Književne novine
МИШЉЕЊА И ПРЕДЛОЗИ
ПРОБЛЕМИ БЕОГРАДСКЕ ОПЕРЕ |
ЗА КОЈИ ДАН почеће оперска сезона најављеном премијером Пучинијеве послед: ње опере „Турандот". Нема сумње, радостан и дугоочекиван догађај, који би био радосније дочекан да се насловне улоге прихватила једна од наших примадона.
Том констатацијом, на самом почетку, долазимо до сржи проблема, који смо, кра јем прошле сезоне, у једном случајном интервјуу „Вечерњим новостима" већ дотакли, Како су те речи свакојако тумачене, прилика је сада, на прагу нове: сезоне, да их тачно репродукујемо и да их иско. ристимо у неким потпунијим и, дакако, конкретнијим сагледавањима.
Најпре да поновимо онако како смо тада рекли: „Ако једна опера жели успех, мора да има осам првокласних солиста. Београдска опера их нема, а ансамбла, чини нам се, неће то себи. да призна... Београдска опера мора да комплетира свој ансамбл... Она већ годинама нема драмског тенора... Унутар ансамбла Београдске опере не постоји снажна, афирмисана и ауторитативна личност која би могла да га заведе и поведе... То нема везе са дирекцијом, већ са снагама у ансамблу"...
Настојаћемо да сада будемо отворенији и стога јаснији. Осам првокласних солиста — то значи у сваком фаху имати апсолутно првог и перфектног солисту, СТАЛНО ПРИСУТНОГ И СТАЛНО ДЕЈСТВУЈУБЕГ У РЕПЕРТОАРУ. Да бисмо били још јаснији, навешћемо пример, рецимо, Марије Жалудове, која је код нас од 1927. до 1931. била, уз Лизу Попову и Злату Бунђенац, ртита аЧоппа аззоћша. За те четири сезоне Жалудова је имала девет преми"ера: Јенуфа (8 представа), Царица, у „Цар Салтану" (4), Русалка (6), Јарославна (17), Прва“ дама у „Чаробној фрули" (23), Фиделио (11), Агата (8). Турандот (14) и Вадентина у „Хугенотима" (5), а, уз то, певала'је и Аиду (17), Амелију (4), Деонору У „Тробадуру" (11), Дездемону (3), Булијету у „Хофмановим причама" (7), Сантуцу (10), Марженку (15), Лизу (8), Рахелу У „Јеврејки" (6), Тоску (9)... Укупно, она је остварила 19 првих рола, са 176 представа!
Ако бисмо тим мерилима — погледали наш сопрански фах (а тим мерилима се морају гледати и сви осталн фахови), тештко бисмо дошли до приближних бројки, ма који временски размак посматрали. Лакше је, међутим, утврдити да у сопранском, младодрамском. фаху имамо две примадоне Радмилу Бакочевић н Милку · Стојановић, при чему се, наравно, и не треба питати да ли би, уз сву дужну и нужну захвалност њиховим именима и њиховој уметности, која од њих прихватида терег и репертоар једне Жалудове. Но, за једно репертоарско позориште, какво је наше, такав: терет колико је нужан, толико је и обавезан; према томе Опера, ако жели да својим примадонама оства_рује' занимљив и разноврстан репертоар, Умбра да тражи не примадону која слови именом по светском репутацијом, већ АКТиИВвНУ, која Ње годишње остваривати 35 — 40 представа! Е
Ми смо већ. једном на овом истом месту; дивећи се великој и јединственој уметности Радмиле Бакочевић, писали: „Дошло је време да се са том изврсном умет ницом склопи аранжман који би био по вољнији и по њу и по саму Оперу". Тиме смо хтели рећи да се склопе сасвим пре цизне узајамне обавезе, какве Радмила Бакочевић има са иностраним кућама, и у погледу премијера и у погледу осталих представа. Ми то и сада понављамо. За нас је, а. мислимо за Оперу још и више, погубно. што наше две врсне примадоне већ низ година нису у „својој“ кући имали премијере. Не можемо рачунати да је Радмила Бакочевић остварила. премијеру Травијате, коју није отпевала ни 5 пута, а ни у „Ернанију", који је због свог ретког и случајног стављања на репертоар, постао депласиран, па самим тим и све оно што је у ту премијеру уложено. "
