Književne novine

ЛЕТОПИС | 5

'Заннтерееованост | за домаће писце

Враћајући се недавно са двадесетог сајма књига, записали смо да смо на гондолама БИГЗ-а као „јединог живог писца“ видели Мио“ драта Булатовића (реч је, очевидно, о његовој новој књизи), Очи то је да смо тиме хтели нагласити недовољно присуство домаћег писпа уопште, нових кола и едиција домаће литературе. Свесни утисак који се највише намеће не мора у потпуности одговарати чињеничном стању, а обавештени да се „тамо у БИГЗ3у нешто кува и спрема“, пошли смо да видимо хоће ли и тај велики издавач отказати гостопримство домаћој књизи. У разговору са директором ООУР издавачке делатности, Урошем Чолановићем, сазнали смо мноте појединости, БИГЗ не само да неће затво“ рити врата домаћем писцу (први су потписали самоуправни споразум) — категорички тврде људи који тамо сачињавају издавачке програме — већ неће прибегавати ни већ познатој пракси из давача (објаве се неколико најеминентнијих и проверених југословенских величина и тиме „затворите уста“ онима који тврде да је домаћа књига у неповољном положају и још се, успут, заради). Штавише, спрема се да по крене сасвим нове едиције, прошири делатност и да се претвори у правог мецену домаће књите и писца. у . — Морамо признати, рекао је Чолановић, да у овом часу можемо да се похвалимо низом име“ на домаћих писаца, али у области дечије литературе, публицистике, практичне књиге, друштвено-полнтичке литературе, савремене филозофске мисли, великим бројем наслова из литература народа и народности и издања ван едиција, као и већ показаним успехом илустрованих хроника, мемоара и монографија — едиције „Драгојло Дудић“, — У праву сте, рекао је Чолановић, не можемо вам показати едицију савременог романа, поезије и кратке приче младих, средњих и млађих генерација домаћих писаца. Али, за који месец, оно што сада припремамо одбациће сваку сумњу у наше плано· ве. Ми тек почињемо да отварамо нова кола и едиције и, слободно запишите, имамо велике, али објективне претензије да се из боримо за име великог издавача европских размера. Само ове године, додао је он, издали смо 112 наслова. Од тога, домаћи писци су већ заступљени са 30 одсто.

Колико овај издавач – обраћа пажњу и на сам изглед књиге, њено лице, најбоље говоре, пр. ва награда и две бронзане (за опрему) на светским сајмовима у Лајпцигу и Москви.

_ Желимо да покажемо, рекоше у БИГЗу сопственим примером како се поступа са домаћим аутором, који није само „проверена старина“.

М ово хладно излавачко јесење време, када се мање-више сви стишћу, окрећу и спуштају по глед пред домаћим иислем, када издавачи гледе и ћате како да се провуку кроз обећања и до говоре „неоштећени“, када „пара врти" много више но што би смела, када се пробијају и немогући наафони рабата — ово што смо чули у БИГЗу и што обећавају, што тврде и планирају, не само да отвара трачак наде, већ помаже да мало одахнемо и поверује: мо како има великих _ издавача који писца не гледају шћућуреног у торби трговачког путника и као коначни тодишњи обрачун, већ као ствараоца, због којег и они, најзад, постоје.

Ратко Адамовић

ПОИНЕВИРНОВИНЕ

Февпвачкн одбор: ар Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Млић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедо. мир Мирковић, Богдан А. Поповић (операгивна уредник), Владимир В. Предић (се-

претар редакције), Владимир Стојшим, Бо- |

жидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, ар Иван Шоп, Бранимир Шћепановић, Техничко-у+ метничка опрема: ДАрагомнр Аимитријевић, Издавачки савет: др Димитрије Вученов, др Милош Илић, Јован Јовановић, Душан Матић, Богдан А. Поповић, Божидар Про. дажовић, др Драшко Ређеп, Јара Рибни кар, Милован Танасијевић. Идејпо решење срафичке опреме: Боглав Кршић. с

