Književne novine

| | Весна Парун Уснули младић

Прострт на жалу сјеновитог затона лежи као ограђени виноград, усамљен и валовима окренут.

Његово лице љупко је и озбиљно. По њему се игра подневни вјетар.

Не знам је ли љепша грана. шипкова пуна цвркута птичјег, или прегиб“' њетова појаса, гипкији од гуштера,

Слушам тутањ писке грмљавине

"која се примиче с мора, све то ближе. И скривена у лишћу старе агаве,

гледам како грло младића постаје јастрсб, и одлијеће пут сунца, кликћући сјетно

у жутим облацима. А из бронце

његова раскошног трбуха диже се мрко цвјетна врлет, на којој се одмарају прекрасне виле и краљице из бајки,

Шушти жало и море је посивјело. Златне сјенке узбибаше виноград. Стубови облака пењу се у даљини, ц муње дотичу шумовиту увалу.

Удишем мирис љета у насадима,

и пуштам да ме опаја нагост. биља. Затим гледам своје блиставе руке и бедра пјеном морском позлаћена из којих тече уље маслиника..

И враћајући мирне очи к њему који спава уроњен у луку

споре олује, прастар као агава, мислим, пуна расијане жудње, колико бијелих птица раскриљених дахће у модрим гтудурама облачним тог тјела, које тишином. збуњује шумор мора и самоћу трава.

Бр. 53/1952.

ПЕБА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ЦРТЕЖ (НОВА СЕРИЈА, БР.

9—10/1955.)

Ристо Тошовић

Одазивање

Могли смо да заобићемо долину али ти си хтела

да се попнеш на другу страну пре мене, па си трчала. .

И тако се изгубисмо У магли. Дозивао сам те,

али се гласови згубише без смера.

Сад се твоје тело трчи у постељи . %

предосећајући и досећајући.се.

О старости, боле који певани

Ти си у овим бедемима

уклесала свој неисказани лик.

И ова сулуда звоњава

отпоздравља твој стални повратак.

Лик твој је бронзанотаман,

-Небо се мења и море се мења. Али камен у ком су уклесане очи зрачи непоновљивом светлошћу нод којом пепео нову ватру снује. На бедеме ноћ се спушта

и човек негде јеца невидљиво.

Остали смо свако под својом стрехом а кораци ипак одјекују. Лежимо крај реке. Врбова трана штити нас од сунца.

Око нас трава и договарања пчела, Топле капи неба у очима.

Да ми више нисмо овде. . ; Нестварно је ово. лешкарење у напрати

. о успомена. Само је стваран жубор реке, далеки глас што пада са висине,

Хоћемо ли за тим гласом кроз ту омаћијану долину2 Хоћемо ли2 Ризик је велики. Јер ветар долази да каже: врати се залутала птицо, не вређај дах што ствара прву пену с окрвављених ружа. Ово време је наше време. Оно време је њихово време. Ми смо већ једном прошли долином сећања свежи удишући ваздух што та дароваше ППИ Еол ар ге река. Да ли је то река дозивала месечинур Или су то речи падале низ стену | одзвањајући као водопади> ||. Али ветар рече: у Ако сећање се "враћа, зар се а: време враћа2 Не, ми нисмо више двде. . | | : · Нестварно је ово лешкарење у папрати + уетомена Само је стваран жубар реке... Далеки глас што пада са висине.

Бр. 148/1961.

Бранко Бопић —

Ниџина ракија.

ТОГА: ДАНА дјед је пошао рано спавати, још. раније се дигао, отишао у кукурузе да намупа за краве „слатковине", покушавао да коси подно баште џ кад је некако прогурао до подне, устакао је нову шубару и пошао да обиђе брата Вука. у — Ја ћу мало у село — пвеодрећђено је нагукнуо мојој мајци. Вука је затекао у сјеници иза. куће у друштву са братом Савом м како се није надао баш и томе сусрету, тако му је већ на

првом кораку све пошло како не треба, Пушући, још прије. нег се и |

"поздравио, он пријекорно забреча: . — Ехе, гледај овога, већ' се деков'о за сто..: А нема за јуче

код брата Раде на ракију. Е, е, е, је л' на ону твоју товнару што ти је Ниџо печег! загрокта Вук.