Даље, ми се више и не сећамо када је Милка Стојановић имала премијеру У Београдској опери! Наравно, ни ми ни она не рачунамо да је то био „Бал под маскама"! У вези са претходним поставља се и шитање ужег фаха. Ако је питање Турандот, ' Леди атбет, Саломе, Порги и Бес, Јенуфе... оно које се мора стално скидати с дневног реда, јер се те улоге одбијају, онда ми де Фасјо и немамо те гласове заступљене у нашем ансамблу! Но, ипак, да подсетимо — јер Опера не постоји од јуче — да је једна Бахрија Нури Хаџић у тој кући певала од Саломе, Аиде, Рахеле, Октавијана, све до Аделе У „Сле“ пом мишу", Мизете и Травијате, а исто тако Злата Бунђенац, исто тако и Зденка Зикова.... 1
Према томе, да поновимо: за нас је, у садашњим условима, питање првог, младодрамског или драмског, сопрана апсоаутно отворено, и крајње актуелно, са свим оним обавезама о којима смо гово рили, 0
" Међу сопранима, којих има највише, данас немамо ни првог младог лирског сопрана. Проблем Татјане, Маргарете, Мими, Манон, Сузане... може се решавати од случаја до случаја, али не најсрећније... и не како савремено позориште и његов гледалац захтевају. Радмила Смиља нић, тај најлепши и најчистији лирски глас који смо имали, разним екскурзија“ ма, час наметнутим час жељеним, налази се на прелазу ка драмскијим ролама. са Олтом Бокић се исувише споро џлазило у репертоар, који је, за "разлику ОА Смиљанићке код које се ишло ка тежем, нагињао ка колоратурнијем, · који "Бокићка може само донекле остваривати. При томе, и не само при томе, често се губило из вида да сем гласовних постоје и. неке
е — данас обавезне — предиспозипије.
"у колоратурном фаху нагло је избила својим смелим залетом Гордана Јевтовић. Њена Розина велико Је охрабрење, али
бојимо се да и код ње време не буде бр“ же, мада њен звучни центар, са потпуно
савладаном колоратуром, обећава и лепше и дуже снове, Но, кажемо, ваља пожурити и искористити и њену популарност и њену љупкост,. Једна „Кћи. пука" добро би дошла и њој и Опери. Дакле, карактерни колоратурни фах. Никако Лучија, која је уосталом и непотребна. Али, каква би она Манон била! ;
# У мецосопранском фаху неодлучност ка јаснијем и марљивијем опредељењу Олге Милошевић, па према томе и сагледавању реалних њених вредности, уз ослањање на Бурђевку Чакаревић, које не може вечно трајати, са повременим и недефинисаним екскурзијама са Александром Ивановић, и уз стални ангажман Дубравке Зубовић, која, чини нам се, нема реалних нада У великом фаху — поготову не у садашњем репертоару — ситуација није ни мало ру: жичаста. Репертоарска скученост и стандардност наше Опере довела је до тога да се за овај фах тражи једна нова Меланија Бугариновић, које, уосталом, ни У свету нема. Тек, врло скоро Адалђизу, Аммерис, Еболи, Шарлоту... нећемо имати, а о пројектованој „Италијанки у Алжиру" само неозбиљни могу да помишљају! Био би ред да се и Розина врати свом фаху, као што се то свуда већ ради, а којој би се онда могла додати и Пепељуга... Проблем се још више компликује што се све ово не може бити упоредо и повремено! И то није проблем само у овом фаху! Зато је опера и скупа, дозлабога, скупа уметпост. Али, или је има или је нема!
У мушком ансамблу, рекли смо већ, тенорско питање. је најболније,. Мако то питање није ни мање болно ни у осталим југословенским операма, сведоци смо да. су га увек боље и одговорније сви други решавали. Од одласка Лазара Јовановића наша Опера кубури са тенорима. У том погледу · веома је карактеристично да Је Београдска опера редовно одбијала оне теноре које су други оберучке прихватали, и које је после, накнадно, покушавала да преузме (Маринов, Планиншек, ) чев, Дамјанов). Звонимир Крнетић који је, по нама, на своју штету напустио чисто Апрски и насилно прелазио У „мецо фах, није ни половично решење, јер „ни тако извођење читавог низа опера није могућ, а за којима вапи репертоарска потреба. И док Загребачка опера у овом часу има три тенора „мецо" карактера, ОА којих је наша Опера могла имати бар двојицу, ми смо и данас тамо где смо били пре низ година! Најзад, довољно Је узети о. ловку у руке и сабрати колико стају само четири гостовања једног осредњег. тенора, и увидети да се са тим парама може ангажовати стални и бољи тенор за шест до осам представа месечно.
