Kolo

3

Умртвом поднебљу медитерапеке ноћи, у аветињекој светлости туробних шарених лампиона, умиру три жртве кобне љубавне игре... — Идите кући, комедија је аавршена! — безгласно, аиатично шапће наказни стари комедијаш Бепо. Бееомучни крешчендо Финала... Завееа. Светлост. Пљесак. Публика је одушевљена. Глумци су добили цвеће. И прегршти осмејака... Критика ће сутра похвално писати... Доцније, писаће исто тако похвално и о другим тумачима главних улога. И о хору ће бити доста топлих речи. А нико се никада неће сетити да спомене једну „звезду" београдске опере која се редовно појављивала у „Пајацима", савесно играла до краја с.воју улогу и скромно се повлачила с нозорнице, без пљеска одобравања и цвећа. Додуше, слику те звезде нису објављивали илустровани листови. Нису

лајчасннју реч да ће првом приликом кад буде насамо с директором дати оставку и у четири ока рећи директору све што он лично мисли о позоришту, и да је у свом необузданом бесу неколико пута треенуо будућу „оперску звезду" неком мотком но грбачи. Тако су почели дани глумачке славе и батина магарета „Руже".. .. Десет година антивног чланства С првом појавом на сцени, „Ружа" се није могла похвалити да је испало најбоље. И овога пута било је доста вике и муваља иза кулиса док су је некако извели на позорницу. Па, ипак, да је „Ружа" уонште разумевала шта се с њом догаћа и да је чула један необично узбудљив разговор који се водио између неког врло рђавог соли : сте и врло љутитог режисера, имала би необично ретко задовољство да упамти речи које је л.утити режисер рекао рђавом солисти:

ЕНШРСКИМ БРОЛЕМ

м писали многобројни анонимни обожаваоци. У гардероби је нису очекивали букети цвећа с посетницама и новинари с магнезиумским сијалицана на ФотограФским апаратима.. Јер, та звезда није имала гардеробу. Није се ни звала прваком или првакињом опере. А у инвентару костима, декорација и реквизита водила се под бројем тим и тим... Реч је о једном магарету. Најобичнијем магарцу, који је имао, за разлику од друге своје паћеничке дугоухе сабраће, изузетну срећу да на сваком приказивању опере „Пајаци" беспрекорно одигра своју улогу... Једна незавидна уметнична каријера Звали су је „Примадона"... Али, њој је било сасвим свеједно како ће је звати. Важпо је било то да увек буде сита и да њен љутити чувар, у случају да се прописно накресао, не искали сав свој пијани бес на њој неком подебљом мотком. „Ружа" је била магаре, ни у ком случају неко расно, пунокрвно магаре и ни по чему се није разликовала од осталих магараца. Не може се поуздано рећи да је била неког отменијег магарећег порекла, пошто никомо није пи падало на ум да то порекло непитује. Међутим, писати о уметничкој каријери једне оперске звезде, а не нагласити: да је још у раном детињству осећала неодољиву љубав према музици и позоришту, да су се родитељи, рецимо, противили томе, али да је природа ипад убедлшво проговорила, и тако даље, — била би, уствари, непотпуна, биограФија. Али, ствпр с магаретом „Ружом" стоји друкчије... Ретко ко па.мти како се једног дана, пре петнаестак година обрело на београдској сцени, у опери „Пајаци", једно мало, али прилично јогунасто магаре. Главном реквизитеру једва је пошло за руком да у последњем тренутку, сав задихан и знојав, довуче у позориште тврдоглавог, глуиог магарпа, кога ни батине ни псовке нису могле да покрену с места. Узгред буди речено, сасвим је појмљиво да је том приликом, реквизитер проклињао свој реквизитерски позив, давао себи

