Književne novine

ПРОМЕТЕЈ ПРОТИВ

СИЗИФА

Наставак са 1, стране

рана Ковачића и „Стојанка мај.

ка Кнежопољка" Скендера Куле: новића у првом реду, затим пјесме Дестовника Кајуха, Матеја Бо-

, Жупанчича, Бранка Бопића,

ладимира Назора, итд. које и данас, нарочито неке међу њима, по врхунској умјетничкој обликовано сти и вјеродостојпости, представљају прворазредне домете наших здружених литература! Уобичајило се да се каже: кад то: пови грме музе ћуте! У овим и другим случајевима, међутим, то је старо правило прекршено. Задивљује умјетничка осебујност тих дјела нарочито с обзиром на околности у којима су настаала, њихова, рекло би се, ускла-

еност између јаког првотног из' ворног порива — потицаја — и форме, тј. резултата у коме их ми данас читалачки примамо, а примали су их и непосредни судионици борбе! Жестина животне непосредности и истинитости изли“ ла се у умјетничке исказе којима је сувишна и излишна уобичајена ' условљеност коју истичемо објашњавајући релативност из вјесних дјела, њихову везаност за друштвено-историјске токове. Њи“ ма та олакотна околност заиста није потребна. Хуманизам свенаро дне борбе, дубинска прожетост идејама и идеалима борбе, стра» дања народа, злочини над народом, нада и вјера у тријумф побједе људскости и слободе над нељуд; скошћу и неслободом — дати су осебујно, у поемама „Јама" И. Г. Ковачића и „Стојанка мајка Кнежопољка" умјетнички – маестрал. но и непоновљиво, код Куленовића на подлози наше епике и хе роике, „Јама" Ковачића бравурозно артистички и умјетнички студиозно. Након ослобоћења земље наста» је читав низ дјела која оживотво" рују фактицитет и идеје оружане револуције. Огледа се то махом на двојак начин, бар у првом настојању: појавом дјела, углавном хроника, записа, дневника, итд. тј. у својеврсној мемоаристици У којој има драгоцјених и литерарно доиста успјелих остварења сразмјерних карактеру тих дјела, од којих бисмо обавезно морали поменути мемоаре Р. Чолаковића „Записи из Ослободилачког рата", „Диг пик" Владимира Дедијера, „С Мајевице и Семберије" Сл. Мићановића, „Крв на камену" Вл. Шегрта, „С партизанима" В. Назора, „За Титом" — погтски запи, си Ч. Миндеровића _ па све до „Ратних дана" Д. Олбине или пРевелуције која тече" С. Вукмановића-Темпа (онај дио посвећен НОБ-и), итд. у којима се, у круг" ном плану али и карактеристичном детаљу, слика непосредност непролазности истинског бивања и то тако рекућ с лица мјеста, из самих догађаја, изнутра, у току окршаја с непријатељима, у предаху између битака.

У поезији је низ пјесника свих дјелатних генерација дадо осјетне доприносе теми и идеји НОБ-е и Револуције, да поменемо поему „Кадињача“ С. Ву косављевића, те прегршти пјесама Р. Тошовића, В. Черкеза, И. Сарајлића, Ј. Каштелана, В. Па: рун, Д. Максимовић, М. Алечковић, Р. Зоговића, М. Бањевића и бројних још пјесника који не само случајем нису сви могли бити поменути него ради бројности,а У прози, роману и новели, тема о југословенској партизанској реводуцији доживјела је своје најзвје зданије умјетничке тренутке! До“ вољно је и доста рјечито ако за илустрацију ове очевидности поменемо тек неке истакнутије писце и њихова само извјесна дјела из домена српскохрватског јези" ка пошто нам је ситуација на овом подручју доступнија, Рецимо да у тај фонд дјела од трајног значаја улази свакако и роман „Песма" О. Давича, бројне новеде и романи М. Лалића (својеврсна класикај „Лелејска гора", „Хајка", „Раскид“ „Прамен таме", итд. новеле Антонија Исаковића, „Дивота прашине" В. Калеба, бројне новеле и романи Б. Бопића, „Пролом", „Глуви барут“ и „Доживљаји _ Николетине Бурсаћа" (новеле). Андрићев „Зеко", „Бифе Титаник", итд. новеле и „Магла и мјесечина" М. Селимовића, „Ладеко је сунце" и „Деобе" ДА. Ћо сића, „Зимско љетовање" В. Деснице те карактеристична прича „Пред зору", извјесне новеле Ј. Хорвата, И. Дончевића и још мнотих других аутора међу којима новијег датума „Вир" Ј. Франиче" вића-Плочара и „Козара" М. Ољаче итд. Низ овдје поменутих, али и неспоменутих дјела већег зах: вата и формата, или само приповједачки фрагментарних — мо. жемо их наиме наћи код готово сваког послијератног потврђеног аџтора као одраз сјећања на про: живљено, запис на рубу времена, јубиларни прилог. итд. а на најразличитијој разини умјетничког исказа што варира од аутора до аутора — изразило је суштинску хуманост наше револуције, њен ослободилачко-револуционарни квалитет и карактер, оно што суп

