Književne novine

ФЕСТИВАЛИ

ЗАГРЕБАЧКИ СОЛИСТИ У АТРИЈУМУ КНЕЖЕВА ДВОРА У АУБРОВНИКУ

АУБРОВАЧКО МУЗИЧКО ЛЕТО "75

Мало приредаба на правом фестивалском нивоу

АКО УСВОЈИМО ону стару и добро познату претпоставку, према којој сваки фестивал треба у исти мах да буде и празник, истинска уметничка светковина, и то како самим својим програмом, тако, можда још и више, оствареним врло високим, да не кажемо, изузетним извођачким нивоом, морамо, још на почетку овог осврта, узимајући у обзир музички програм Дубровачких љетних игара реализован у августу, констатовати, без околишења, алт и без двоумљења, како је било неџобичајено мало концертних приредаба на правом фестивалском нивоу, како су се концерти одржани у Дубровнику овог лета — врло ретко претварали у истинске празнике музике. Дубровачки летњи концертни живот, чији је главни центар атријум Кнежева двора, ретко је летос превазилазио оквире редовне сезоне, што се, наравно, неминовно морало одразити и на ентузијазам аудиторијума. Наиме, ранијих година, готово да и нисмо имали прилике видети неиспуњена места у овом атријуму; овог лета, међутим, било је приредаба које су одржаване пред једва до половине испуњеним атријумом. Одговор на питање које се неумољиво намеће — зашто је дошло до такве ситуације — треба. тражити на два места. Наиме, једним делом, такву ситуацију проузроковало је апсолутно непостојање програмске физиономије музичког дела програма Игара, јер концерти који су се низали овог. лета у“ Дубровнику, са сасвим малим бројем изузетака, нису били и припремани за дубровачке амбијенте. Већина тих концерата, како својим програмима, тако и по оствареним извобачким дометима, — пре припадају неком редовном сезонском абонману у било којем од наших центара, него ли угледном фестивалу, какав је без сумње дубровачки. Поред програмске неусаглашености, други узрок налазимо У. многобројним организационим пропустима и промашајима (програми који једва да су заслуживали сврставање међу поноћне серенаде добијали су главни вечерњи термин — нпр. концерт Загребачког квартета и Владимира Ружђака, а било је и обратних случајева!). Један од пропуста свакако је и вишегодишње оклевање да се изгради потребна „шкољка“ на Држићевој пољани. што би позитивно“ деловало на акустичке услове при одржавању симфонијских концерата, Све то, наравно, негативно се одразило на музички програм овогодишњег Дубровачког фестивала.

:

НОВИ СЈАЈ ЗАГРЕБАЧКИХ СОЛИСТА

Међу најуспелије концерте приређене у Кнежеву двору треба сврстати два наступа ансамбла Загребачких солиста. То је један од ретких ансамбала који се за своје наступе у Дубровнику посебно припремао, па је стога обратио пажњу и на програм. За први свој концерт овај угледни ансамбл Радио-телевизије Загреб припремио је седам „симфонија Луке Соркочевића, У неком другом амбијенту и граду тако стилизован програм деловао би, можда, монотоно; међутим, у амбијенту Кнежева двора и у бриљантном извођењу Загтребачких солиста, тај програм чудесно се амалгамисао с архитектуром овог прелепог атријума и деловао попут неке нестварне појаве на окупљени аудиторијум. Било је то вече истинског уметничког ужитка: ансамбл је музицирао полетно и ангажовано, прецизно и са богатством тонских нијанси, тако да смо се морали сетити негдашње његове „златне епохе" са Јанигром на челу. Загребачки солисти сада наступају без диригента, али са Тонком Нинићем у својству концертног мајстора, који као да је својим еланом и ентузијазмом надахнуо нове снаге читавом ансамблу. __М друго вече

делима Перголезија, ја, Ј. Штамица и Респигија, само је потврдило утисак да ово извођачко тело доживљује свој препород, управо да је већ добило нови сјај! Да ли је томе допринела стилски 'узорна интерпретација Перголезијева Кончертина бр. 2 у Гедуру или тонски и динамички раскошно извођење Ро. синијеве Сонате бр. 2 у А-дуру, када је дошла до изражаја виртуозност свих чла-

КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ

ебачких солиста, са

. С. Баха, Б. Росини-. „јем савременог совјетског

а

нова ансамбла2 — Или, можда, треба указати на завидан извођачки резултат при презентацији Респигијевих „Старих арија и игара'2 — Не треба мимоићи и успех солисткиње, флаутисткиње Тинке Мурадори, која је наступила изводећи солистичке деонице у Бахову Петом бранденбуршком концерту и Концерту за флауту Ге-дур Ј. Штамица. Истини за вољу, очекивали смо већу звучну хомогеност и јаче акцентовану ритмичку пулсацију при извођењу Бранденбуршког концерта, нарочито кад је реч о солистима (поред Т. Мурадори, наступили су још виолинист Т. Нинић и клавсенисткиња. В. Мажуран). Али, без обзира на то, концерти Загребачких солиста представљали су блиставе тренутке овог музичког лета у Дубровнику. У поређењу са осталим сличним ансамблима који су августа месеца наступили у Дубровнику (Фестивалски гудачи из ЛАуцерна и Енглесски Бахов фестивалски оркестар) Загребачки солисти оставили су знатно бољи утисак. Јер, први од наведених састава, само је још по имену (и старој слави! фестивалски, док је други реализовао стил“ ски разнолик, али зато не и увек најзанимљивији програм, под уметничким вођством Карла Пинија, који као солист у Баховим концертима (за виолину 2-мол и за виолину и обоу де-мол) ни тонски, ни технички није задовољио. _,

ђ збк роиње КОНЦЕРТИ МОСКОВСКОГ ТРИЈА И ТИЛАНИСТЕ ФИЛИПА АНТРМОНА ВРХУНСКИ ФЕСТИВАЛСКИ ДОГАЂАЈИ

Московски трио, познат нам са Београдских музичких свечаности, где је био један од добитника награде, извео је у атријуму Кнежева двора клавирска трија Моцарта, Дворжака и Шостаковича. Управо интерпретацијом Шостаковичева Трија у е-молу, оп. 67 Московски трио фаспинирао је слушаоце пенадмашном лепотом зајелничког музицирања. Типично словенска распеваност и сензибилност дошли. су. до изражаја већ приликом извођења чувеног Дворжакова Трија „думки"; међутим, при надахнутој ревокацији Шостаковичева звучног света испољила се не само, хомоге-

ност овог камерног састава, већ и смисао

сваког његовог члана да самостално понире у идеју музичког текста, што, је и учинило да ово извођење понесе сва обележја перфекције. У исти мах, било је то долично одавање поште недавно преминулом знаменитом композитору.

Пијанист Филип Антрмон желео је. да обележи стотодишњицу Равелова рођења, па је након извођења Моцартових, Бетовенових и Шопенових дела, читав други део свога концерта посветио _ стваралаштву овог француског мајстора. И управо су тад сви његови изузетни уметнички квалитети дошли до пуног изражаја. Ако је своју интерпретацију композиције „Мазез поб]ев е| зепфитетаје5" обојио извесном ироничном бојом, онда је изванредно лупцидно, каткад смирено и смишљено, каткад каприциозно и енергично, откривао звучну фантастику пиклуса „Сазрага де Та ти". Да се 1909. г. Равел није инспирисао,

' посредством Рикарда Вајса, поезијом у

прози Алојзиуса Ђертрана, чијом се књитом „Сазрака де Ја пш!" (1842) одушевљавао неких двадесетак година потом, Болдлер, клавирска литература нашег столећа била би сиромашнија за једно значајно лело, које захтева виртуозно извођење. Антрмон је занста са трансцендентним виртуозитетом извео ово дело, које много чиме измиче импресионистичким схватањима звука, али које плени својом чудесном експресивношћу.

Хор и“ Симфонијски оркестар Радио„телевизије Београд дали су својим концертима завршни акценат музичком прогтраму Дубровачких игара. Најпре су Мешовити хор, Дечији хор и Симфонитски оркестар РТБ, под вођством Милана Хорвата и уз суделовање солиста Бупђевке Чакаревић и Николе Митића извели Реквикомпозитора Амитрија Кабаљевског. Концерт је био посвећен успомени на оне који су погинули м борби против фатизма. На текст Р. И. Рождественског Кабаљевски је компоновао Реквијем одступив од класичне форме ове композиције. То је слободна ораторијумска композиција програмског карактера, којом, на жалост, често доминира наџстративност масовних песама. Импоновала је преданост свих извођача и њихова жеља. да пол сигурним и врло преинзним вођством Милана Хорвата, оживе

ово дело са што јачим ефектом. У томе су, добрим делом, и успели, упркос акустичким и другим неподобностима Држићеве пољане.

