Književne novine
"превазишао обичан
КЕ А
ТРАЈНЕ ВРЕДНОСТИ
ПРОМЕТЕЈ ПРОТИВ (НЗЕФА
Још једном о теми: револуција у нашим литературама
ДИНАМИЧНИ историјски дога Баји драматично одјекну у литератури, у литератури прије свега (доказ више да је свеколика умјетност с литературом као чеоном спрегнута са својим временом и његовим засадама). Први свјетски рат био је такав један потрес који је оставио трагове и ожиљке у људима и промјене у живо ту. народа па, посљедично и у литературама разних народа, посебно Октобарска револуција као прекретница у историји човјечанства. Има безброј дјела а и појава од ширег- значаја, непосредних и посредних, у којима је рат кулминирајући с Октобром ду бински засјекао у интимну и друштвену људску стварност: узмимо епос „Тихи Дон" Михаила Шо аохова као чеони и репрезентативни догађај у совјетској и уопште свјетској литератури а и низ Аругих („Црвена коњица“ И. Ба: беља, „Гвоздена песница" А. Серафимовича, Блока, итд.), а такође, ништа мање и ништа слабије, „Огањ“ А. Барбиса, „Рат Лудвига Рена, „На Западу ништа ново" Е.М. Ремарка, „Збогом оружје" Е. Хемингвеја, итд. а у нас „Хрватски бог Марс“ М. Крлеже, „Српска трилогија“ С. Јаковљевића, „Добердоб" Прежихова-Воранца, те надаље — антиратна — пацифистичка лирика Д. Васиљева (,„Чо век пева после рата"), Црњанског, итд. То је један мотивски ратом обојен и запосједнут појас дјела, али речени догађаји
имају и посредног одјека и одра-:
за у литератури, разбијање стандардних затечених проседеа, уво“ Ђење различитих књижевних покрета, итд. просто стога што се нешто битно измјенило у начину и стилу живота, у друштвеном распореду снага, у осјећању и доживљају свијета и човјека, у сен“ зибилитету и сл. те је литература поред свега и катализатор односно сеизмограф свих тих корјенитих промјена. Други свјетски рат, међутим, __заорао је још дубљу. бразду у историји човјечанства, у животу нас савременика, са сво" јом епохалном: борбом здружених народа против фашизма, оставив-
ши несумњив печат у свим, у го-
тово свим литературама свијета, а посебно“ европским. У СССР-У тема о тзв. отаџбинском рату дада. је бројна остварења у многим литерарним родовима, а почев са романима И. Еренбурга, К. Симонова, Некрасова, итд. до без“, броја. других дјела мање или веће снаге н свједочанствености, у Сјеверној Америци избијају на глас романи попут „Голих и мртвих" Нормана Мајлера, „Одавде до вје-
чности" Џонса. итд. стекавши ог- .
ромну популарност — њих напросто узимамо као узорне обрасце те. врсте литературе готово типи“ чне за амерички модел спектакуларног (филмично-документарног) реализма, а у обје Њемачке јав ља се такође низ аутора који анализирају, преиспитују и најчешће критички опсервирају Улоту њемачке и Нијемаца у реченим до" тађајима, од Борхерта до Бела, итд. у најмноговрснијим варијацијама с обзиром на домста специфичну позицију Њемачке у епоси фашизма и у догађајима за ври јеме самог рата и као покретача рата, истражују се корјени им узроци и разлози поремећености у психи њемачког човјека који се, на“ жалост, масовно дао повући на криви пут бацивши мовјечанство у невиђени хаос и крвопролиће,. Мање-више, дјела такве или сличне тематске опредјељености на дневном реду су свих или тотово свих послијератних литература оних народа који су учество вади у рату на било који начин, а напосе код нас, у јутословенским литературама, тај одјек је природно знатно дуољи, корјенитији и доиста својеврснији стога што је прелом у животу и судби-
гни свих нас тим историјским чи“
револуцијом ратни удес. Ријеч је о ослободилачкој борби
ном — ратом и
свих наших народа која прераста ·
у револуцију доносећи далекосе-
жне , промјене у нашем животу,
и за нас и за покољења која до"лазе. Та историјска далекосежност — да тако кажемо — наш“ ла. је дубоке и многоврсне одразе и одјеке у свим нашим литературама. а налазиће их још заду“
то! У току НОБ-е настајала су.