"ћу, није мали број. Једним деталљоваквом листу не- |

станцијално траје кроз самоуправљачке односе све до данас, њену људску слојевитост и сложеност. Током времена еволуирало се од првотног патоса и декларативности у поезији и црно-бијеле технике у сликању истине НОБе и нарави наших људи, бораца, или њима супротстављених неприја“ тељских снага, до дубљег продирања и понирања у слојеве ликова и значења које су њихове акције и активности у догађајима запремале, а све наравно с циљем и сврхом и смислом да се изрази и одрази не само чињенична истина Револуције него и њена стално трајућа, оплођујућа, надахњујућа креативност, ослободилачка, 0ч0' вјечавајућа осмишљеност. Револу. ција је силовито донијела пре. владавање многих насљеђених љуаских раздиоба и табуа иначе карактеристичних за стари свијет и поредак, за грађанско друштво напосе и његов морал, засађујући клице хуманистичкијих идеја и идеја слободе за човјека, пледирајући за ољуђеност, за очовјечење човјека, што је најдубље до: шало до израза у роману „Песма" 0. Давича и Лалићевим романима и приповијеткама у којима је човјек револуције добио и све више добија митску, прометејску, ле тендну прту и особеност путем којих се коначно превазилази човјек предисторијске ере, човјек сизифовске, апсурдистичке филозо“ фије, а раскриљује пут тоталног (интегралног) очовјечавања којем стремимо, у којем се исходимо.

Ристо Трифковић,

СКЕРЛИЋ БЕЗ РАДНОГ МЕСТА

Наставак са 1. стране

ону тако потребну књижевну климу. Књижевна критика нема само оцењивачку улогу, како рече Мирковић, већ и моралну, естетичку, идејну, материјалну и васпитну. Коначно, за кога се она пише, питали су се учесници овог састанка. Будући да је неадекватна и анемична, све мање је у жижи интересовања оних који се књижевношћу баве више или мање – професионално, а још није прилагођена „обичном“ новинском читаоцу,

Колико се о свему овоме не води у нас довољно рачуна показује и једно огромно подручје на којем би могла да се коначно заплоди идеја о „књизи у народ". То подручје су пре свега фабрички листови и листови великих радних организација којих, на сре

ним прелистанањем-п

да ни у једном

ма ни ретка написаног о књизи,

о новој књизи уопште и књижев-

ним кретањима. Чак ни као нај-

краћа вест: „Изашао то и то. итати, не читати".

Како је до сада било — каже се — Скерлић је, вероватно, последњи човек који би се у нашу културу могао вратити. Кланови би га каменовали, отерали, учи. вили би све да се изузетна дичност запрете, Али, све ово још не значи да у нас нема врсних и штованих критичара. еђутим, када такви пишу, они праве интегралне текстове које објављују у књигама, па склоњени од дневне критике, опет у круг, стижу пред њу са теоријским књигама које се само прокоментаришу, и ништа више.

