да је Раичковић најмузикалнији савремени српски песник. Он је у својим сонетима сјединио оно нај лепше што је звучало у нашој лирској традицији. Он је један од ретких наших песника који је успео да оствари и сонет у којем се једна рима провлачи кроз све строфе. Сонет „Камена мспаванка" има један јединствен мелодичан ток у којем се из стиха у стих постиже све снажнија емоционална градација. Тај моноримни сонет почиње једанаестероцем оригиналног звука и ритма: „Успавајте се гле сте затечени"; једанаестерац се понавља у дру. том стиху првог катрена, али у трећем и четвртом имамо већ метар од дванаест слогова. У другом катрену исте песме песник је употребио и лесетерац: „Ви живи, ви сутра убијени". Овај сонет, сачињен комбинацијом једанаестерца, десетерца и лванаестерца, показао је сво мајсторство Раичковићево у нијансирању мелодије стиха.

. У српској поезији до 1848, толине, како је устврдио Светозар Петровић у својој студији „Проблеми сонета у старијој хрватској књижевности", отприлике пола солета има у катренима схему рима: абба абба, око четвртине абба вггв, а око петине абаб абаб; све три схеме први је употребио 1909. године Јован Лошеловић, који сам преферира унакресну риму. У друтој половини деветнаестог столећа у сигурној већини је у катренима схема: абба абба. За минулу сонетну тралицију била је карактеристична силабичка структура стиха, Те структуре савремени српски песници. међу њима Раичковић, Мил» ковић, Лалић, Ракитић и низ друтих модерних песника, ослобађају се. Код Раичковића преовлађује акценатски, тонски моменат. Иако се држао традиционалног концелта, али традиционалног у натпозитивнијем смислу, оног који обезбеђује континуптет развоја јелне поезије, и дедимично ослањао на Дучића, Раичковић је у свом модерном схватању форме отишао даље од свих осталих наших соне тиста. (У много чему му впло успешно конкуттшу Слоболан Ракитић и Иван Лалић). Његови су сонети беспрекорно избрушени, титмички лотерани, очттћени ол свих фолклоризама мн свега што пемети хомогепост поетскогт израза и музику стиха, тако да слободно можемо пећи ла су неки међи њима постали појам песничке препиозности,

Погрешно је митљење које жели ла нас увери како је Раичковић песник исувише традиционалан и ла пружа доста патлашено само своје субјективно искуство у сонетима и осталим песмама. Њетгова романтичност је у ствари сензибилитет модернот човека. Друга је ствар што су многи критичатн и песници склони иттелектуалној струји у поезији у свако! поетској сензибилности у емопионалној сфери видели пре свега траг неког роман. тичаоског сентимента. Раичковићева емо пионалност се складно спата са пефлекситом. односно прожима њом и захвата не само његове инливилуалне преокупапије, нето исто толико пи пооблем колективне свести, пре свега |угроженост по усамље мост савременог човека, Његова пнтимност је део пинтимнасти савременог префињеног читаоца поезије,

Драгутин Вујановић