Književne novine
ИНТЕРВЈУ
ПОШТЕН РАД И ЛИЧНА НОТА
Разговор са истакнутим словеначким вајаром, академиком
Борисом Калином
СЛОВЕНАЧКИ вајар, академик Борис Калин се родио 1905. тодине у Солкану крај Горице. Вајарство је, најпре, учио у Љубљани, а дипломирао је 1929. године на загребачкој Уметничкој академији код професора Валдеца, Кршинића, Кердића и Мештровића. Између два рата боравио је краће време у Паризу и Италији. Био је члан Клуба независних, који је међуратном ликовном животу давао напредна обележја. Од 1942. тодине учествује у народној револуцији. После ослобођења, 1945. године, учествује у оснивању Ликовне академије у Љубљани, Отада је њен редовни професор за вајарство, а биран је два пута и за ректора Академије. Излагао је на многобројним изложбама код нас и у свету: у Љубљани, Београду, Загребу, Москви, Паризу, Прагу, Трсту, Лењинграду итд. Израдио је више споменика и других скулптура које су постављене у многим градовима Словеније и Југославије. Од 1953. године је редовни члан Словеначке академије наука и уметности. Био је у два мандата посланик Републичке скупштине. Носилац је више награда: две савезне награде за вајарство, три пута је награђен Прешерновом наградом, а има и награду АВНОЈ-а, коју је добио 1971. године.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Друже Калин, да ли бисте нам, на почетку, испричали, најважније дотађаје из рада и живота вајара, револуционара, професора и активног културног радника Бориса Калина Шта је у ових Ваших седам деценија било значајно и одлучујуће2
БОРИС КАЛИН:
Родио сам се у грађанско-чиновничкој породици. Старија браћа бавила су се, после средње школе, техником и тако сам ја добио нешто смисла за цртање и, касније, вајање.
Мој први професор цртања, покојни сликар Гојмир Антон Кос, упутио ме после гимназије на љубљанску кипарску школу, кипару Алојзу Репичу и професору Саши Сантљу. На кипарској школи добио сам већ толико техничког знања да сам. уз минималну материјалну помоћ родитеља, отишао у Загреб на Академију и са кипарско-занатским радом зарађивао за скроман живот.
МИЛОШ ЈЕВТИБ:
Ваше школовање, посебно у загребачкој Уметничкој академији везано Те за директне контакте и сарадњу са чувеним југословенским вајарима. Шта је младом Калину донело'познанство са тим велика-
„нима2 ; »
БОРИС КАЛИН:
У најскромнијим приликама радио сам од. зоре до мрака и постигао КОД мојих професора оцену вредног и марљивог студента, а тиме и њихову помоћ. Случај и срећа допринели су мом циљу тиме што сам од пријемног испита до дипломе живео и радио са одличним колегама, касни-
је познатим вајарима, као што су: Вања Радауш, Шимек, Сегер, Иво Лозица, Грга Антунац и, касније, Аугустинчић, и то код мени најдражег професора Франа Кршинића. И покојни Иво Кердић много ми је помогао тиме што сам у слободно време могао радити у његовом атељеу. На осно: ву мојих студијских успеха примио ме у мајсторску. школу Иван Мештровић, код кога сам радио годину дана, али сам, због изморености и финансијских тешкоћа, морао напустити школу великог мајстора.
МИЛОШ ЈЕВТИБ:
љубљана, међуратна, није давала мно--
20 правих могућности за вајарски јавни рад. Ви сте у то време радили. чак и надгробне споменике. Прву самосталну изложбу сте имали тек десет тодина после дипломирања. Те године су везане и за Ваше учествовање у напредним уметничким антажовањима. Реците нам нешто ви ше о Клубу независних, о њетовим припадницима и идејама које су окупљале те младе људе.