дјела која су непосредно инсписамим догађајима с лица мјеста: поеме „Јама“ Ивана То.
Наставак ва 2. страни |,
,
Ристо Трифковић ~
„Аванаесторица" ' А.:
БЕОГРАД, 16. НОВЕМБАР 1975. ГОДИНА ХХУП БРОЈ 499 ЦЕНА 3 ДИНАРА
КЊИ. |; Бо
ЛИСТ ЗА |__
20=1 ММЈМЕВИАТТЕТУКА ОЈВЕТОТЕКА 1
помвтоллн МАНКОУТО" | 11000 ~ ВЕОСЕАО ВИ ВЕУОЦЈОТЈЕ 32
У БЕОГРАДУ СЕ ОД 19. ОКТОБРА ДО 19. НОВЕМБРА ОДРЖАВА
ТЕОРИЈСКИ ПРОБЛЕМИ
16. ОКТОБАРСКИ САЛОН ЛИКОВНИХ М ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ, ЈЕДНА ОД НАЈРЕПРЕЗЕНТАТИВНИЈИХ ЛИКОВНИХ МАНИФЕСТАЦИЈА У НАШОЈ РЕПУБЛИЦИ. НА СЛИЦИ — ОЉА ИВАЊИЦКИ: „МЕТАМОРФОЗА АТОМИКА"
Поезија и човечност
ЧОВЕЧНОСТ поезије је нешто што се подразумева, јер човек, природно, У све што ради уноси себе не само као индивидуа него и као генеричко биће. Поезија је
„ чевечне кад њен творац“ не ши. пренрвинајисввнању Гља на човечност него на своје де | се прилагођав | |
ло и настоји да оно буде што привлачније и што лепше. Уосталом, песник увек првенствено циља на дело, а човечност долази потом, кад је успешно обавио посао. Оно што се обично зове стваралачком искреношћу, у ствари, значи да су, приликом стварања, све друге тежње биле занемарене у корист тежње да се створи естетски релевантно дело. Чак и кад пише против непријатеља који упрожава опстанак његовог народа или против владајуће класе која угњетава широке народне масе, песник, пре свега, мисли на то како да напише добру песму. Тако мисли и чини чак и најреволуционарнији песник. У чланку „Два Чехова" Владимир Мајаковски, који је готово симбол револуционарног песника, каже да „за пис ца нема циља ван одређених закона речи". То, наравно, никако не значи да књижевно стварала-
штво нема човечност као после
дицу, и то готово потпуно сразмерно величини и значају оствареног дела. Па. ипак, то нам не дозвољава да ставимо обичан знак једнакости између човечности и песништва,
Има, истина, и песника,-и песничких школа и праваца, и доба, када је сјај песничке вештине пре моћан над људскошћу тема и осећања изражених у песничким дслима, као што, и обрнуто, има песника, песничких група и време нА када се предност даје људском елементу. Ова друга времена су, по правилу, времена ратова и револуција, _ времена друштвених врења и великих животних про. мена. Али природа поезије не зависи само од друштвено-историјских прилика него и од темцерамента и карактера песника. Александар Блок и Константин Балљмонт нису на исти начин реаговали на Октобарску револуцију, мада су припадали не само истом времену него и истој песничкој школи. А да и: не говоримо о томе како схватање човечности у судбоносним приликама једнога доба може да подели и два рођена брата, као што је поделила. ОИ Шеније, јакобинца Мари„Жозефа и антијакобинца АндреМарија. Човечност, дакле, није константа која се уноси у поезију споља, него нешто што зрачи из поезије: и, кад прође време које је песника инспирисало, њена снага се може идентификовати са. снажнијим песничким гласом, као што се у време романтизма идентификовала с гласом Андре-Мари
ја и тако остала да'зрачи све до:
дана данашњег, __ у