Дјед позелење и прихвати се за дирјек од сјенице. у

— Част богу, никад Ниџо није радио око моје ракије. У Ћопића кући вавијек се с поштеним начином тљивовица пекла, а моја каца. видјела није ни дрењина, ни јабука, ни кукуруза, акамоли штокаква безобтазлука и безнабожне работе. у

Она кучка, Сава, само је скрушено ћутао као да ништа од. света не' зна. али је зато фељбаба рзао попут ангира;

= ДЕ, е, е, богами се прича, да је ваш Ниџо закупио све аборте по селу. Биће ракије ко воде. ;

— Бих, сунце жарко! — опржено врисну дјед, укоси очи пут небеса и без поздрава се окрепу и спушти се низ пут. .

То да дјед у љутини само „помене“ сунце било је за њ' нај већа псовка која се даде замислити и коју је икад изрекао, па се Вук п Сава у неприлини згледаше,

" — Претјерасмо, брате Вуче.

— Нека, нека! — солдачки трубо рзао је Вук. — Богме ће Ниџе. кања видјети свог свеца.

Дјед је упао у наше дворшите као помаман, обневидјело папипао виле и-старачки кријештећи развукао по стрицу Ниџи који 1е на дрвљанику крппо узде.

— Ево ти твоје америчке ракије, де!

Стриц Ниџо изпенађено такну, поскочи, спази да се виле још

једном затежу за ударац, па брже-боље баци узду и појури па авлај-.

ске вратнице. За њим се просу дтедов плачно-гњевпн узвик:

— Ти ли ћеш мени људе разгонити из куће, а!

Стиснутих зуба стриц Ниџо се отисну друмом и тек у Глишином гају, на пола сата до биртије, увријећђено простења:

— Удри ти само, удри!

А дјед баци виле, уђе у собу и занемогло се пружи по свом кревету, онако обучен, набацивши на главу само нечији прслук. Суздржано је стењао и шмркутао, а моја мати, видећи да нешто није у реду, уће на прстима и тихо зовну:

— Тата, да ти скинем опанке»

Дјед се само слабо ритну једном ногом да не пристаје, а чим он тахо неће да одговори чак ни својој снахи љубимици, то је, богме, био знак да је нешто веома разједан, више него љут.

Дигао се већ у сам сутон и ућутао се крај огњишта као боле“ сник коме је мало попустила грозница. Убрзо стиже и стриц Ницо, тужан и пијан, спусти се у ћошак, поред таванских басамака и упорно се забуљи пред своје ноге. Тек тада читаву кућу поклопи непријатно ћутање. Настрада онај ко се први јавио, стари главати мачак. Опаучи та дјед машицама, тако да је изненађено клуснуо уз басамаке, згрбио се на најгорњој пречки, а нама, дјеци, дође смијешно како он сједи изнад саме стричеве главе па се почесмо туркати и кикотати, док ш по нама не туче увијек спремна врбовача.

— Ето вам па се сад клиберите!

Вечери прићосмо сви нешто посвећени, једино се стриц Ниџо не маче ни на други мамин позив, а кад га најзад и дјед зовну, надурено смекшан и пријекоран, он одједном скамукну, разједан и плачан као дјечак: ;

— Џаба ти, стриче Раде, наједи се ти, а сироте по твојој купи могу и без вечере!

Дјед се лецну и полако, врло лагано „спусти, кашику, док је · стриц, пијано расплакан, брисао сузе, усекњивао се и неутјешно

""низао жалопојку поштуцкујући кад разјадан дјечачић:

Хих, хих!... Без оца, без матере, хих... допао стрицу у шаке, хих... лако је по сироти вилама, кад је нема ко бранити... Хих, хих!... Није ми доста било Бугара и Албаније, нег ме још ту, кукавца, рођени стриц на сваке муке меће...

Нако је стриц Ниџо још прије тридесет пи више тодина остао без родитеља, дјед Раде га је још увијек помало гледао као сироче, жоје је примио „на душу" послије смрти брата Јове, зато му се и сад ражали на ове стричеве пријекоре и он расплака немоћним старачким јенајима.

— Ето ти шта ја дочека од свога Николе, од свога рођеног синовца, једине узданице... Е мој Виде, коме ти мене остави, ко ће ти старом оцу очи заклопити2

Сад кад се помену мој покојни отац и дједово умирањг, и моја мама побјеже у собу да плаче, умусисмо се и ми дјеца — пропаде вечера. Не сјећам се ни како смо отишли спавати.

