Književne novine

ФЕСТИВАЛИ

ЗА РАЗЛИКУ

ест од осталих београдских ала, који мање или више имају изграђену програмску физиономију (БИТЕФ на пример представља нове позоришне тенденције, а ФЕСТ победнике светских филмских фестивала), Београдске музичке свечаности, и поред свих настојања, нису ни до данас стекле изразитија обеЛежја, која би пресудно утицала на њихово фестивалско обедежје. Ако би се укратко дефинисала програмска — концепшија. БЕМУС-а, могло би се рећи раскошни увод у редовну кон цертну и, уопште, музичку сезону нашег града, која, како нас искуство учи, после и не мора бити ни тако интензивна, нити пак са претензијама да се остваре бриљантни резултати. Наиме, сем по интензитету, односно концентрисаности музичких збивања, ка "ко на концертном подијуму, та ко и на музичкој сцени, БЕМУС нема неку одређену програмску оријентацију. Одмах треба дода-

трамска, било самом избору извођача, не би морала бити сваке године иста, она би се могла и мењати, зависно од жеље и постављеног циља: или би део програма фестивала био посвећен једном ствараоцу, или одређеним извођачима ита; Овако, БЕМУС је конципован углавном као што се, у нас, образују програми и за редовне сезоне, с том разликом, несумњиво, што је изразитије присутна жеља да се на фестивалу појаве што елитнији извођачи. Међутим, мање се па жње поклања и њиховим про грамима, мада је управо ове године у том смислу било и, изу. зетака, јер су се два дела јутословенских композитора нашла на програму гостујућих — страних симфонијских оркестара. Али, У право када је реч о симфонијским оркестрима, који су нас | тупали у оквиру _ овогодишњег ЂЕМУС-а, могућно је сасвим Умесно поставити питање: зашто неком од југословенских симфонијских оркестара, кад је већ београдски оркестар био у иностранству, није поверено ла отвори фестивалг — Пре свих мислимо да је у обзир могао 20ћи Симфонијски оркестар Радио «телевизије Љубљана, који се уврстио међу водеће оркестарске колективе у нашој земљи,

На питање о ансамблу којем би се поверило отварање фезти“ вала, неком неумољивом логиком, надовезују се друга, чини се 1015 важнија: зашто је била запоо тављена хорска музика2 — Мишљења смо, с обзиром на нате традиције кад је реч 0 хорском певању, да би хорски конџерти и извођења ораторијума треба до да заузимају средишње место у програмима БЕ на том подручју могла тварити сарадња како са беотрал ским хоровима, И професионалним, и аматерским, тако и са хоровима из свих наших репудлика и покрајина. Њихови организовани наступи на Београдским музичким свечаностима дали би им само једну димензију више: — Слично би се могло примети ти и кад је реч о наступима со листа, Потребно је дати, више простора на фестивалу југосло“ венским репродуктивним уметни“ дима. Наравно. могла би се слична питања постављати и Кад је речо страним солистима и ансамбли“ ма. Наиме, већ смо се навикли да у оквиру БЕМУСа слушамо оне уметнике, чија имена сретг“ мо ин на програмима редовних београдских абонмана. Ове године, додуше, било је изузетака (виолинист Салваторе Акардо и мексички пијанист Јорге Федерико Осорио), 27 желели бис мо да таквих изузетака буде што више! — Сматрамо БЕМУС као идеалну прилику за представља“ ње нашој публици нових светс извођачких СИ а на следе ЂЕМУСа чујемо и уметнике као јанисти АВА ЛЕ Бишоп-Ковачевић, Жан-Филип Колар, Жак Рувије, Кристоф Ешенбах, Рудолф Керер, па виолинисти Жан Тер Вале, Жан-Жак Канторов, Виктор Пикајзен, Бжетислав Новотни; потом виолончелисти Кристина Ва» левска, Пол Тортелије, Ролан ЕР ду, па харфисткиње Сузана АКатерин Мишел, ОА етника свакако Ма-

вокадних ли Амелинт

ум

еспле (сопран), а Маки Хозе Ван Дам (бас); од камерних ансамбала _ гудачки квартет Уја Моуа из Париза, затам чувени Камерни _ пркестто · Асадету об а Маги омће-Р1е148, под управом Невила Марине (који је 12709 наступио на 5 љанском фестивалу), ансамбла

ти: та оријентација, било про.

