Književne novine

ПНОНИРСКО НАУЧНО ДЕЛО

Радомир Лукић: „СОЦИОЛОГИЈА МОРАЛА", САНУ, Београд, 1974.

ИАКО СУ дела која обележавају настанак социологије морала — Диркемова стуАија о подели рада у друштву и чланак о појму „моралне чињенице", Веберова расправа о улози протестантске етике у настанку капитализма, Самнерови Еојку/ауз — сва објављена још: током последње деценије прошлог и прве, деценије овог стодећа, ова је социолошка дисциплина све до данас остала релативно неразвијена. Сопиолошког истраживања моралног житота било је веома мало, методологија још увек није разрађена, а покушаја штрег теоријског промишљања моралитета као превасходно друштвеног феномена скоро да и није било. Стога је разумљиво да књига проф. др Радомира Лукића, која представља покушај методичног увођења у социологију морала и целовитог и систематског прегледа појмова ми проблема које он сматра темељним за ову грану сопиолотије — први такав покуша! код нас, и један од првих у свету — већ својим, насловом изазива посебно пнтересовање читалаца.

Основна побуда за писање ове књиге било је уверење аутора да је битно обеАежје моралног живота нашег доба његова дубока и далекосежна криза. Природно је да је овом уверењу о кризи следила жеља да се нађу путеви њеног превазилажења. Аутор је, међутим, свестан 'ведубоког логичког јаза који постоји измеЂу „јесте“ и „треба", између констатације и објашњења, с једне, и вредносног суда, с друге стране — јаза који се може прекорачити само ако се учини корак. који научник, по природи свога посла, не сме учинити. .Овај спис", вели он о томе, „жели да буде научно дело, а не преморука за овакав или онакав мотђаа. Писал се трудио да непристрасно утводи прироАу и улогу мопала у друштву, чиниоце који га стварају и јачају и коти га слабе и разарају. Ако с“ његове поставке тачне, сваки практичар ће из њих лако моћи да извуче поуке за успешан практичан тад на моралу у правцу који сам жели. Писац није хтео да се у то упушта, желећи да остане „изнад метежа, да не проповеда никакав посебан морал. Је" наука то није у стању да чини" (стр. ХИЛ.

У уводном поглављу ове за наше придике веома. обимне књиге (ХУТ + 684 стр.) изаожена је раздеоба научних и филозофских дисциплина које се, свака на свој начин, баве моралним животом, и у томе је контексту одређен предмет социологије морала, назначене су методе којима се она служи и дат кратак преглед њене историје. Након тога аутор анализира појам морала, те разматра „друштвене моралне процесе" — формирање, функционисање и мењање морала. Други део књиге посвећен је истраживању односа морала и његовог друштвеног контекста. Ту се најпре испитује утицај разних друштвених чинилаца — типа глобалног друштва, појединих друштвених група, те демографских, економских, поантичких и културних фактора — на морални живот, а потом утицај морала на разне области друштвеног живота — привреду, политику, културу. У закључним разматрањима о „савђеменим Атлттвеним процесима и будућности морала" писап истиче неке катактеристичне тенденције савремене цивилизације — нагли развитак науке и технике, смањења радног времена, повећање еко'номског благостања, урбанизацију, етатизам. бипократизацију и технократизанију Аруштвеног живота, реификапију људских односа и др. — и ппедлаже извесне хипотезе о променама у области моралног живота које се, с обзиром на овакве тенденпије, мог“ очекивати, На последњим сттанама књите критички се ападизиза и поб“"ја концепција „одумирања“ морала.

У овој књизи, као џм у осталим раловима професора Лукића, изражено је једно ОА основних 'обележја теговог приступа Аруштвеним наџкама, обележје које је "истовремено им теопијске и методичке природе — инсистирање на темељној анализи и препизном дефинисању бројних основ них и изведених појмова и њиховој веома. летаљној класификацији и систематизали ти. Ово наглашавање систематике — које је, рекао бих, примереније правној него ли сотиолошкој материји — може довести до тога да се исиопној анализи про блема п теорија, и изношењу релевантне историјске и сопнолоцпе ке грађе, посвети мање пажње, па и