БОРИС КАЛИН:
Корак из школе у живот је тежак. Целих дванаест година сарађивао сам у кле сарској радионици у Љубљани, јер ми је то у оно лоба била једина могућност за издржавање _ породице и једини извор средстава за мој уметнички рад, за припремање моје самосталне изложбе, одржане 1938. тодине у бившем Јакопичевом павиљону. После те изложбе отворила су се врата ретких мецена и тадашњих власти, које су желеле да мојим раловима од мермера оплемене своје просторије.
„Клуб независних“ организирао се спонтано, ол бивших студената Загребачке академије, осим Крегара и Путриха, који су студирали у Прагу. Мариј Претељ, Седеј, Путрих, Крегар, Пирнат, Смерау, Михелич, Омерса, брат Зленко и ја. приређивали смо, могао бих рећи, годишње из ложбе То је заправо био почетак ширет развоја словеначког вајарства и сликар ства млале генерације, али у њеном нај“ летшем успону почео је други светски
тилт аи у ТРЕНУТКУ КАДА ЈЕ ОВАЈ ТЕКСТ УБИО' У
ШТАМПИ СТИГЛА ЈЕ ВЕСТ О СМРТИ исТАКНУТОГ СЛОВЕНАЧКОГ ВАЈАРА БОРИСА
МАЛИНА
аи замоли
рат, који ми је однео и моју највећу пластику. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Кад помињемо други светски рат, Ви сте у Ослободилачком покрету од 1942. тодине. Какве су Вам успомене из тих времена2 Да ли сте имали времена за вајарски рад или сте та збивања чували само као инспирацију за слободне дане»
БОРИС КАЛИН: :
Чланови Клуба независних били су још из загребачких година лево усмерени и од почетка Ослободилачког покрета сарађивали су са Освободилном фронтом и сваки је по својој могућности припомогао њеном развоју и деловању. Уметничко стварање повукло се иза затворених врата. Илустрације антифашистичке литературе и пропагандног материјала У првим годинама рата свакако су допринели великој борби.
БОРИС КАЛИН ПОРТРЕТИШЕ ПРЕДСЕДНИКА ТИТА
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
После рата учествовали сте у оснивању Ликовне академије у Љубљани. Отад сте стално са студентима. Шта бисте нам рекли о свом педагошком радуг По чему запазите изразито талентоване отуденте2. Да ли: са њима одржавате контакте и п сле Академије» у Ке
БОРИС КАЛИН:
„Одмах после рата основана је Ликовна академија у Љубљани, а њен почетак родио се заправо већ у партизанима. Дру“ гови Јакац, Михелич, Пирнат и други ликовни уметници већ су тада припремали основе и терен код наших политичких вла-
сти за реализацију ове предратне жеље. |
Велико разумевање наших тадашњих политичких руководилаца Бориса Кидрича, Јосипа ·Видмара и тадашњег министра просвете Ферда Козака, омогућило је да смо, под руководством првог ректора Божидара Јакца, крајем 1945. године, професори Г. А. Кос, Михелич, Пирнат, Славко Пенгов и ја, почели са редовном на. ставом још данас званог „партизанског тодишта“. РЈ у
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Непрекидно учествујете у послератном ликовном и културном животу Словепије и Југославије. Јесте ли задовољни пи оби“ мом и вредностима данашњег уметничког. жсивота2 Е
БОРИС КАЛИН:
_ После рата било је много посла и ми смо са пуно воље и ентузијазма решава“ ли положај културе у целини друштвеног живота. У то доба постигли смо позитивне промене у третирању културних вред: ности. Очекивали смо да ће се наш рад, са порастом стандарда, још више одржа-
· вати на високом културном нивоу; међу
тим, материјални стимуланс људи скреће њихове интересе у друге правце.