Ако се овде набројаним концертима придодају још и концерти Николаја Геде (тенор), као и две представе лондонске опере „Феникс", онда се може без резерви закључити како августовски музички програм овога лета у Дубровнику није увек у ддовољној мери имао фестивалски карактер. Потребно је, а и може се, учинити

ПОЗОРИШТЕ

ПЕТЕР ШТАЈН

да музички програм Игара поново поститне фестивалски ниво. Кад то РАНИ мислимо на, јединствено прожимаве 45 ро одабраног програма. и високих, извођачких резултата, прожимање без којег нема ни правог фестивала, ни фестивалске атмосфере. Само пред тако оствареним прожи мањем — може нестати класична монотонија сезоне, која је овог лета нагризала

"Дубровник. Рашко В. Јовановић

Задовољство на крају овогодишњег Битефа

БИТЕФ СЕ, после првих узбуђења, недоу“ мица и аплауза, преобразио у дуги маратон. Требало је проћи кроз више иску-

шења, стрпљиво трагати за малим радос-. тима, да. би се, на крају, дочекало оно то- .

лико прижељкивано пријатно изненађење и велико задовољство у сусрету са истинским уметником Петером Штајном, углед: ним савременим театром какав је „Шаубине" из Западног Берлина и његовим див ним ансамблом.

Тек што се стишала радозналост коју је изазвао Андре Шербан својом концељ цијом и режијом „Тројанки“, били смо суочени са поставком текста. Ивана Туртењева „Месец дана на селу“ у режији Адама Ханушкијевича и извођењу Малог те: атра из Варшаве. Овде је редитељ дошао на ону границу где се у театру сусрећу уметност и мода. У сценографији Химене Занијевске остварена је у потпуности њего. ва идеја о кодоритном натурализму, са дивном травом, реквизитима и живим пси. ма. (Они, сами по себи, нису новост, јер их често уводе у своја остварења протагонисти новог натурализма. Жеља му је била Да у таквом амбијенту створи драму стања, саткану од најтананијих интимних осећања свих актера, али је, на жалост, доста тога остало само пуста жеља, па је спо љви оквир представе био много присутнији и доминантнији него сама игра глумаца. У пољском театру има живљих и атрактивнијих представа. Затим се појавио ансамбла драмског театра из Скољља са својом народном фантазијом „Јане Задрогаз“, коју је за сцену радио Горан Стефановски, а редитељски поставио Слободан Унковски. Ова представа је занимљивија по интенцијама и по оном како открива могућности македонског театра, него по својим крајњим дометима, За представљање Вебстерове „Војвоткиње од Малдфија"“, у аранжману Град ског позоришта из Глазгова, било је доста интересовања. Ово тим пре што је Војвоткиња окружена великом свитом изопачених и поганих мушкараца, Хомосексуали“ зам скоро није тријумфовао у некој пред стави као у овој, а она је рађена у маниРу карикатуралне персифлаже и барокне жеатрализације, Мора, се признати да су у томе достигли извесну перфе ју, али је представа лишена свог правог смисла и све ла се на сурови егзибиционизам, са гињолским завршетком у коме се много убија, на спепифичан начин пати, устаје из мртвих и опет умире. Представа је играна у кичерском декору, са лажном спољном перфекцијом и намењена је углавном онима који од. театра не траже ништа више Ао шок, перверзију и необично узбуђење. Ако то треба да асоцира на ренесансно политичко позориште, онда је то сувише све буквално, намвно и безразложно. Након тога, појавили су се симпатични момци из туниског театра. „Перманент", са сво јим- наивним спектаклом „Жеђ" Самира Ајадиа. Ово куртоазно гостовање тешко је усагласити са програмским интенцијама Битефа, али, шта можемо, таквих је про. токоларних приредби било и ранијих то. дина.

Помпезно гостовање Московског академског театра са „Петроградским сновиђењима", рађеним према роману „Злочин и казна“ Достојевскот, а у редитељској визији Јурија Завадског, представља велико разочарење. Извесну рехабилитацију овај театар доживео је са представом „Василиј Тјоркин" рађеном по мотивима поеме Александра Твардовског и у надахнутој режији Б. Шчедрина.

Сасвим неочекивано и далеко од главних позорница, у војничкој кухињи испод Калемегдана, догодило се нешто лепо: Театарска лабораторија из Брисела приказала је монодрамски спектакл „Ја“ Фредерика Бала, у игри и режији Ане Вест. Њој је при томе помогао, својим необичним скули турама, реквизитима, Оливер Стребл. То је истраживање и жеља за доживљајем у домену људских трансформација, а унутар ствари које у надахнутој игри постају део човекове природе.

За најновију атинску верзију „Аристофанових птица“, у режији Карлоса Кона, сазнали смо прво преко дивних песама и музике са плоче Ане Мускури, која се мотла наћи у нашим продавницама. Ово окаснело гостовање има своје полнтичко от: равдање и добро је што је до њега дошло. У њему има рустичне лепоте, поједностављености која граничи са дечијим позориштем, наивне сатиричности п медитеранске ведрине. Све је то складно укомпоновано, па делује пријатно за око и ухо, мада не распаљује мисао у жељеној мери, нити задобија облик праве, довољно ангажоване и изразом моћне сатире.