Лист излази сваке друге суботе, Нена % динара. Годишња претплата 60, полугодкшња 30 динара, а за ипостранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакиија) м 626-020 (комерцијално одељење и 84министрација). Текућп рачун: 60801 -601-2087. Рукописи се не враћају. Штампа „ГЛАС“, Београд, Влајковићева 8. ,

ИЛИЈА КЕЦМАНОВИЋ

Илија Кецмановић

Смрт познатог писца, научника и академика обично _ подстиче убрзане и овлашне _ рекапитулације његовог књижевног и научног учинка, подстиче прављење глобалних биланса _— који, и то је подједнако уобичајено, , не дају ни прави увид у његово дело, ни поуздане оцене тог дела. Ако је, при том, реч о писцу и научнику који је своје опреде љење схватио и као културно прегалаштво, као трагалаштво у широким и тако често запретаним областима књижевне историје, науке о књижевности и културе уопште, ако је, дакле, реч о посленику какве, заведени и занесени тзв. текућом литературом и дневним проблемима, не успевамо добро да сагледамо — такву оцену је у овом часу још теже дати. Др Илија Кецмановић је био управо та кав писац и такав научник.

У најужи извод из библиогра фије Кецмановића књижевника. и културног историчара (а та библиографија броји око 150 1единица) могла би ући дела која

је написао — „Вук Карапић, живот и рад“ (1947), „Вук, Ње тош и Светозар Марковић"

(1949), „Силвије Страхимир Крањчевић, живот и дело“ (1958) н „Иво: Фрањо Јукић“ (1963), и дела која је приредио — „ње та о Вуку Караџићу“. (1939), „Фра Грго Мартић, изабрани списи“ (1956), „Алекса Шантић“, избор и предговор – (1962), „Кореспонденција _С. С. Крањчевића“ (1951) и „Изјаве босанских избјеглица о разлозима њихо вог бјекства из Босне у августу и септембру 1875. године“ (1964).

'М свом радном веку Илија. Кецмановић је, између осталог, био педагог, управник Народне библиотеке СР Босне и Херцеговине, уредник Енциклопедије Југославије за Босну и Херпеговину. Још 1930. покренуо је, заједно са Ником Милићевићем, књижевни: часопис „Јупословенска ревија", у Београду је, са Светомиром · Лазаревићем, основао · познато 'издавачко преду“ зеће „Космос“, а 'после ослобођења је повремено био члан редакције, уредник и главни уредник. часописа „Преглед“, „Бра зда“ и „Живот“. Треба, свакако, додати да се бавио и преводилачким "радом (био је чак и пред седник Савеза књижевних прево дилаца Југославије), да је пре водио са немачког, француског и руског језика и да се у низу његових превода, поред, осталих, налази и неколико Балзакових дела. :

У закључку своје монографије о С. С: Крањчевићу, Кецмановић је, поред осталот, написао да

тог хрватског и југословенског пе сника посматрао „као одраз друштвене стварности“ и „као друштвени чинилац". А у књизи о И. Ф;:Јукићу рекао је да је Ју кић био „типичан просветитељ, који у просвећивању народних слојева види сигуран пут не само ка. њиховом општем напретку и благостању него и један од. путева ка њиховом националном ос“ лобођењу и уједињењу“ ида је он су (свом културно-просветном програму на оригиналан начин повезивао „Доситејев рационализам, „Вуков романтизам", „илирске препородитељске идеје“ п „српску ослободилачку мисао... Овим цитатима. из Кецмановићевих најважнијих књига свакако је немогућно „сажети његов критички. поступак, књижевно-исто-

' ријски концепт и виђење. култу-

ре; они: могу; да послуже тек: као оријентири ка природи једног научничког интересовања пика ме Тоду његове стваралачке „реали-

| зације. У сваком случају, реч је

о' припадништву традицији срџс ке. историјске критике, утемеље-

„ној на широкој основи културе, пи

то оног њеног дела који је идеје о заједништву , братских народа имао у свести и у делу. (Б. А, 11)

| је књижевно дело овог истакну- | .

Кауфманове

' изабране

приповетке |

„Шортстори“ има нешто неумољиво. Ко њу одабере као своју литерарну форму, мора бити свестан да је поље за рутинирану „краЊу" ту јако скресано. Ко. своје поенте не уме изврсније да усади, ко не влада драматургијом, ко не може да се одрече сувишног додатка — тај би свакако имао тешкоће да код читаоца „добро прође" и да се с том врстом литературе пробије.