КРИТИКА

СЕРГИЈЕ КАЛУЖАНИН

РАДОМИР АУКИЋ

мање простора, но што би то из теоријских или методичких разлога било потребно. Управо то је случај са „Социолотијом морала". Услед пишчевог опредељења за такав приступ остали су недовољно обрађени извесни проблеми ове дисциплине, пре свега изузетно сложени проблем универзалности моралних норми, који мноти — по мом мишљењу с правом — сматрају једним од централних проблема социолошког изучавања. моралног живота, а који се у Лукићевој књизи разматра на један исувише сажет начин (стр. 244259). Исти је случај са Веберовом тезом о протестантској етици као битном чиниоцу у процесу настајања. капитализма (стр. 548 — 551) и Диркемовом теоријом о евоАуцији друштвене солидарности у зависности од развитка поделе рада у друштву (стр. 260, 345 — 346). Како су ове две теорије међу најзначајнијим и најутицајнијим у области сопиологије морала, и како су обе везане за дуготрајне и теоријски изузетно плодне контроверзе, њима је у књизи као што је ова требало посветити више пажње. |

Но, и поред ових и неких других сала бости (на које би се могло указати само у контексту једног опширнијег осврта), „Социологија морала" Радомира Лукића већ по свом пионирском карактеру, по ширини захвата у једно надасве комплек> сно, и уз то још увек само фрагментарно истражено подручје, по бројним инте ресантним разматрањима и анализама, те по обимној литератури коју реферира и на коју се ослања, без сумње представља за нашу средину врао значајно и подстицајно дело.

Итор Приморац

ХУМОР И АПРИЗАМ

· Сергије Калужанин: „ШТА ВЕ ПЕТЛУ МАМУЗЕ", БИГЗ, Београд, 1975.

ОВАЈ ИЗБОР из стваралаштва дечјег песника Сергија Калужанина (Сергије Сластиков, 1896 — 1970) сачињавају два равноправна им, рекли бисмо, подједнако занимЉљива циклуса: „Мама" и „Чудо невиђено". У првом песник говори о дечјим ДоживЉајима, несташлуцима и Врагодијама, о односу деце према свету одраслих, а други циклус доноси један лирски доживљај природе посматране као „чудо" које пе сник постепено и непретенциозно открива најмлађим читаоцима. У првом пикаусу доминира хумор: песник се служи духовитим обртима, парадоксима, какви се јавњату када се дечја логика сукоби с друкчијом логиком одраслих, а у песмама о природи, у Арутом циклусу, преовлађује амрски доживљај какав јесте или може бити заједнички за одрасле и за децу.

Ако бисмо применили критеријум чи талачког узраста који нам може омогућити лакши приступ песмама за децу, реКАМ бисмо да су прве песме упућене ве ћим делом читаоцима најмлађег, а у дру. том делу књиге средњег дечјег узраста. Али без обзира на извесне разлике, у првом реду у избору тема “= мотива, на тлашене свакако још и избозом и полеАом песама, уочавају се и заједничке нити, односно битне џоте песниковог стваралачког поступка заједничке свим песмама. Не могу се такође мимоићи ни оне оддамике које чине певање Сергија Калужа. нина уверљивим, лако памтљивим и пи“ ступачним маадимМ читаоцима: необична. јелноставност поетске фразе, звонак н лапидаран стих; склад песничке слике и ду ховите поенте.

У циклусу „Мама" Калужанин посматра аутономан свет детињства који тек повремено долази у додир с одраслима; дечак по повратку из школе пита је ди тотов ручак, девојчица одлазећи у игру по. верава лутку мајци, или с враголастом на» ивношћу наговештава жељу да јој мајка купи лутку. Свет детињства има своје димензије и своја мерила („Мало море"), а оно што је технички неизводиво и неоствариво најмлаћи надокнаћују маштом („Аадала “ Пип", „Кодица", „Батин лет на Месел'). Углавном, за све проблеме мали шани налазе решења („Априлили!'). Од

(

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

расли су, у овој поезији, наклоњени деци; стек понекад, као у песми „Вук и Рака, њихова: мерила наруше склад дечјег света;

„Вук и Рака. ' два прваха, стари су другари.

Вук напише, друг препише написане ствари.

Вук и Рака, част им свака чудна нека, спојка,

У поллођу: ист у Вука, а у Раке — двојка“.