та, Желели бисмо

КЉИЖЕВНЕНОВИВЕ 11.

БЕМУС 775 БЕЗ ИЗГРАЂЕНЕ ПРОГРАМСКЕ СТРУКТУРЕ

„Венецијански солисти“ под воћ-

“ ством Клаудија Шчимонеа, Во-

кално-инструментални ансамбл из Лозане Мишела Корбоа итд. ита. — далеко би нас одвело ла још набрајамо! Све су то претежно млади уметници, који „освајају свет и које је знатно лакше добити данас, него их ангажовати

' сутра!

Али, стрпљиви читалац ће триметити како смо досад набпајали више оно што би БЕМУС могао да буде, но што је ов2 гедине био. Ипак, сви наведени предлози, као и примедбе могу створити општу слику о овогодишњим Београдским музичките свечаностима, Наиме, за пазлнку од прошле, ове године БЕМУС се више може окарактерисати као део концертне сезоне, – заправо као свечана увертира сезоне, а мање као фестивал са помно из гтрађеном и усмереном програмском структуром. Таквом утиску доприноси, свакако, и мали са зив на редовни конкуре БЕМУС-а за композицију, што се само донекле може тумачити слабом пропагандом.

Ако би се трагало за најлељтим тренуцима на овогодишњем БЕМУС-у, кад је реч о свему оном што се збивало у концертним дворанама, онда би се најпре требало зауставити на концер ту изврсног Симфонијског оркестра Мађарске ралио-телевизаје из Будимпеште (диригент Берђ Лехел, солист Миклош Перењи, виолончело). Тај концерт донео је једно изузетно програмско ос вежење: Концерт за виолончеАо и оркестар Витолда Лутославског и, што са задовољством подвлачимо, изврсно извођење „Асоцијација" Витомира Трифуновића. и Бартоковог Концерта за оркестар. Више таквих програма потребно је на БЕМУС-у, уколико се жели стварање истинских фестивалских догађаја. Леп фестивалски догађај био је свакако и концерт · Академског камерног оркестра Факултета музичке уметности из Београда (који је нас тупао без диригента, одајући тако почаст своме. недавно преминулом уметничком шефу, Душану Сковрану). Да је тај ансамбл далеко измакао уобичајеним школским оквирима посведочио нам је концерт у Народном музеју, само дан касније по наступању у свету чувеног Енглеског камерног оркестра под вођством. Дејвида Атертона; који нас није оду“ шевио, како због _ једноличног програма, тако и због рутинских интерпретација, — Поред осталог, БЕМУС нам је донео и познанство с изврсним виолинистом Салваторем Акардом, који је уз клавирску сарадњу Леонарда Леонардија стилски узорно реализовао један програм састављен од дела Моцарта, Бетовена, Равела, и Паганинија. Запажен успех постигао је и наш уметник Јован Јовичић, одабраним програмом композиција за гитару. Треба казати и на музицирање Љубов Тимофејеве, која је на концерту Симфонијског оркестра _ Радио„телевизије Београд, под управом Младена Јагушта бравурозно из вела Рапсодију на Паганинијеву тему Сергеја Рахмањинова.

Још нека познанства украсила. су овогодишњи БЕМУС. Једно од њих је свакако — Урош Лајовиц, млади словеначки диригент, који се појавио за пултом Камерног

оркестра београдских музичара.