БР. 96/1959.

Славко Јаневски

Смијех усамљеног разбојника

Хтио би као жена што се воли све да имаш: моју пјесму разбојничку — висок извијен

. бршљан бескрајну несавладљиву зиму бијелу, моје грло по њему с ноктима да ријеш а моју дјевојку узбудљиву као вино као циганску пјесму узаврелу.

И моју би тугу хтио — зар и њуг

кад. мозаик остављену у безброј друмских крчми од. дјевојачког срамежљивог залаза до дивља

, ; . поноћи ч' мој вучји бес, вучји крик,

вучје око сиво,

и моје чело по којем сјенке играју болно и, моју вјечну глад и моју вјечну ситост, глад за животом и засићени живот.

И моје другове (сваки од њих жроз бунт у срце (4, | рањен)

и њих би хтио са'шумом њихових жила

што. сваку ноћ гроздовим млијеком од заноса

горе,

би по

те сурове јаблане, банду крвавог била, отровно месо пуно горчине што сваки шакал

и све и све што имам и све што немам ти све би хтио.

Хтио би и моју ледену пећину пусту

гдје се зиме гнијезде

и моју пшеницу као сачму тешку и усту

и' моју свјетлост, мој мрак, моје звилезде,

и сва стопала моја под модром стрејом снијега и све наше живе и све наше мртве

и мјесец што плови с кишом и градом бије

'и мјесец би желио да имаш, и њега, — |

Стријељај ме

И смијех наше дјеце тај водопад, у пјени

што шиба жроз безброј млазова и дан разитраза па с њом постаје дијете влажнота облака дио и онај љубавни тиаапат што се у сијено закопава и све што сам имао и имам и имао бих

све би да ми узмеш хтио.

Бр. 105/1959.

МЕ И ИН и 4

Ма

„СЛАВКО ЈАНЕВСКИ

"Хтио би. Па узми тада радост мојој муци

на нишан зато стојим с девет пјесама у зубима с вином у једној, сјекиром у другој руци. авно у очи, тамо је мржња моја мржња и љубав узаврелих страсти

стријељај ме у грло крваво од пјесме и псовке и не чуди се што пи мртав нећу пасти, :

(Са македонског Бранко Каракаш)

РновиНЕ

.. 1 | « 2 омеже и о ооинињнм . Зе 757. У .. ~ . .

.“ о ) М • .

поатучмаА

ОММЕ |

отаАнзА

ЛР...

умаиумеозт '