Овако почиње Гунар МилерВалдек (биппаг МиПегМајдеско у часопису „Нова немачка литература" (МР) приказ изабраних приповедака Валтера Кауфмана (Манег Кашћтапп): „На кеју наде"

„(Ат кај дег НоНпипе), па настав-

ља: Кауфман, како то његова ранија дела доказују, „добро про. лази" и он је међу ауторима који пишу кратке приче сасвим изушто на известан начин доказује и чињеница да У његовом случају једва један рецензент бира као ознаку жанра

„кратка прича“ или „извештај“,

нето говори о „стори“ или „рипорту". Овим ставом рецензент води рачуна у првом реду о избору материје „глобтротера" Кауфмана, чији формирајући основни доживљаји су били његов боравак У Аустралији од 1930. до 1956. и њетова путовања по разним континентима, а нарочито његов боравак у Америци — а можда и чи њеница да су многи од његових радова писани прво на енглеском. Књига издата под насловом „На кеју наде" садржи избор Кауфманових најбољих кратких прича писаних у деценији у којој се од њега појавило не мање Од пет свезака приповедака: „Бег у Маралинто" (1959), „Зов острва" (1960), „Ватра на Сува-штранду“ (1961), „Стварање Рихарда Хамилтона (1964) и „Под неизменичним месецом" (1968). Приповетке спојене у овој књизи обрађују превасходно миље остова Јужног мора и Аустралије. Насловни симбол „Кеј наде“ се провлачи као лајтмотив кроз целу књигу и ставља кеј на место поласка у један нови свет, а за понеког јунака и као оно место на коме се разбијају илузије и уклањају пред реалним виђењем ствари. Али ни у оним приповеткама које се завршавају тратично, у којима снови и чежње обичних људи трпе бродолом због друштвених неспоразума, не влада трагично-елегични штимунг. == Милер-Валдек сматра да је Кауфманова снага у проналажењу детаља и ситуација које се снажно исказују. Свуда се јасно осена перо верзираног репортера, који је у најразличитијим занима-

њима — радник на фарми, докер, поморац, радник у кланици и улични фотограф — у година

ма свога: етзила могао скупљати искуства. Он је мање заинтересован за психичку конституцију индивидуе, али зато много више за сликање болесних симптома јелног поретка искоришћавања. То је литерарно-борбено заузимање ставова 73 социјалне чињенице. с којима је аутор кроз много година лично био конфронтиран и које су у кругу његових интересовања остале и надаље пошто се преселио у“ Немачку Демократску _ Републику. У. Кауфманово стварање истовремено. утиче и ново · друштвено ·,„доживљавање НАР" и омогућава му да историјску алтернативу конкретно формулише. Кроз несмањену снагу зрачења приповедака (од којих су неке већ старије од десет година!), ова књига доказује — завршава свој приказ Гунар Милер-Валдек — да главна. тема Валтера Кауфмана, литерарно дезилузионирање ног насилничког друштва и уметничко фиксирање отпора. против њега, спада у најбитније теме нашета времена. (А, Б. П)

Захаров

У. Београду је. недавно умро Лав Захаров (Горовиц), познати публициста, преводилац и ·пародичар. Рођен 1903. тодине у Одеси, Захаров се од 1922. године бавио новинарством, као сарадник ре номираних листова и публикација. Новинарску делатност Лав Захаров наставља и после рата, по повратку „из заробљеништва, као новинар. „Дуге", „Гласа' и. „Прес — сервиса". Упоредо. с новинарским радом. он интензивно прево. ди са руског, пише. есеје, фељто. не ин информације о руским пис цима и њиховим делима, а. с ус пехом се бавио и пародијом остваривши у тој специфичној књи-

жевној врсти низ незаобилазних ·

и. по свему изузетних резултата.

У својим бројним, и, разноврс ним написима о "руској књижевности Лав Захаров је показао обавештеност, поуздан критеријум и

џез

јел.