Свет шума и биља, буба, зверки и птица (циклус „Чудо невићено") насликан је у јарком и контрастном колориту, слично платнима сликара наиваца. Суровост при роде овде је, разумљиво, ублажена („Ме сец шумар"), односи у шумском свету поједностављени су. Кроз песме овог пџиклу са провлачи се виталистички став песников, а у вези с њим извесна ненаметљива „порука“ да је природа склона човеку онолико: колико је и човек склон приро. Ам. Међу биљкама и дрвећем дете се осећа као међу пријатељима; Калужанин персонифицира биље чинећи однос детета према природи још поиснијим и топлијим („Гошће", „Бреза". И овде се, мада не. што ређе, може уочити песникова сСКАОност ка духовитим обртима; поједине пе сме прожете су својеврсним песничким хумором, али песников однос према мотиву пре свега је лирски, емотиван, што даје специфичну нијансу и његовом хумору. Овај избор песама за депу припада трааиционалном току српског дечјег песништва, Сергије Калужанин није тежио за. новинама по сваку цену: левао је о деци и за децу, више следећи своју елементарну и трајну стваралачку вокапију него што је пратио кретања у дечјој поезији, Стога је у једном тренутку ова поезија мотла бити у извесној мери запостављена. Окренуто вечитом, а увек новом и непоновљивом тематском кругу дечје поезије, стваралаштво Сергија Калужанина, меЂутим, није доживело судбину помодних иноваџија — оно траје п пружа најмлаБим читаоцима чар истинског песничког доживљаја.

Књигу је једноставно и духовито плу стровао Сава Николић,

Иван Шоп

_ НЕПОЋОРНОС _ ТРЕЗБЕНОСТИ

Павле Ковачевић: „До САРКАЗМА ПН НАПРЕД", издање аутора, Београд, 1975.

МУДРА ИЗРЕКА не омогућује човеку да препозна опасност а камоли да је избегне. „Путокази стоје у месту", записао је С. Ј. Лец. Свест о томе да све, па и најузвишенија осећања и највеће идеје, има и своју другустрану, којој прва најчешће служи као заклон, обесмишљава веру у целисходност сваког савета. Модерни афористичар је трезвени дух који пребива испод жара и заноса и посредством специфичног начина ломљења мисли сугерише опрез, изврће на главу она настојања која схватају живот једнозначно, прикривају проблеме и својом једносмерношћу и површношћу потиру рељефност егзистенције. Он разобличава апсурдност, сиромаштво, механичност, а каткад и перфидност таквих настојања. Сужавајући и проширујући своје сатиричко сочиво, модерни И аир региструје падове и лажне билансе. Његов приговор тешко можемо погодити, а тај

приговор је увек оправдан и увек је отреж-.

њујући. Савремени филозоф, а. улога афористичара, као уосталом и сваког сатиричара, и јесте у томе да отрежњује, забрињава, „да одржава фудско

"биће на завидном степену самонезадовољ-

ства". Он мора да подстиче, без примирја. У ту сврху афористичар идентификује слабости и супротставља им се својим сред“ ствима: Павле Ковечевић тражи од афоризма оно што траже сви добри афористичари, а то је да неисказано, сугерисано, својим садржајем далеко превазилази исказано. Исказано, је лук а неисказано је напон лука; неисказано је најдубљи садржај исказаног. Исказано је распоред речи у та-

"мелична плоча

·„ окупља. пролазнике исир

афористичар је сатиричар-.

Љубиша · Јоцић

Интермедија мундијала

ширине 205 им висине 150 им која служи за. опитно испитивање дејства панцирно обележавајућих и кумулативних зрна од 100 мм домаће производње _ | 1

изложена. је на плочнику испред Дома ЈНА

челична плоча тешка 3.000 кг пробушена. на 21 месту кумулативном обележавајућом гранатом производње која развија приликом дејства, топлоту о

.000 Се 20.000 до 30.0 65 дана УНА

чу дебљине 123 мм пробијену МУ на од 100 мм домаће производње која пробијају све савремене оклопе 4 било би лепо подићи на, камени сту | испред Дома ЈНА

· "_меправилно кружне рупе на

а" Пе лнај илочи жроз које се могу провући две песница. пробијале би се многе градске

акције и феномени.