МИЛОШ ЈЕВТИН:
Реците нам како после више од четири деценије схватате вајарство2 Је ли оно првенствено дијалог уметника са материјалом или — преко материјала — са од. ређеним временом и збивањимаг
БОРИС КАЛИН:
Вајарство је било одувек, као и уметност уопште, у служби друштва и остаће одраз времена и збивања у којем настаје. ]
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Да ли бисте нам рекли — како настаје Ваша скулитура2. Који је пут од идеје до реализације Шта утиче на избор одређеног материјала — тема, структура материјала, могућност обраде илц нешто сасвим друго Шта су, осим тема револуције, које највећма изражавате споменицима, Ваше битне инспирације»
БОРИС КАЛИН:
Већ одавна много сам, заволео обраду племенитих материјала, камена и бронзе.
| МИЛОШ ЈЕВТИЕ: | Ваше радове познају и аруге средине,
Меранија. „ Иначе;
ОА мојих одличних. учитеља наследио сам
и Љубав за рад у камену, и зато нисам ни
"настојао експериментирати у новим мате-
ријалима. Јер, за теме по којима сам стварао нисам имао за то потребе. Највише мојих пластика израз је тражења хармоничне целине пи унутрашњег живота женских актова, којима већ сам блок камена индиректно диктира облик.
Нисам много мењао теме мојих такозваних интимних пластика — женски акт, мајка и деца, увек су ми били најмилији садржаји који никад неће бити испрљ љени.
Много волим да радим и портрет, који аутору пружа могућност посебне психодошке изражајности и безбројна решења у композицији и материјалној реализацији, |
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Споменици су један од најочитијих односа савремености према прошлости. С обзиром да сте аутор више споменика, јесте ли својим оствареним замислима задо“ вољниг Кад би се то могло, да ли бисте неки од њих данас изменили2
БОРИС КАЛИН:
Споменици би требало да буду одраз доба које смо преживели, јер су постављени за оне који долазе иза нас. Зато сам мишљења да споменик мора бити. чит-
љив, а његова садржина јасна и најобичнијем човеку. Моја решења споменика су реалистичка и одражавају императив времена, односно акцентирају тренутак који
„желимо задржати у успомени будућих те-
нисам противник ни трактних "решења споменика, чак и и о за винва навео цена
али углавном преко изложби и репродукција,. У Беотраду је, чини нам. се, у слободном простору постављена само једна Ваша скулитура — она девојчица пред Јузословенским драмским позориштем. Тако је углавном и са осталим уметницима, Вашим колегама.
БОРИС КАЛИН:
У Београду има више мојих радова. Поред те девојчице испред Југословенског драмског позоришта, у бившем Министарству за индустрију постављена је скулптура „Таоца“, у Дому ЈНА „Девојка са књигом“, у Савезној скупштини два мер-
мерна портрета — маршала Тита и пор-
трет др Ивана Рибара, а у Модерној гаЛерији портрет „Дечка“. То су мање пластике, а има и више пластика у мермеру које су биле дароване Председнику Реа ке од стране Словеначког игорттног већа;
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
А зашто таквих ефеката нема више» Зашто, рецимо, нема Ваших радова У Скопљу, у Загребу, Сарајеву... И обратно. Зашто у Љубљани, рецимо, нема више вајарских дела из других република2
БОРИС КАЛИН: ! Сва договарања у оквиру Савеза лм-
' жовних уметника да убудуће интензивније
„
измењујемо изложбе остала су, заправо, само на папиру. Премало се.трудимо, сви чланови из свих република, да би измењивање изложаба постигло веће резултате него што их је до сада. Обичај је да се са изложби откупи бар један рад који онда остане у тој републици; то је, мислим, једини начин да дође До интензивније размене уметничких дела.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ: 2
_ Шта мислите о нашем данашњем ва“ јарству2 Кад бисте били замољени да —
као. професор Ликовне академије, дакле
не као вајар већ као професор, припремите за неку страну уметничку средину
антолотијски избор наших споменика, ко.