и ари, та лењи · ита ииаљаљтаеааааи = Пн

таи пе и = ~ и

_ вио

новинарски нерв да одмах реагу. је на књижевне појаве које су често измицале пажњи уских специјалдиста. Умео је да пише студиозно и темељно, ослањајући се на помну анализу дела и одгова-

"рајуће изворе, али исто тако није

запостављао ни захтеве публика. ција другог типа, дневних и не дељних листова у којима је објачитав _ низ АИЦИСТИЧКИХ есеја или пак чланака и информа ција о руској литератури. Пажњу заслужују и његови предговори,

односно поговори за преведена

дела руских писаца, као и М“ нији есеј „Пут Михаила Шолохова“. , у

Као преводилац „Лав Захаров је задужио нашу културу нарочито преводима руских песника, од. Пушкина („Мале трагедије ), преко Буњина, ајаковског, ДО најновијих („Да и не“ „Евгенија Јевтушенка). Преводио је с под једнаким успехом класике и сав“ ремене писце, стихове најпозна“ тијих песника, али и аутора који су се тек јављали. Његови преводи одликују се верношћу оригина. ау, звучношћу и богатством израза. Није мали број читалаца који су захваљујући преводима Лава. Захарова упознавали богатство руске поезије, којима су Захаровљеви преводи замењивали оригинал. Књижевна пародија је такође привлачила пажњу Лава Захарова. С дубоким разумевањем текста, ослушкујући бројна значења дела, он је умео да све „окрене наопако“, да привидно истим средствима, поштујући писце чида је дела пародирао, напише нешто што истовремено и јесте и није исто. Пародирао је дела наших старијих и млађих књижевника, превазилазећи мане журналистичке пародије склоне често једностраном хумористичком извитоперавању. Лав Захаров пародира све компоненте дела, показу јући лице и наличје језика пародираних писаца. Његове пародије послератне књижевности на ср скохрватском језику, расуте по новинским страницама, представљају изузетан домет ове књижевне врсте, као најбољи наставак Винаверове пантологијске традиције. Као и у преводима, у пародијама је дошло до изражаја Захаровљево изванредно познавање српскохрватског језика.

Дугогодишњи сарадник нашег листа, Лав Захаров је задужио „Књижевне новине“ већим бројем запажених прилога. У сећању оних који су сарађивали с њим остаје лик озбиљног зналца, неуморног књижевног посленика и човека увек спремног да помогне информацијом, _ библиографским податком и сугестијом. (И. Ш)

Књижпа ризница

На изложби названој „књижна ризница" којом се у Москви обележава пет деценија од како је библиотека Румјанцева постала знаменита библиотека · која носи име Лењина, изложено је много ретких књига што по речима В. Левченка у „Питањима. књижевности", буде у свести поређење са морским дубинама и дратим камењем у њима сакривеним. Изложбу _ отвара – најстарија руска књига писана ћирилицом „Октоих" или „Осмогласник" Јована Дамаскина, штампана у Кракову 1491. тодине и опремљена по узору на црквене рукописе. Поред ње је „Апостол“ Ивана Фјодорова штампан 1564. године, познатији као прва руска књига и по опреми налик на древне словенске списе писане полуус тавом. Изложене су, такође, и књиге и часописи издавани почетком ХУПТ века, после реформи Петра Великог, са новим словима која су прототип данашње азбуке. Е

Међу више од шесто експоната са ове изложбе палазе се готово једини сачувани _— примерци или ретка издања познатих де ла — „Путовање из Петрограда у Москву“ Радишчева, књига стихова Державина са посветом жени; примерак часописа који је издавао. Крилов; готово сва Пупкинова дела објављена за његова живота, од „Руслана и. Људмиле" до управо оног — издања

„Евгенија . Оњегина"“ што се по,

јавило неколико дана пре песникове смрти; прво пуно издање „Демона". Љермонтова; један од само три. одштампаних примера. ка. „Ревизора“ са необичном. коректуром, са великим, маргинама остављеним за примедбе аутора: прве илустрације „Мртвих душа" А. Атина и Е. Бернардског, односно албум цртежа коментарисаних одломцима из текста романа поеме, пошто је Гогољ категорично био против илустровања његових дела; књиге Л. Толстоја, Ф. Достојевског, А. Блока, С. Јесењина, В.. Мајаковског — изузетне, п по томе што су са аутограмима аутора...