Показао је изврсну сналажљивост у пратњи темпераментног и необузданог солисте Ерика Фридмана (виолина) и озбиљан пћис делима Петра Стајића и В. А. Моцарта. Може се само пожелети поновна појава овог младог уметника у нашој средини, Блиставу завршницу фестивада остварили су, претпоследњет дана, пијанист Никита Магалов и Словачки камерни оркестар (на. ноћном концерту). Управо свретавање овог изузетног камерног ансамбла у ноћни. програм (са почетком у 22.330 ч) наводи нас на помисао да су организатори ЂЕМУС-а могрешили што су се опредедићи за сразмерно велики број ноћних концерата, занемаривши при том да и преподневни термини недељом могу бити далеко погоднији и пристулачнији већем броју слушалаца: ове године, на жалост, ни један од тих термина нису искористили! На крају, треба указати и на концерт Симфонијског оркестра младих из Токија, који је под управом Шунсаку Цуцумија, са симпатичним залагањем _ извео, поред осталог, и Барановићеву ертиру за оперу — „Стрижепо-

ЈЋ % жошено", Но упркос томе, изне "

налила нас је конвенпионалност њиховог поотроама, посебно кад је реч 0 избору јапанског дела Цоместо Акутатавиног Триптиха за гудачки оркестар свакако би било заним~твије да смо чули дело Тору Такемицуа или Маки Итија),

Рашко В. Јовановић

СА КОНЦЕРТНОГ ИЗВОБЕЊА ГАУКОВЕ ОПЕРЕ „ОРФЕЈ“ НА ОВОГОДИШЊЕМ БЕМУСУ

ЗИД би у

ГЛУК МО ВАТНЕР НА БЕМУСУ

ВАГНЕР ЈЕ већ одавно сишао са наше позорнице, да ли својом „кривицом“ или пропустима ре пертоарске политике наше Опере, тешко је рећи; тек, остаје чињеница да је и на садашњем гостовању Загребачке опере, са „питомим“ „Холанђанином“, приличан број места остало празно... Нема сумње, у данашњем време ну, кад је концизност и врлина и потреба, Вагнер са својом „епиком" нема великих шанси на „прођу". С друге стране, идејни свет Вагнеров је за данашњег (поготову — нашег!) гледаоца колико стран толико и неразумљив и не прихватљив, и уместо да се траже решења која би „захватила“ и ту „идејност", сви покушаји се утлавном усредсређују на сценографска поједностављења, како би се сим боличност, личности и збивања нагласили, те тако та брита бива једна . преокупација стваралаца представа. По нама, требало би најпре и пре свега „захватити“ У ликове, и њих „спасти“ свега онота што их чини неодрживим и неприхватљивим, упркос свим теоријама и причама о величини Вагнеровог театра. Отуда је Ваг нера нужно спасавати и спасти од „вагнеризма“ (историјског); У противном, он ће за будуће генерације, као што је већ и за на. шу, бити немогућ.

Ми смо та „спасавања“ у загребачкој представи (редитељ Федерик Мирдите) видели у свим партијама Сенте до уласка Холанђанина, у првом дуету Сенте и

· Ерика, У „приступној“ арији Хо

„лданђанина, у великој хорској спе

ТЕОРИЈСКИ. ПРОБЛЕМИ

Поезија и

Наставак са !. стране

пија, пуну лоших предвиђања 0 будућности човечанства. Уосталом, последња позитивна, оптимисти+ ка утопија „Вести ниоткуда" ВидјЕМа Мориса, објављена је још 1891. године.

· На срећу, ни трагична ситуација с којом нас суочавају многи модерни писци није тако очајна као што на први поглед изгледа. Има охрабрујуће истине у речима Жан-Пола Сартра: „Човечност почиње с друте стране очајања". Све сни да смо препуштени самима себи, осуђени на велику ОдГОВОРност да сами стварамо моралне принџипе и неуверени да се савршенство _ имагинарног – небеског царства може остварити на зем љи, немамо више потребе да свој поглед окрећемо у_ погрешном правцу, у правцу неба. Друштво је наша једина шанса и једини простор у којем можемо остваривати своју тежњу ка већој човечности, у сарадњи с другим људима и имајући у виду цело човечанство. У „Импровизованим мемоарима“, насталим из разговора са Жаном Амрушом, Пол Клодел је рекао: „Човечност је једна општа реч и ја не сањам о човечности; напротив, сањам о ономе што је посебно у свакој индивидум, У чему је свака индивидуа незаменљива". Наравно, реч је о индивидуни као одсјају божанства и стога је ова заводљива брига за њу, у ствари, настојање да се она жртвује једном, тобоже ви: шем, илузорном принципу, Ништа. међутим, није достојно жртвова ња људског сна о остварењу све та праве људскости и зато је Маркс с правом истицао да прва критика на путу ка хуманизму треба да буде критика религије ек на пиједесталу срушених 00 гова може да се нађе место за човека. Е |