— = [] заиста ез == = се

78. је. ГА у 5 Зи АЈ 5 от УЛЈАЈ. | ~ не ме Ке “ . ~ аи пе | бе дим таи пути | рвна ~ у 5 Бит лиле ПРЉЉЕТЕЊЕ БАШТИНА Ета 5. ма Мава "и ! ПОДА пуидиј њем. „ га ШИ Ме им Пиза ми Ма и" бло нива. м дати за И Шан ма зуби мар Јлуни у ма три нтизећиа. ја 2: А Ој ПИТ а Брка. Моанаи правиш ма аи РАТА пен ви + зеље Поре ма | _ њи једна смије пије а 66 Бабуна излети | ритен ћи. ме + по шин ме ИЛ = пета ва ува [~ ва а ае њ деи (рибиа а : ин т• Дре пи њиве бен на пса пића та РА а „ Га. памет иуви и ов Пија, ма Е БИ пани Миа а при пина Б тор ма на зља ин ан Па бре тамо па паиним за пи прав па тил | 5 пи ЕМИ 2 Га рат ПИ ни пут тен = пода плљићи а дам 4 побили па бе за ДИ о: мај му | па на бије "а пре моје Прије _ цођааја фиље, МУФАЈНМ 16. чи | боре ме водим теми. пр пивевај. па иу ће + 229 | Марн р ода у поа неми 1 у при ретњ вудн е ита И са поре мо пн пивајњ зе | а ме мини Бе Дини ритам » У све Ла дина река о пум о пиво 128, Прџимоаа кишбиве. бан суза мг Миа, тава ш пешна пина ме ми НЕ ПИ штити меду бити пир рај чи АШ ШЕ БН Е И лао. МИ тих а Мо бира и пи аи ћу Е пио медика ров Боаз ом из . Регобтј. · ми ме | пе а пића |. Мраз та пр рнн лн : ПЕШТИ ШОЕЊЕ РААТЕТВА Свини во т | БЕНИ та, бадан та от дома ђе пити пета. очи ивњ омта и бит Зи . њбклеаа реси + # Јо Године пио ве местима . рели Сеев, пите мена и ПЕШ па пати | телнћ Рур а ми мн == Ре оној се Поа на з И Са ће ИЕ ПЕБ Шема ртишт М ан низне У| # " (ама, адије те. 5 Ма али мита ћи ве нмв ТРИ мрави ава | па ШИ Бода от те “ ог МО вам тии мљииа Ма ве см А. ; ( те Њен з Ме и пете Ма. јеваа ит ти | прија | савана ПРАВА ТИТИ ПаВЕ н 2 аи = мн преса ' теми. > Ш усања но | а ће пат пи ара Пира родна пау виа и рај и и ниши Пи теза ба Па пина ба итал ари ДЈ пр а заћи ам БОШИВ И пеш им | ППИ Пе а аи ша ма 2ог ава 5 а мети) 4 плићила пијуде аи и 2. ти има. а 4 „ ан = пе Љу фи пррмти гаји Њиве “ои На оинне н Миа Теа 7 тата ошит (воли. шенто геј Рен Боми ом змије а мита ЛА ПА а ва за моћ па јр ~ | пена де мини мЈ |. кан те ма + пзанвињиасу ћевитјелелаање | - 36. 2 Пи не пење а р-АИИ На 5 омшелтуту М Шта Петља | Пљи Пртуир рта = БИТ и па на, певница прања с |, пати Ме па ен Бит 4 Рат = је А ПОП И ШУ свбна и ет а пи У 5 "Ма Прахнињее пмтие | пета ратна а те прије | побње приљеа рта утиње Ме Помаци пртеба ма ми ве патеи об ресјаји фасњањ, Је" ка га (она о. БУШ и на на ма дат а ит мит, а Алена 2 фон АЕ па 4 С пад личи, Па вили ] 5 а ЕЗ У каза Зете ли. 75 на : ха ЈУ љиљана | Вини 5 пау зе " > 2 пе отрина. по ита Баја и ид ја а А офа Мр иаваа | јеку нзбниће аи. 2 Фоа мо вв прети побуна таван об те Зо пати мал Ма а ви таун | ита ог“ 182 ои не уен 15 дијета. поеге по вери: Ман и по у Боа п ле и Ро Ека БИТИ о а одана та пеитсани 8 СОЕ виа мр мит и је О ЉМРЕ . рога пушта, Аба, колони. До пантмуу пута та пате теретом во тгамећ миеаатт _ жбч у певати а имаш тезе ворљимтње мотина шеосћа | Белене па пе псанат ввићити ит пина мос нота ес: И о РМ РАС ИО преза мљитињеа лао, Баир завоита о тене рта | пи, "и о пошти, о 59 патар Веја 5 ПЕШ у У еснраавије. пемембићесја, ји РИС Ио Пао рораннињу твна и | ствита паљена. 5 аи Пи ењ МИА ин виа а зна. ба ву јан и 3 КАЛУП њем ава + Бим) пњена стим а ме. 8 о ревта | мету ) + ма Ана је 1. томе Мону ома мола .- ~" (7 Сине: помишља Пра ве ии:ДА 2 > ПА рано гриња олоефит већ га РИД, Ба зле био ПА МШЖ рај малу Ре инча ка м ај ФОШИ У иљ Р-уађуај у 5 таи а И тачан мора а ита ој И у шта и ка пару ои др ла Миа 3 “ и у 4 ма -: ОСЛУ КА ОИ о о темшћ педи бути на памо пому птоза подно аи Бон 5. 1 ум ит + . 1 јела Фешћеа |" тетнр | ЗА испа . 1 ЖН рова МВАе пива ће, 5 уши аи : | г Пи з Ши пе ма ова па дна з МЕБТО Ба аа праиј - паши па пен за арт пева фри 5 0 рУОЈЕЗЕМОМ НОЛЕ БЕЗ Е у јама У ћао. _ + 5 ) : расе раса » пем . и те У њу, патили зивниа ренин. мо 5 ЏМЕТМСКОМ Ја 5 Бао 5: Бави . | : мин ". . је ком њ ве и Пере биће минира. тла та ; и па и па Ба у. гама. У и па ја миаа | пољ ши # 12КАДАУАМ : па » | јр ји ; Јо 2 па Бали ране па иу 5 % МАЈ | о пода ЛИН у раје дивова 5 ~