То је природна појава, с обзиром да време непрекидно тече, а с њиме се мењају и заборављају ставови које је песник, и као човек и као стваралац, заузимао, а зеснички клас, Моне ва новим захтевима времена и идентификује с њим. И Шекспир и Рабле морали су, као им Андре-Мари Шеније, да че кају време романтизма да би у њему доживели тријумф. Тај тријумф остварен је захваљујући чињеници да се поезија и човечност, упркос томе што се дешавају у различитим временима, могу иден тификовати у садашњости. Наиме, уметничко дело егзистира у про. шлости од тренутка када је створено, док је право време човечности будућност, јер се она непрекидно остварује. Читањем поезије и уживањем у њој, она се непрекидно оживљује и обнавља, а
. човечност, непрестано се изграђу-
јући и увећавајући, увек постоји бар у релативном виду, па се. та: ко непрекидно сусрећу у садаш: њости. | Па ипак, има времена у којима се највећа човечност манифестује великом поетском снагом, мада ни тада све људске особине, радње и расположења не служе у под једнакој мери као књижевна инспирација. Напротив. Људско се тада сужава на теме патње и херојства, али сета осећања интепзификују и добијају. максималну снагу. Нарочито патње, Чак ни у рату и револуцији осећање три. јумфа над окупатором или агре сором није равноправна тема са осећањем патње и. жртвовања. Није, чини се, случајно што су најбоља песничка остварења о рату и револуцији код нас она ко. ја су приказала највећа страдања · „оних који су се смело супротставили | насилницима и недужних "жртава рата. Сетимо се Горанове. „Јаме", „Стојанке мајке Кнежопољ ~ке" Скендера Куленовића, Матићеве песме о окупираном Београду, Ћћопићевих песама „Гроб у жи. "ту" и „Пјесма мртвих пролетера" итд. А кад се рат завршио и победа извојевана, осећање које је у песнику преоваадало није било осећање освете него праштања. Карактеристични су у том погасду стихови Десанке. Максимовић која је, обраћајући се својим земљацима непосредно после рата,
певала: | [о а 'Али сад.у миру ти освету. | преко колена преби; ти сети: се шта су од памтивека сестра и мајка говориле теби.
Време песништва и време човеч _ности овде-су се поклопила и чи не једну нераскидиву целину. 40 вечност се слила с'песништвом У ономе што је у људима било хе "ројско и узвишено, мада то не „значи даје у људима увек узви-. шено само оно што:је херојско
,
"есеју,
"ђе од 1
И у мирису руже и пејзажима завичаја песник може да открије величину људског им величину поетског доживљаја. Чак и више не то људског. Трагични Лорка је 7, тека слика код дом-Дул иса де Тара написао: „Неисцрпна импресија бесконачног мотла би се дати ничим другим него ОРН и мирисом једне руже". у интимистичкој поезији песник изражава своје људско биће и говори против свих невоља. и зала која би га могла узнемирити у његовом спокојству.
Дешава се, међутим, н у наше доба, да се мешају историјски = песнички поглед на човека и живот. Заборавља се да је право ме сто за хероје историја, а поезија обухвата и осветљава све што је људско. Ово херојско схватање поезије настало је, чини се, бар делимично, под утицајем књижев. ности прошлог века, када су, бар највећи писци, настојали да говоре у име историје. Балзак је у предговору „Људске комедије" писао да не жели ништа друго-него да буде рука којом ће се служити историја, а то мишљење о својој улози и улози књижевности има. ли су и многи други писци: Иго, Дикенс, Толстој, Зола.