Не мислимо да је решено ни питање првог лирског тенора. Оно је исто тако актуелно и отворено. Миодраг Протић врши сад ту дужност. Крај све његове симпатичне глумачке умешности и изразитих
и лаких висина, он није онај слатки те
норино због. ког ће не само шипарипе ве и остала публика опседати благајну. Ми овим не умањујемо његову вредност, али та саветујемо на један дужи италијански боравак, утолико пре што он Једно, поштено школовање и није издржао. То би се пи Опери исплатило. у
Међу баритонима У пуној снази данас имамо изванредног Николу Митића (такође једно време само "повремени гост на нашој сцени), чији је глас почео У послелње време, срећно, да „отежава“, што би временом могла да буде добра замена Јовану ТГлигопијевићу, који се часно при“ ближава својој пензији. Дабоме, Фитаро Митићу више не лежи, и опет срећно, наи: шао је Слободан Станковић да та у тој роли достојно замени. Но, Митићу треба помоћи и уз Жермона, ћуну. Рената, Оњетина, дати му и Јата, па и Игора, можда чак и Амонасра. Тек, Скарпије, нужно великог Скарпије — немамо. Уопште, питање првог драмског баритона је исто та“ ко отворено. Владета Димитријевић за сада је све бољи Амонасро, док је Скарпија, Онај прави, изван његових моћи. У чисто дапрском баритонском фаху Слободан Станковић и Зрран Александрић учинили су прве успештне кораке, али они су исувише спори да би се од њих, оваквим темпом задуживања, могло очекивати оно што се тражи од једног способног лирског баритона. у | Басовско питање је такође под великим знаком питања. Не толико по расположивим снатама колико по њиховом сопственом опредељењу. Једно је сигурно, Чангаловића, оног У пуној снази — на помолу нема. Са. Живаном Сарамандићем врло се мало и јошг лошије рали на 0ботаћењу његове личности. Он ПЕВА Бо риса, он ПЕВА Силву, он ПЕВА Филипа, И то готово на исти начин. Алексан-
дар Бокић, после једногодишњег усаврша-,
вања у Италији, насилно и тенерално
хоће да мења фах, иако читав његов пси-
хофизички „нуклеуџс“ неодољиво затовара за карактерни фах. Па чак и вокална фак-
„оте
~
ОСАМ “>
Ган-.
РАДМИЛА БАКОЧЕВИН У УЛОЗИ НОРМЕ" СНИМАК МИРОСЛАВА КРСТИЋА
тура. И уместо да се прихвати Варлаама, да би једном дошао до Фалстафа, оп сања о Борису, пева Филипа, пева Сил ву! Опера је, пак, и позориште, и то најозбиљније и најопасније!
Велика радост јесте сценско рађање Небојше Маричића, који корача великим корацима ка уметности. И уколико буде остао у оквирима свог пастозног али звучног и лепог баса, имаћемо у њему, први пут, буфо баса који — и пева!
Ако је, дакле, све ово до сада објаснило први део наше реченице у „Вечерњим новостима", остаје да подсетимо и на њен наставак; „али ансамбл то нећс себи. да призна"... Тиме смо хтели да кажемо да је у условима самоуправљања, а поготову према важећем Статуту“ Народног позоришта, ансамбла одиста тај без чијег „признања", без чије самосвести не могу да буду учињене никакве промене. Међутим, да парафразирамо једну Гролову мисао; имамо утисак да је ансамбл солиста не само солистички настројен на сцени, већ ц ван ње!, упркос чињеници да му је Закон дао колективне обавезе и прерогативе. Као што самоуправљачи у предузећима ОААУ: чују да побољшају производњу и квали-
тет својих производа — јер то им је једина могућност за побољшање стандарда а и опстанка — по истом „механизму“ мо-
рао би и ансамбл у Опери да увиди, ако не онако како смо ми размишљали м рекди, а оно тако да се неке ствари радикал. није измене, да се јасније и одговорније сагледа перспектива рада и живота куће која им је и живот и хлеб, | цм
"Даље, ми смо рекли: „унутар ансамбла не постоји снажна и афирмисана и ауторитативна личност која ће моћи да та заведе и поведе... То нема везе са дирек» пијом опере, већ са снагама у ансамблу"... Шта смо тиме хтели рећиг
По. природи ствари и посла, та снажна личност може бити или из редова ' диригената или из редова редитеља. Данашња три диригента, потекли напредовањем и школовањем из ансамбла, више су они који могу ла усклађују но што би могли да поведу. То је већ годинама тако, и могло би се рећи да ту влада тотово резигнација, утолико већа што је-стални део оркестра сведен скоро на половину. Неком чУдноватом и несхватљивом праксом редитељи Опере више су гости у сопственој кући но активни свакодневни чиниоци у својим представама. Младен Сабљић _— годинама живи од своје раније блиставе славе, Јован Путник ни једним својим оперским радом није досегао. Путника вечно интересантног и знатижељног У области драмског позоришта, а њима је сала придодат Боривоје Поповић, ранији суфлер, инспицијент, а у последње време и њихов асистент, једини човек који је до сада колико-толико одржавао представе са текућег репертоара, што ће сада, после његовог унапређења, бити препуштено ко зна каквом „случају ...