је бисте радове одабрали2
БОРИС КАЛИН:
~ Данашње вајарство се дели .на две струје. Старија генерација истрајно ради, на основу устаљеног изражајног средства — човечје фигуре, више или мање сретне композиције. А млађе тенерације покушавају да експериментирањем и посебним формадистичким изумима постигну нове резултате. Зато би овакав избор мојло обухватити најбоље радове уметника различитих генерација, које су дару:
Ранко Рисојевић
На кришке сијечеш своје тијело и свој сан у ведрој ноћи. Трилазиш столу, ломша потачу, откуда искачеш с новим зрнима. Прелиј се преко рубова прстију, побјегни из кавеза, подај Г своју крв' њиви. зарони дубљеобавиј се око сваке клице, затриј јој неодлучну душу, обљуби језгро, опиј кртицу, шикни на све стране, моћан, џреображен у дрхтави клас. Увјери вјетар у моћ чаролија, побјегни киши преко поља; поздрави сунце у часу исхода, заскочи мраз прије снијега, испљуј чворке и врапце,
заспи у својој црној шаци,
под тврдим каменом млина, врати се у преломљени хљеб, пробуди се у својој крви
и слушај пјесму сласти и туге.
ПИСМО МОМЕ ЉУДОЖДЕРУ
Нећеш бити баш пресрећан,
с мојим костима у зубима. Желиће све да будеш задовољан, али ћеш. се одмицати и бјежати. Дохватићеш прсте, загристи палац, на усни ће ти остати отисак, Кад те пронађу, само без изговора. Десет хиљада година је доста, макар се радило и о нама. Ромори моја крв у твојим жилама, „креће се мој зглоб у твојој нози а нисам ти пријао онота дана.
И од мозга си више очекивао,
без сока, сасушен, лијепио се
за твоје старачке десни.
Гутао си из навике,
гњечио ми удове и мошнице, тражећи добар разлог за устук. Касно је за бијег, касно за кајањњ, све се слило у хуј сјекире
над тлавом електричног тигра,
ЖИЖАК
Скољен тамом и умором, клетвом жене, псовком оца,
у свом углу, уз мук зида, палиш жижак задњом искром кресива и свога даха.
„Само мало, до ноката,
до жилица у прстима,
само мало, до рожњаче,
до обрва и до косе,
само мало, до дна мисли" Звони мукло ријеч без гласа, премеће се у утроби,
ко нахоче у сутону.
„Иди назад, у руј јутра,
у ноћ чела, иза вида,
и још даље, до под кору родне крушке у думачи. Тамо свијетли, чикај таму
и развратне своје игре окончај у зноју земље."
СОЈЕНИЦЕ
Излазио је усусрет сунцу, излатао ребра свјетлости. Коље је дрхтало у тресету подносећи њетове прохтјеве. Чешао се под пазухом, · тјерао муху с лица.
Кроз луг, трчао је ловац на његову главу.
Крв се слијевала још низ длакави трбух вука; он зијевао на кољу, увијен у сутон и жубор. Нико није пристизао, нити се одвајао од коља, . само је вода надирала и својих источника.
штво и ликовна критика већ квалификовади као вредне представнике овог доба,
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Не рачунајући споменике, мало је скулптура у слободном простору. Изузетак чине неколико традова у нашој зем-
· љи: Аранђеловац, Костањевица, Порторож и још нека места, у којима су иначе засноване вајарске колоније и симпозијуми... Мислите ли да долази време већих . потреба за скулптуром У слободном птростору, посебно у новим, помало једноличним насељима2
БОРИС КАЛИН:
Истина је да су трошкови око постављања пластика у наш урбани простор и за ликовну опрему наше средине огромни, и вечито помањкање средстава то тако рећи онемогућује. Једино решење било би (том идејом бавио се Савез ликовних уметника пре више година) законом осигурати одређене проценте у оквиру
· инвестиционих средстава. Као узоран пример, гдје се уметност третира као саставни дио живота и човекове околине, могу именовати млади град Нову Горицу.
МИЛОШ ЈЕВТИЋ:
Молимо Вас да на крају разговора упутите нашим _ читаоцима. поруку, неку врсту свог најдражег животног искуства, као предлог да о њему размисле, а можда и усвоје.
БОРИС КАЛИН;
Ја имам своју паролу: успех на било ком подручју може се постићи једино поштеним радом и искреним тражењем личне ноте. | (Лео ауторизованог разговора емитованог на. Другом програму Радио-Београла).
_КРИЖЕвВИНОВИНЕе__ 7