Мпитајмо се тим поводом и ово: да је положај писаца у нас до сада био онакав каквим та но ви друштвени напори желе џис тину створити, или променити, не би ли, паралелно с тим и књиже. вна критика имала могућности да. се размаше, не би ли се тиме одсекао разлог стварања потпуне мреже кланова и „братства .

. . •

Када је реч о натраћивању књи“ жевне критике, учесници поме нутог састанка истакли су стално присутну дилему приликом доде де одређене награде (у овом слу> чају „Милан Богдановић"). Наиме, најчешће се жирији „ломе“ око тога, да Ам наградити личност, или само одрећен текст. Али. чини нам се да је то мање важно. Јер, како рекоше неки, сасвим је симптоматично да веома мали број редакција пријављује своје критичаре на конкурсе за награде. Ваљда и сами свесни да Је све то шала комика и да само по сили божијој „бацају“ простор на књижевну критику, често се не одазивају и на више пезива да пријаве своје критичаре за одре ђену награду.

Ако би требала било-шта закључити, а ова проблематика захтева много више простора — можемо мирно рећи да ни овај није до бро искоришћен. Јер, ако и има ситуација које критика може променити, ситуација у самој на шој књижевној критици није у дом правих личности. А Скерлић, без још тројице себи равних, нека се не враћа.

Ратко Адамовић

_не наслеђе фр _тарде, Али оно што је нама оче.

ЛЕТОПИС

Часопис „Орфеј“ и португалеки модернизам

На Западу постоје две основне преокупације наших савременика: опседнутост временом и манијачка пракса самоанализе, сматра Ана Едерли, која то каже у одмо. вору на анкету упућену њој и неколицини њених колега, порту. галских и бразилских књижевни. ка и књижевних критичара у ве зи са 60тогодишњицом излажења часописа „Орфеј“ – (Огрћеџ) 1915 — 1975, а коју је организовао данашњи угледни књижевни ча сопис „Колоквију — Летраш". Питања је било свега два: 1) Какав је историјски значај „Орфеја“ после 60 година2 и 2) До које је мере „модернизам“ из 1915, жив или мртав у књижевном стваралаштв

и схватању књижевног феномена"

„Свако је зароњен у своју посебну неурозу и сви су зароњени у колективну неурозу, која је страх да се неће преживети". „Ужас нестанка" јавља се као пос, ледица прогресивног губљења вред ности које су дуго важиле, Зато се све преиспитује: теорије, стру“ је, писци. Да ли могу преживети, задржати свој значај, своју „акту“ елност".

На удаљености од 60 тодина историјски значај „Орфеја" највише је у томе да је изнедрио авангардни покрет. део нашег савременог искуства. Његово надживљавање, по мишљењу Ане Едерли, јесте у нашем присуству, у нашем антологијском сећању где све постаје савремено. Едуарду Лоренсу сматра да „Орфеј“ није исти у свом и на. шем времену.“ свом времену је дволики Јанус: оно што је површно у њему гледало је ка прошлости и јесте прошлост (и графизам његов је прерафаелитски). Други лик „Орфеја“ састоји се од непостојаности, која је промовисана као свест о себи самој и која је подигнута до постојаности личног мита (СаЖарнејру) или до сопственог мита непостојаности (Пе соа, који је објављивао под 4 различита преудонима). Стварност је ту као непостојаност, као стално одсуство од себе саме, као критика стварноће стварности.

Еужениу де Андраде уочава да се у „Орфеју“ супротстављају два разговора: конзервативни и ревоауционарни, Постоји с једне страског декадена, а са друге, нови дух аван-

видно, никако није било то за младиће из „Орфеја", јер је и оно што је симболизам произвео као најемфатичније и најбаналније за њих било модерно (паулизам. саудозизам). „Орфеј“ је, мисли Е. де Андраде, био веома ретка и дпагоцена појава синхроније са ес тетски напредном Европом. Као што смо видели, кад се каже .Орфеј", мисли се пре света на Фернанда Песоу ин на Са-Карнејрта, који су били први уреднити. песоа је имао двоструку улогу: ОН је стар и нов, крај и почетак, џелат н жртва — њиме почиње модерно с раздобље _ португалске поезије.