х би протицали снопови. фарова. аутомобила бљескови | каросерија. светлећих реклама. џи семафора гасови из аустуха, ветрови сунчани,

и месечеви зраци цепали

би се људски жалори писка сирена грмљавина мотора.

са овим објектом од челика спајали би се друга градски, медији били би у интеракцији као што би. били и да. је постављен.

у било којем другом

траду света

домаће

кроз њи

· тако би ова челична плоча овај објект

интермедија урбана, постао интермедија . мундијала.

планетарна порука мира а истовремено и уметнички објект

23. мај 1975, година

кав логички поредак за који увиђамо да је исправан, тачан, али и то да нема сврхе да постоји по себи јер би се његово значење свело на најтривијалнију констатацију. Међутим, баш то увиђање да исказано, као самостално, нема свој гајзоп Ф4'еше, усмерава нас на прави смисао афоризма.

Поред слуха за битне чворове на које

'правља своје сатиричарско сочиво, у својим најуспелијим остварењима Ковачевић је изванредно ефикасан у исказу, ако-под ефикасношћу разумемо“ бриткост иеутестивност неисказаног. Он остварује такав напон лука, до те мере сужава „трло" кроз које сугерисано треба да потече, да поента просто искочи, засија, а ми у први мах не знамо јасно шта је у питању. Кад осетимо простор значења настојимо да га рационадно одредимо и у ту сврху крећемо се у правцу превођења метафоре, тако што изречено замењујемо неизреченим. Тај пос» тупак је природан и нужан, али га ми никад не можемо спровести до краја; увек нам нешто бежи, „пропада кроз мрежу", а то је отуда што је метафора непреводива ма колико се ми трудили да освојимо сву ону масу значења, да ухватимо сву енергију која је садржана у густини сугерисаног. Остаје увек нешто што трепери око преведеног, а то у ствари и држи афоризам. Уосталом, показаћемо то на пример

Ковачевићевог афоризма: ЧОВЕК ЈЕ ВЕ ДИКА СТВАР. Ако кажемо за нешто да је „велика ствар“, онда смо том нечем изреКАм похвалу (на пример: слобода је велика ствар, љубав је велика ствар и сл.), Израз „велика ствар" има, дакле, у таквом случају вредносно позитивно значење јер одређује нешто за што се ваља залагати, неки важан подухват, крупан циљ, чије остварење тражи знатне напоре. А тај подухват иди циљ је велика ствар из перспективе, борбе за добро човека (човек је критериј!)· Међутим, кад Ковачевић тај вредносни квалификатив доведе у однос са појмом човека самог, па каже: „Човек је ведика ствар, онда он остварује апсурдан контекст у којем израз велика ствар губи свој ранији позитивни смисао, а из тог апсурдног споја ослобађа се једно иронично значење према којем човек није више оно најважније, критериј, „мера свих ствари“, већ је и сам ствар међу стварима.

Човек је изгубио своју примарнос ј је уопште имао) а ИМА сЕ зу разним облицима и на свим нивоима заузела је његово место. И превођење се наставља у правцу питања о излазу, спасењу у ситуацији када је изневерен примарни вредносни поредак. Али важно је то да. ово превођење, упоређено са афоризмом од четири речи, изгледа отрцано и јадно, Оно битно, енергија која се ослобађа кроз „тесно грло афоризма попут страшног демона из флаше, остаје непреводиво,

овачевић је свестан – ненарушивог у порства онога што узима за предмет разобличавања; понекад је чак очајно свестан да му.сваки Људски напор, и његов сопствени, изгледа као узалудно и немоћно батргање у свету у којем је „захваљујући правди леш добио парницу". Али он се не препушта резигнацији, већ се прибира и наставља да са мужевном отменошћу размишља о решењу „испод свих решења“.

овој књизи, за разлику од прве Ко.

вачевићеве књиге, мали је број оних афо. ризама који се хране алузијама на та бу теме; афоризама чија вредност пролази са престанком актуелности предмета. Отуда и проистиче њена већа мисаона зрелост и у ниверзалност,

Драгиша Калезић

ПоДф Де му Бо евро ле у от Ру и Др НЕ ак. ма ње ње ле ко.