Експонати који потичу из новијег времена нису мање занимљиви и ретки — Дамјан · Бедни штампан на папиру за паковање, „Буквар за одрасле" на листовима из свезака -— историјски. споменици првих дана совјетске вла сти, |

|| '

ЏЕМС МОЈС

() „Улису“ из

осамнаест углова

“ издању „Јуниверсити оф Калифорнија преса“ недавно се појавила књига „Млис Џемса Џојса" коју су ипредили Клив Харт и Дејвид Хајмен. Тим по водом, у једном од последњих бројева _ Тајмсовог литерарног додатка пише Ричард Елман, и

сам аутор двеју књига о п

дематици „Улиса. а > У чланку под насловом иде аићи 'Улиса" — који, — оче

видно, подразумева и смисао и, унеколико, оцену споменуте књи те — Елман, између осталог, каже да књига „,Улис' Џемса Џојса“ почива на уверењу да ово ' Џојсово · дело, будући да. садржи осамнаест епизода, може успешно бити анализирано „на комад“ од стране осамнаест критичара. Каква год да је зас дуга појединих есеја, а готово сваком припада понека, ефекат цепкања романа на овај начин је у томе да се губе из вида „целовитост, хармонија и зрач. носл“ што је, по пишчевој намери, ово дело требало да ма. нифестује, да се_ занемарују 00: новни ритмови Џојсове књиге.

Имена критичара који о Џојсовом роману пишу нашем читаоцу мало казују, али је и та имена (а међу њима су Џ.Б.Атертон, Клив Харт, А. Валтонлим,

Роберт · Мартин Адамс, Џ, Ми чел оре: Бернард Бенсток, Хју Кенер, Филип Херинг, Метју Хо~

гарт, Мелвин Џ. Фридман и др.) лакше навести него теме којима се ови критичари баве и методе којима се служе. Довољно ће бити ако се каже да су теме теоријске; али и крајње дисципаннарне природе, да се пише о начехним али и о сасвим маргиналним проблемима и да су методи · дијаметрално различити, од аналитичких до психолошких. Уосталом, судећи по Ел мановом коментару, од појединачних резултата сваког есеја понаособ значајнији је и карактеристичнији „принцип по коме је ова књига у мелости састављена. ,

Оно што је, кад данас чита мо „Улиса“, сасвим јасно —, зак ључује Елман — то је да је ова књига прожета трима базичним ритмовима. Први, навелико 32 немариван, је ритам "битке за Даблин садржан у Блумовом и Стефановом несвесном настојању да у родни град унесу једну страну свест. Други је ритам трагања за породицом, оца н.сина, наравно, али и мужа ин же не, сина и мајке. Трећи је ритам презентације, унутар дела, теорије о.томе како уметничко дело почиње да живи ми, затим — као игра унутар игре — опред мећење те. теорије. Ниједна од епизода не' може се посматрати издвојено од тих ритмова. Мада Хајмен и Харт, вели Блман на „крају, имају право да експериментишу чином мултиплициране критике, боље би било да 67 дући критичари настоје да књи ту „скупе“. него да је „распарчавају“. '

ИСПРАВКА

У. 498, броју вашег листа (04 1, но-

вембра 1975), поткрале су. се две. грешке:

1, у Белешци поводом објављивања скица м „фотоса . скулптуре Светозара . Марковића, написано је да је вајар Небојша Митрић ту скулитуру израдно за "Историјски „музеј Београда. а требало је да "стоји ке за Игторијски музеј Србије; Улкуу, чије смо. стихове објавили, написено је да је овај песник уредник су редакцији. „Селерса", часописа којт на тур. ском језику шалази у Скопљу, а требало је да стоји ~— како нас исправља „један наш сарадвих -- де је Удку одговођни уредник дечјег часописа „Сенвнич" који издазн у Скопљу, такође на турском језику. | 1

Наламо се да ће ова исправка бит хважена, И.

2. у белешци. о песнику Аусрету, Дишој |