,

НАСЛОВНА СТРАНА „КЊИЖЕВНИХ НОЗИНА" ИЗ 1962. ГОДИНЕ

„'

Јован Христић

Поезија и критика поезије

АКО ПОСМАТРАМО критику и Не можемо овог критичара по

| критичаре поезије за последњих | езије прекорити 300г сувишне

! сто и педесет година — _ дакле,) љубави према послу коме прино

| најопштије речено, у _ времену | си своје скромне МИА ли

када је критика поезије најзад због одушевљења њиме. У своју

стала дефинитивно на своје ноге. критику песници уносе пре све

— јасно можемо у њој открити, та своју веру У посао којим се

два различита става према пое-, баве и искреност са којом му

зији, два различита начина при пристулају, и та вера, као и та

ступања поезији и два различита | искреност, основно је а Миа

типа критичара поезије, зимо, рецимо, У прелтовору АИ > Први је критичар — песник, иј ским баладама милну „О А

под његовим пером поезија јејорани поезије. Чак н Јев

доживела своју најпунију и нај-ј тако филозофски настројен ум

потпунију афирмацију: она јеј као што је Колриџ бавио се тиме

врхунац сазнања и врховно сазна“

ње, суштина света и суштина чо

века. Поезија сама је та која

се у таквој критици никада не

ставља у питање, она је дата као

што је дато дисање, есенцијална

као дисање, и критичар је онај

који се пред њом увек може да

нађе обезоружан, Скоро да ка

жемо да је та критика створила

један идеал Поезије, једну бес-

призивну слику Поезије, и сваки

песник је само један од момена-

та те трансцендентне визије поет:

ског. Зато је та критика углав“

| ном критика песништва а не По:

езије, критика аги5 роенсае: по-

езија сама је оно врховно што

остаје изван наших моћи схва:

тања.

су његови савремечици и сапе сници препуштали лепим метафо рама по страни, разуме се, остаје његова теорија имагинације, ни мало метафорична. Други је тип критичара који је настао негде отприлике у пр вој четвртини овог века, да последњих 'тодина постане преовлада“ вајући: то је критичар:научник. Он у критику поезије не доноси ни веру у посао којим се не ба“ ви, ни искреност којом му при: ступа — он доноси један тежак, огроман и разрађен научни. апа“ рат, и њиме испитује нешто што песникукритичару није ни на крај памети падало да испитује, што чак не би ни помислио да „може да се испитује: могућност "поезије саме. У тој критипи по езија није дата као дисање, али је критика дата као дисање, и посао је критичара да испита да

глљтаветистаииетлависитвиао

(ли је поезија могућа. Под пером ( критичара:научника поезија — не | доживљава своју афирмацију, на: против. Она се своди на ставове лишене смисла (Морис), „пријат“ ну лудост", или узвике „ах, ах' м на вишем ступњу, лирску. поези“" | ју (Карнап). У најбољем случају то је једна форма комуникативне активности (Ричардс). Врло је распрострањено мишљење да та ква критика није у стању да | исцрпи поезију — она је демис тификовала поетски чин, демистификовала песника (што је несумњиво добро) али није ' успела. да створи нешто што би замени: ло онај идеал Поезије који — је створио критичарпесник. Али то је свакако њена најмања трешка. Грешка у коју је ова крили: ка пала чини ми се да се састоји у овоме: она схвата поезију као занат. Занат је нешто у чему се одређеним средствима _ постиже један „одређени и унапред дати циљ, прављење ципела, на при _ |мер. То разликовање између ци: ља и средстава којима се тај циљ постиже грешка је у коју је пала модерна критика поезије, али не само она: у њу је пао и Аристо тел, па га је ваљда зато Ниче и назвао „Минервином совуљагом". Песник, међутим, нема пред со бом унапред дати циљ и сред ства којима тај циљ треба да по: ститне опо што он „жели да ка; же" развија се и одређује током самог писања песме, — то раз двајање циља и средстава могло ; би да се пазове 'заблудом читаоца: ми остајемо на терену; наш доживљај — песма, и онда нам се песма нужно приказује као „| средство којим се тај папр до · | живљај побуђује... Бр. 40/1957. ||

10

да: категорије класично немач“ ког идеализма претопи оно ште