Са свим овим представама, без обзира да ли се радило о оним вреднијим или мање значајним, догађало се готово исто врло брзо су заборављане, нису остављале никаквог дубљег трага у нама, нити су обезбећивале себи трајање. Зато је и природно што смо се сви тако неоптерећени и жељни истински великог доживљаја преда ам глумцима које је довео Петер Штајн. Одмах да нагласимо — није реч о експерименталној и авангардној представи, већ зрелом уметничком остварењу, које у себи садржи врло постојане и по деловању моћне театарске вредности, Штајн је учинио оно што је данас незамисливо за многе поклонике Станисагвског. Ослободио је ње-

гова основна схватања театарске илузије свих могућих шаблона којима се робује већ пола века и вратио се времену Антоана, берлинских авангардиста, Станислав. ског, па и самог Горког. Споља је то заиста натурализам, са оквиром позорнице у који је смештено тристо правих бреза, стари намештај, реквизити и-строго одређени, према. моди, костими, По позорници је прострта права земља и амбијент делује као нешто исушено, старо, уморно, у чему нема правог живота. Горки се само тако мн меже да игра. У том домену, ова сценографија, коју је реализовао Карл Херман представља нешто. монументално. Петер Штајн је схватио да је пишчева драматургија, са немогућим уласцима и из аасцима, данас готово неупотребљива. за суптилнију игру и прављење психолошке атмосфере и продубљавање одређених ста» ња ар самих личности, па. је направио значајан потез, изводећи их све одједном на позорницу. Игра је крајње једноставна и природна, глумпи су лишени шминке, и уз помоћ генијалне редитељске руке пре пустили су се у потпуности свом унутар. њем доживљају. Живот у реалности која их окружује није могућ, и зато се они и окрећу према унутарњим понорима, откри вају трагичне ударе стварног у свом ин: тимном свету, показују ожиљке на осећа. њима, деформације у мислима им све оно што их одређује кроз ту духовну перспективу. Нигде ни трага отућености или буквалном представљању самоће и несреће, које смо сусретали последњих сезона у разним представама рађеним на нихилис тичким концептима и модернистичким пре тензијама. Већ приликом ранијих сусрета са овим ансамблом, могли смо се уверити да је ово изузетно однегована. трупа, са. невероватним смислом за стил, колективну игру и допуњавање са редитељевим замислима. То је њихова заједничка креација и нешто што нашем позоришту, ако се изузму ретки тренуци и представе, сасвим недостаје.

Редитељ се исказивао управо кроз њи. хову игру, уносио у сваку смену веома много оригиналности, маште и покрета, од којих сваки. има. прецизност и јасно метафорично „значење. Јо су оне. мајсторске "креације, ретке у светским размерама, пред којим сваки истински поштовалац театарске уметности стоји не само задивљен него и охрабрен у свом веровању да се може бити, и поред свих застрањивања, аутања и пометње, ипак, 7 домену слободнот, правог и аутентичног уметничког деловања. Ову представу не вреди описивати, јер је препуна детаља и појединости, од којих сваки заслужује посебну анализу. То се мора видети ин доживети! Ако би нешто требало замерити редитељу, онда је то дужина представе. Није ствар у томе што она. траје преко три и по часа, јер смо већ навикли да нас редитељи исцрпљују до у недоглед, већ зато што је са сценом пикника -нашао природни завршетак овој тако суптилној м разорној драми. Када се цело друштво окупи “у углу с леве стра» не, уз саме брезе, и пође фронтално кроз сумрак према просценијуму, остварује се метафора која изазива праву екстазу. У тим фрагментима, представа далеко надвисује текст и стога четврти чин делује као непотребан епилог и враћање оним кара ктеристикама Горког које у његовом тек• сту најмање ценимо, +

Петер Штајн је стварни победних. ово. годишњег Битефа и његова представа, зко се ради о озбиљним естетским мерилима, не може се ои са оним што су овај пут показали Планшон или Шербан, Али о оцењивачким критеријумима Битефа не вреди расправљати, јер су они, и ове године, засновани као, уосталом, и свих ранијих на компромисима који иду за тим да афирмишу различите тенденције и схвата: ња савременог театра. То је, заправо, кључно питање и дилема овог фестивала: да ди ћемо бити само услужан домаћин, или вешт организатор, или ћемо, својим опредељењима да одређујемо програм и афир-

јимо. Велики фестивали се не праве на ком промисима, а Битеф је управо дошао у прилику да прерасте у манифестацију све. тског значаја, или да настави да животари, задовољавајући, углавном, наше локзане потребе и сујете.

Петар Волк

мишемо вредностти иза којих чврсто сто-'