Да би, пак, Дирекција опере могла да буде фактор у стварном и инспиративном вођењу ка новим или одређеним уметничким циљевима, она би пре свега требало да — постоји. Сада постоји само директор Опере, који је, уз то, пошто до скоро није било шефа балета, оптерећен и том свакодневном оперативом. Ако је, дакле, директор окружен диригентима који диритују своје представе, редитељима који режирају своје премијере, које види једино кад их позове, а уз то оптерећен хиљадама свакосатних ситница, уз све обавезе представљања куће, унутар ње и ван ње... шта онда, одиста и практично може тај директор да урадиг Док директор драме има три драматурга и само један, једнородан, ансамбл, директор опере има једног драматурга и пет разнородних ансамбала, који сачињавају три петине целокупног персонала Народног позоришта!
Ако је, дакле, по нама, питање првог диригента Опере отворено (на овом месту ми смо крајем сезоне „кандидовали“ Сама Хубада, а сада додајемо и Милана Хорвата) и ако се један од тројице редитеља (Опера никад у својој историји. није имала само три редитеља, и никад мање пре мијера, и никад расклиматаније представе текућег репертоара!) постави за првог ре: дитеља, онда би они, један по музичкој други по сценској грани, могли постати стварни помоћници директорови, и тако, уз тиефа балета, формирали Дирекцију, која би могла тада да стварно поведе Оперу: „ка новим обалама". Другачије не видимо могућност ни отварања. проблема а камоли њиховог решавања.
Наравно, ни овога пута нисмо дотакли читав низ осталих торућих питања (ин.
Тиодор Росић
Муж, | жена, дете
Шуњају- се около Поред твојих врата Прозора
Понекад зазвоне · На твојој столици 'Подвију реп.
Кожу стресу на: под
Он буде ту Одмери их . Тебе жљуне за: врат У угао одскочи Зрака
"Не осећају га'
Пипаш им лобању Шупљина те мами на дпо Гладиш им тело
Кост се беласа
Потајно њиховим очима Што се по поду котрљају Играш кликера
У игри ниси сам "Он буде ту Кладиш се с њим У твоје очи · У твој врат
ПРИКАЗА
Танка, дугачка Вретено је
Обликом миша. Предсказује се
Под. прагом мауче На тавану стриже У подруму цивили
У заранке полази те Глође ти тлаву Ребра слама
Крочиш
На двоје те расеца Пободеш се
На хрбат ти се качи
Узаман са таванице Јабуку скидаш
Под нокте је завлачии Ту где гласа нема Чешља се
" МРТВАК
Костију нема Длакав- је Шири крила Лептир је
Подбуо, надувен. Око сијалице Око носа облеће
Бојиш та се
Узмичеш
Узмаћи му нећеш Једнако
С ноге на ногу скакућо На псећу пртину
Мами те
ДОГАБАЈ
У уво ти пљунуо Под кожу ти ушао Тражи та
Узмеш главу у руке Свучеш кожу са себе Режи нешто из тебе
Таман мислиш готово Низ падину снег Црно јаје на њему
Огрнеш се капутом Ставиш ноте на. раме Селањаш лаву из собе
Узалуд те, прекасно Код год кпочиш следи те Где застанеш мери те
У ово ти пљунуо Под кожу. ти тнао Сунчев зрак те избавља
а ај из
тензивирања рада Опере путем паралелног и једновременог спремања и обнављања дела, увећавање броја младих корепетитора-диригената, питање земунске сцене са становишта Опере, проблем организације гостовања и репертоара у унутрашњости Србије, повезаности са осталим југословенским операма, модернизације репертоара, форсирање домаћег стваралаштва, тражење новог сценског израза... итд.), већ и зато.што знамо да их је лако набројати, али да их је у данашњем стању ствари готово немогућно разрешити. Из богате „усмене литературе" око позоришта: круже свакојаке приче, падају свакојаки „спасоносни“ предлози... који вреде попуне неколико доконих тренутака, „ништа више. Проблеми су велики, и нису од јуче, али виде се данас. Тражити кривца не вреди. Треба радити. Организовано и стрпљивошћу једног мрава. И на жалост — из почетка.
Бићемо срећни ако наша размишљања "буду, у било чему, позитиван подстрек за тај рад.
Слободан Турлаков
| АЊИЖЕВНЕНОВИЕ 6