Уметност, наравно, не противре чи човечности као религија али јој не тежи као свом једином ци ду. Има више циљева које она настоји да испуни и у сваком од њих лежи шанса за човечност, 2 ли и опасност за њу. Поезија ства

ни трећег чина, Видели смо их, најзад, у низу скраћивања у делу, која су, међутим, могла бити и већа и радикалнија,

Иако смо имали утисак да је женски хор гласовно звучнији и издиференциранији од мушког де ла хора, овај се ипак ефектно оствареном сценом, у трећем чину, у потпуности наметнуо.

Пређемо ли на појединачна остварења, онда треба рећи да је за нас најпријатније изненађење била Мила Киринчић у улози Сенте, утолико веће што смо сада имали прилике да је први пут чујемо и видимо. То је уметница великих изражајних могућности.

Томислав Нералић, кога смо још пре две деценије упознали као Холанђанина, још увек плени свежином свога мајсторства. Рекли бисмо чак да сада, и једном свеснијом економијом и израза и тласа, ма колико да му јем добом наметнута, Нералић остварује из ражајније свога Холанђанина.

Пиеро Филипи, који такође спада у ветеране, иако у приметном гтласовном сумраку, остварио је у првом дуету са Сентом једну изванредно напету и проживљену сцену.

Не бисмо желели да будемо неправедни према Даналлу Фра. ње Петрушанца, али сем сјатне и. примерне дикције, нисмо добили много. Можда су зато крива и наша ишчекивања од овог врео ног уметника.

Директор Загоебачке Опере, дићђитент Јован Шајновић, замерио нам се увертиром, а и

човечност

ра и одржава језик, изражава и изазива извесна осећања и расположења, материјализује и сугерише извесне мисли о свету и живо. ту и, најзад, својом хармоничнош ћу отеловљује идеал и баца про јекцију у будућност, Ол језика поезија ствара све савршеније средство за споразумевање и тиме развија и мисао, али језик може служити им за изражавање агре сивних тежњи и бити камен смутње и раздора међу људима, па че сто, уместо да их спаја, раздваја људе и изазива трагичне сукобе. Изражавајући племенита осећања и узвишене мисли, поезија може покретати и инспирисати људе на велика дела, али, ако изражава осећања и мисли само извесне гру пе људи, она може подстицати разједињеност људи, па чак и изазвати њихов отворени сукоб с тешким последицама. Најзад, као стварност у којој су све укључе не супротности измирене и дове дене до хармоније, уметност пред ставља критику стварности која нас позива на њено усавршавање, али ако се у њој самој види циљ живота, онда се може прихватити пасиван живот естете, који из стварности непрекидно бежи у ла тодно и пријатно уживање уметности, и не помишљајући на то да у својој средини било шта промени. Кад се говори о критичком карактеру уметности, обично се ми сли само на директно противстављање одређеном поретку ствари, а заборавља да постоји и индиректан, али снажнији и дубљи на чин да се негирају њене слабости, недостаци и несавршености, Многи писци који су друштвено пасивни или чак и регресивни. својим У: метничким остварењима сведоче у“ корист једне много савршеније стварности, Упоређена с њиховим делима, стварност увек изгледа не довршена, груба и сива. Уметност нам, у том погледу, нуди један бо њи свет или бар бољу слику све та који треба остварити. лбер Ками је у интервјуу, објављеном под насловом „Уметник и његово време", рекао: „Свако аутентично стваралаштво је дар будућности "

својим лименим дувачима. Она је дата у једном неодрживо спором темпу, који је био самом себи

циљ.