и Фернанду Гимараипш се слаже да са „Орфејом" (1915) почиње модернистички покрет и насиље на пољу израза, које је много допринело стварној субверзији облика. Традиционални израз, упућен буржоаској публици конзервативног укуса, коју Мариу де СаЖарнејру назива „буржоаским дептирима“, нема места у часопису, јер за њу је садржај часописа „лудост".

И часопис и покрет истог имена представљају датум од огромне важности у еволуцији португалске поезије тврди Жозе Аугусту

СА ОКТОБАРСКОГ САЛО:

толико је они

— ЛАЗАР ВУЈАКЛИЈА: „НОВИ БЕОГРАД", УЉЕ, 1974,

Франса. Он сматра да је овај |

часопис на неки начин

касније покретање „Футуристич ког Џортугала“ и да нешто ОА његових формалистичких и кон цептуалних искустава заслужује пажњу. Жозе Бланк де Португал из Рио де Жанејра запажа да он уноси оригиналност песничког тона нове португалске поезије. За-

" нимљива је тврдња овог проуча,

ваоца из Рија, да је историјски значај „Орфеја“ више домену психологије стваралаштва. (Познати радикални ставови Ф. Песое: „Уметност је само синоним за књижевност. Друге уметности су резултат непотпуних сензибилитета и производ непотпуног менталног развоја" и „Сви ми треба да умножимо свој дичност у све друге личности .

Док је за Ж. Б. де Португала „Орфеј“ представљао . страховит шок, Вержилиу Ферејра. сагледа ва његову појаву као уклапање у општи европски раскид у умет ности са свим старим на прелазу из ХЛХ у ХХ в. Тај раскид је џ Португалу дошао са извесним закашњењем. Осим тога он се су жава не само на књижевност не го на поезију.

Још увек велику УЛОГУ часопису и покрету даје „морж де Сена, савремени класик и историчар књижевности. По. њему, значај „Орфеја" није само историјски, него је то феномен који португалска култура још није превазишла, можда и зато што је суштина културне делатности да она непрестано поново открива и оживљава прошлост. Право „данас је непрестана дијалектика између откривања нових облика истраживања и оживљавања прошлости у новој светлости. „Орфеј“ је лансирао модернизам У Португалу, али модерни дух је постојао и раније, пре његове појаве. Међу. тим, велика имена на која је „Ор феј" указао долазе до читалачке публике и до критике, која се не идентификује са модернизмом, тек крајем тридесетих и почетком че трдесетих година (Ф. Песоа се јавио у књизи тек 1942, и још увек се издају његова дела). Тридесе тих година критика Присутности (Ргезепса) васкрсла је мито „Ор“ феју“ и у одлучној мери је при. премила публику за схватање модерне књижевности и њену популаризацију. Доцније се распламсава подемика између Присутности и неореализма. Експеримент и авангарда нужно су били супротни намерама једне уметности која је хтела да буде популарна и политички и друштвено активна. „Орфеј“ по мишљењу Жоржа де Сене још није стекао „историјски значај“ пошто је још „врућ", актуелан. Португал је био. ван историје пола века. Све треба из а то одговара

политичком пре:

= | . пода овој значај кеђутим има, иако га је стицао веома споро и уз пуно противречности, сведочи и ова анкета, као и књига, „Време Орфеја", која је раније изашла и коју је написао Алфреду Педру Гизаду.