Писци нашег века врло често имају сасвим друкчије мишљење о односу према историји, Много их је који и даље сањају о пот пуном остварењу човечности у друштву пи књижевност схватају као једно од битних средстава за
то „остварење, али много јен о
них, и то често најпознатијих, који су изгубили веру у историјски напредак и наду да ће се једном, у скоријој или даљој будућноста, остварити време праве људскости,
· Има таквих чак и међу онима ко-
ји су учествовали у Шпанском
' трађанском рату, као Џорџ Орвел, „или Покрету отпора,
као Албер Ками, или и у једном и другом, као Андре Малро. И Малро и Ками прави смисао људског живота виде у уметности и уметничком стварању. Симболично је то што је Малро, након „Људске судбине", .у којој је показао како се против судбине треба одлучно борити, и „Наде“, у којој је заступао мишљење да наде човечанства треба остварити револуционарном борбом, написао „Гласове ћутања", у којима је настојао да нас убеди да је уметност антисудбина и највиша и најпотпуни“ ја: афирмација људског. Шпо се тиче Орвела, оп се придружио Ол. досу Хакслију, који је, сматрају. ћи да спас савременог света, која
је у озбиљној кризи, треба да до
те ле нове религије, напи: сао једну од тзв. негативних уто:
Наставак на 11. страни
Драган М. Јеремић _
Аушан Матић: ПРВЕ ТРИ ТОДИНЕ
Милош _Борђевић: У ДУХУ ТГЕТЕОВЕ ТРАДИЦИЈЕ (о прози Томаса Мана — поводом стогодишњице рођења)
Стана Бурић-Клајн: МУЗИ-
_ КА ЗБЛИЖАВА ЉУДЕ разговор _ водио _ Милош Јевтић
ПРОЗА Бамила Сијарића
ПОЕЗИЈА Жарка Буровића, Неџатија Зекерија, Јанка Вујиновића, Војислава Вукотића, Радмиле Битевић, Миодрага М. МаксимовиЋа п Љиљане Т. Јокић
Василије Точанап: АНАЛИЗА АВЕ ПЕСМЕ О ЈАСИКАМА 0 НОВИМ КЊИГАМА пи ту Миливоје Мапковић и Радојица Таутовић.
О БЕМУСУ 75 пишу др Рашко В. Јовановић и Слободан Турлаков
О ПРЕМИЈЕРИ драме љЉуАомира Симовића „Чудо у ТПартану“ пише др Петар
Волк
АКТУЕЛНЕ ТЕМЕ
СКЕРЛИЋ БЕЗ РАДНОГ МЕСТА
Разговор о текућој књижевној критици у Културно-просветној – заједници СР Србије |
КАД СЕ ГОВОРИ о књижевној критици данас, а мисли се најчешће на ону која се појављује на страницама дневне штампе и у књижевним часописима, редовно преовладава став како, ето, на жалост, на нашу велику жалост, у књижевној критици немамо изузетну личност, моћну и штова“ иу, гласовиту и довољно ауторита“ тивну која би могла да „зареже“ истином. Свакако, увек се у тим разговорима помиње Скерлић уз жал се помиње. Нико не каже, или нико довољно јасно и отворе“ но, да разлог што већ годинама имамо _„млаку", „анемичну" и хвалоспевну критику не дежи у одсуству једног Скерлића, већ да. је критика, пре свега, стављена под руку размножених кланова, „збратимљених" група и гтру пица око листова и часописа. Свакако, ово није једини узрок, што је критика таква каква је. у
Наводно, тачно се зна у којим редакцијама не треба да пишете негативно о извесним писцима, тачно се зна, док још књига није ни изашла, ко ће о њој писати, тачно се зна шта ће за узврат на наредном неком конкурсу, рецимо, за то добити, тачно се зна шта ће снаћи оног критичара који се отреши о „правила игре" и објави негативан приказ о некој књизи, чији је аутор велики прија тељ „онога и онога", а „тај“ јекљу. чни човек за напредовање „тога и тога" критичара. Тај „дрски" критичар већ сутра ће бити назван: проданом душом, искомилексираним пропалим писцем, човеком који је за негативан приказ добио троструки хонорар и... краја не ма ·
Тако се говори, мада се — ис тини за вољу — више говори но што се доказује. т
Све ово наводимо као „УВОД у једну ситуацију, а поводом састанка који је недавно организовала Културно-просветна заједница СР: Србије и позвала критичаре и књижевне посленике да кажу своју реч о нашој дневној крити. ци и наградама које се за њу Аобијају. ·
Нису, вели се, кланови једини који су „умртвили" критику. Милосав Мирковић је у свом уводном излата њу поменуо повећи број разлога замирања дневне књижевне критике. По његовим речима, ралио и ТВ и књижевне трибине, на којима се може мното необавезније и мање одговорно гтоворити о књизи, за разлику од писане критике, допринели су да дно“ вна критика добије другоразред“ ни значај. И ту жалост, дневна штампа, часописи, радио и ТВ и књижевне трибине, чији број није мали, имали су м имају, али је не користе, велику шансу да не само оцењу“ ју већ да књигу и књижевност пропагирају, читалачку публику обавештавају и упућују и шире
Маставак ка 2. страни
Ратко Адамовић