И други, једини признати, представник рме опере, К. В. Глаук, нашао се ове године на репертоару Бемуса, али у једном ни мало прикладном, „хибридном", сценско-концертном виду. Ако је већ (било објављено концертно извођење, било је нај-

боље и да се на њему остало,

поготову кад се видело да нова намера не може бити реализована униформно. Одајући сва признања реализаторима на децентном и укусном сценском решењу првог чина (сјајна досетка са Амором из публике!), ми се чудимо да нису и од њега одустали кад су видели да ће солисти у друтом чину држати ноте! Тако смо у првом чину били на представи, а у другом на костимипгној расподелној режијској проби.

Иначе, драгоценост ове пред ставе било је познанство са Крис тином Ангелаковом, младом Бу тарком, која већ сада спада у "светске мецосопранске елите, Оно што нам је Орфеј омогућио да из њеног грла чујемо, припада најплеменитијој и највиртуознијој гласовној моћи, у којој је садржано све; од лепог, здравог, звучног, изражајног гласа са свим динамичким преливима, до Ку турног и садржајног фразирања, које на махове, нарочито у „ме ца воче", опија и заноси својом мазном мекотом, тотово беспримерном. С нестрпљењем очекује. 1 ~ пајтаљета тостовања У „Норми" и „Дон Карлосу".

“ Живојину Здравковићу, на „лицу места", у Опери, упознали смо још једну димензију његовог диритентског бића: уме да буде и одличан оперски диригент, По сле овог „испита“, нећемо моћи да разумемо ниједан разлог за ње тово одсуство са пулта београдске Опепе.

Хор Радио-Београда показао се и овога пута достојан своје изузетне репутације. Није треба. до, због лепоте слике, смањити интензитет потребне светлости, јер су, и поред прецизних дири: тентских знакова, неки делови хора, из позадине, скоро редовно касније улазили.

Нада Сиришчевић (Еуридика) хендикепирана изненадним сценским захтевима у условима везаности за ноте, није дала свој максимум; док је Злата Огњановић (Амор), очигледно изашла из неке постојеће. представе, скулптурно стилизовала своје покрете, и те ко (не својом кривицом) још више истицала стилско и сценско нејединство, овог полухвата, који је у свом музичком делу био од Аично остварен.

Слободан Турлаков

Може се такође рећи да је велико уметничко дело једна врста џтопије, која је тако савршена да си гурно никада неће бити нити мо же бити остварена, ако ни збо! чега друтог, а оно због много ве ћег броја супротности које у ствар ности треба измирити и усклали“ ти неголи у једном уметничком делу. .

Али оно што нам поезија и ства ралаштво уошште нуде као дар будућности, на жалост, представ ља само далеку могућност, идеза, имагинарни и врло уопштени план. Човештво које поезија сугерише и које је савршеније од стварног, представља само слутњу или сан. Стварно човештво је, међутим, је дан процес, који се реализује пролазећи кроз многа тешка и чак крвава искушења, Рагна и рево дуционарна поезија, писана на бо јиштима, уз праштање бомби и ја уке рањених, иако најчешће нема савршенство уметничких дела ство рених дугим марљивим радом у миру, управо прати овај процес и помаже њега, а не сан и идеалну слику о њему.

Слабост и највећих уметничких дела је, међутим, у томе да је њи. хова човечност само симболична да је наслућивана и жељеца, да је тек треба реализовати. А пре ма свом темпераменту и каракте ру, можемо се одлучити мода ос танемо на тој њеној симболично! експресији, не тежећи да јеиу жи воту остваримо. Стварна човеч ност захтева упорне свакодневне напоре свих људи на стварању друштва које ће омогућити већи степен човечности. Уметност нам при том светли као удаљени све тионик у бури, помажући нам сво. јим присуством да лакше пређемо опасне провалије и мочварне те ене на путу ка земљи Хананској. едно не искључује друго. Естети греши кад даје преимућство умет ности и занемарује стварност, А човек који занемарује уметност У настојањима да оствари бољу стварност лишава се једне готово неопходне помоћи, Ако није то аико снажна да нас избавља 04 азних облика нечовештва, поези“ ја нас бар може од њих тетиги и подржавати у напорима да ИХ св ослободимо, залахњујући нас лахом булуће, велике или бар знат но веће, човечности од оне Коју су људи остварили на садашњем

ступњу развоја друштва, Драган М. Јеремић