Драгослав Марковић

Хор „Иван Горан Ковачић“

у Београду

Након великог успеха који су чланови Мешовитог хора „Иван Горав Ковачић" из Загреба постигли извођењем Мокрањчеве „Литургије“ у Загребу, Задру,

Сплиту и Шибенику, млади загре- ·

бачки уметници су, под управом проф. Владимира Крањчевића, свој несвакидашњи успех потврдилн и у Београду, на концертима одржаним 8. и 9. новембра у препуној дворани Галерије фресака. „Горанов" хор ститао је у Београд са изванредним критикама стручњака и са репутацијом

“ овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ ДИМИТРИЈА СТОЈШИЊА-ДИСА

нашег најбољег студентског хора; као догађај сезоне у ова четири града Хрватске оцењивана је интерпретација овог изузетног дела наше духовне музике, врхунског Стевана Мокрањца У

остварења Сте области којој је и иначе дао свој неизбрисиви прилог. Пажња са

којом је „Горан“ дочекан у Београду сведочи о трајном интересовању београдске публике за читав Мокрањчев опус, тим пре што се већ налазимо у данима припрема за прославу 120тодишњице ње. това рођења.

Репутација о водећег о студентског хора у свему је потврђена и концертима међу фрескама које су извођењу „Литургије“ дале печат аутентичности, а само извоБење, заслугом Хора и диригента, а ослобођено могућног верског мистицизма, доживљено је као незаборавно оживотворење Мокрањчеве музике, Писана у тодинама 1894. и 1895, када је Мокрањац већ улазио | зрело доба стваралаштва и својим _ делима дао изузетну психолошку и хуманистичку основу, „Литургија“ се с правом прихвата као дело-легитимација једног уметника који је кроз хорски став изражавао сва своја виђења о Човеку, Рађању, Смрти, Трајању. Хор „Горана Ковачића" је, извођењем ове „Божанствене службе Јовану Златоустом", показао високу склалност многогласја, префињеност звучног израза, одговарајући посту. пак у динамичком вајању фраза, кореспондирајући са интенцијама диригента на начин који задивљује. с Склад _ дело-хор-диригент потпуно је остварен и због тога се и београлска' премијера Мокрањчеве „Литургије“ може,, без икаквих. стмњи, означити као те дан од'врхунаца овотодишње концертантне · активности. у нашем граду. Значајан допринос успеху Владимира Крањчевића и његовог хора дао је, врло искрено и продуховљено, и солист Бранко Блаће, басбаритон необичних вредности.

Владислав Димитријевић

антенама леци

РЕЧ УРЕДНИКА

ЈЕДАН ЧЛАН Удружења књиокевника Срошје, погнуно ненознат широј јавности, оојавио је у „Комушилљу' нисмо којим изриоива мишљење оа „лмњижевне новине“ нису дооро приказиле Осми конгрес Савеза књижевника Југославије, додајући да то нису дооро учинили ни неки оруги листови кио, на пример, загреоич-

ко „Око“. У то је уплео им своје),

мишљење о сарвоњи у „Књижевним новинама", чији сарадник за послеоњих пет година није могао постати 3602; врло ниског нивоа а лошег квалитета својих прилита. Меругим, 3002 Орушавеног значаја листа у којем је писмо оојављено, теме на коју се писмо, углавном, односи, смиграмо ода је неопходно знати да су „Књижевне нови-

не" о Конгресу писале и пре ње · 20802 одржавања, ц да ће о њему. писати цм касније, помно. прахепи ·

како се реализује Акциони про грам Савеза: књижевника, Ако сам ток Конгреса није у њима био дооро приказан — а то је рило врло тешко учинити 3602 ширине и обима реферата одржаних на њему — оне ће убудуће настојати да то својим обавештавањем исправе. У том смислу ворен је разговор са секретаром“ Савеза књижевника Југославије ' Иваном В. Лалићем о томе како да убу-

· дуће „Књижевне новине" детаљ-

није прате све акције Савеза књижевника, а посебно остваривање онога што је на Конгресу одлучено. Што се тиче „ускости" са-

· радње у „Књижевним новинама“,

ооерацо је погледати садржаје ило ког годишта овог листа, па видети колико је та сарадња ши-

· рока и отворена за. све оне који

имају шта да кажу нашој јавно.

„%ти 0 културним проблемима и

умеју то да кажу на књижеваћ

" начин,

Драган М. Јеремић

као ми 30ог важности ,

| КВИЖЕВНЕНОВИНЕ = 2 |