— То је скандал, господине. Ви сте потпуно неспособни. Оно магаре у првој слици боље је схватило улогу него ли ви... Наравно. „Ружа" -то ннје могла ни да чује, нити ма ко други, пошто се љутити режисер потрудио да рђавом солисти то насамо каже. У сваком случају, од тог дана било је све друкчије. Додуше, батине понекад нису изостајале, али је магаре увек било добро храњено и по цео боговетни дан излежавало се у штали. На дан приказивања опере појављивало би се с новим сјајним амом, упрегиуто у шарена колица, око којих су неки чудни људи, смешно одевени и нафарбани, скакали, млатаралн рукама и страшно се дерали. Десет година трајало је то тако. Десет пуних година активног чланства и поштеног мукотрпног рада. Магаре је већ било увелико остарило. Једно јутро је угинуло. И ту је био трагичан крај незавидне глумачке каријере четвороножне „примадоне" београдске опере. Читав низ наследника Позориште је било у неприлици. Обнављала се опера „Пајаци", а у целом Београду реквизитер није могао да нађе неко магаре или омањег коња. Напослетку, на позорници се је појавио, упрегнут у шарене кочијице, слепи, сипљиви коњчић. Затрештале су трубе и добоши, у слепом коњићу пробудила се стара крв из дана за које су га можда везивале само неке далеке, пријатне успомене, пикако налик на свирепу свакидашњицу. И, у превеликој ревности да савесно одигра своју витешку улогу у реткој прилици која му се укааала, коњче умало није оборило једну кулису... Неко друго магаре, добављено ко 8на откуда, било је другом приликом толико запрепашћено сјајним призором, који му се никад није указивао у његовом паћеничком магарећем веку, заслепљено разнобојним сијалицама и рефлекторима. поплашено виком људи, да су га с највећим напором изгурали са позорнице, с које му се, очигледно, никако није ишло.

Отада се, кад се приказују „Пајаци", појављују неки нови коњчићи, позајмљени од неког рабаџије из предграђа. Али ниједан се није дефинитивно задржао на сцени београдске опере. Главни аквизитер тумачи то тиме што је газда увек био незадовољан хонораром и није имао намеру

Пред једним излогом скупио се силан свет. „Боже, шта ли се догодило? Да није каква жива реклама? Неко лепо женско чељаде у излогу... па још као реклама за рубље... Или... Бог зна шта је?"... Морао сам да се издижем на прсте и да преко рамена једнога посматрача погледам у излог. Кад он скоро празан. У дну само — једна слика. Уљана слика у широком позлаћеиом раму али, ваљда због сенке, никако нисам могао да виднм шта претставља. Пред очима ми трепереле беле, Рђасте и црвене боје. А зацело је преетављала нешто интересантно, иначе се не би, ваљда, толики свет сакупљао. Куцнух по рамену онога што је стојао предамном. — Опростите. молим вас, не видим добро, шта преставља та слика? Он као да се иађе увређен. — Како. шта претставља? Па о томе и ми дискутујемо. Нико не може да погоди. „Шта ту има да се погађа", помислио сам у себи, и прогурах се ближе. Погледах у слику боље, нахерих мало главу на лево, одмерих је искоса с десна, и заиста —загонетка! Набацане боје не говоре ништа. Чак се неда ни наслутити шта је! У то се две девојчице прогураше до мене. — Јао, Невенка... Дивно цвеће! рече једна усхичено. — Како? Цвеће? изненадише се неколико њих. Откуд цвеће? Она се окрете љутито. — Па зар не видите: преврнута саксија са карамфилима, а земља се просула по комадима разбијеног тањира... Гледамо. Могло би и да буде. Али, није тако убедл>иво. Нарочито карамфили не личе... Један чичица извади из џепа кутију с наочарима. Скнде оне „за далеко"

да свога коњчића позајмн за други пут. И тако се смењују наследници магарета „Руже" у онери „Пајаци". А публика опет пљеска оним правим глумцима, великим звездама, баца им цвеће и прегршти осмејака... П. П.

и замени их оним „за блнзу", па се загледа мало искоса у ,слику. — Пази ти ње! Цвеће! Какво цвеће? Видите да је ово згариште. Лепо се распознаје: нзгорела кућа па понадале нагореле греде из којих још тиња жар. Тачно... Опет загледамо. Неки врте главом: неће бити! Један са шубаром натученом преко ушију поче да објашњава: — Ама, људи, ово модерно сликарство замршена је, брате, и недокучива ствар. Бто, лапи на изложби видео сам на платну лепо намалану воденицу: н кров и коло. Часнога ми крста, права воденица. Кад погледах у каталог а оно стоји: Сеоска лепотица. Чудом сам се чудио. Зато кажем: ништа ви ту нећете разумети. Него, да пропитамо у радњи. — Па да џитамо, рече један младић, отвори врата и балу у радњу. — Јел'те газда, шта претставља ова слика? — Шта! ? Онај младић окрену се разротачен. — Шта каже? упита онај у шубари. — Шунка. Мртва природа! Наста тајац. Очи се поново навратише на слику. — Шунка!? Онај старац са дуплим наочарима прекрсти" се! Очигледио над мртвом природом, а онај са шубаром насмеши се победоносно. — Шта сам рекао: Питајте! Ово модерно сликарство замршена је и недокучива ствар... Као она сеоска лепотица... УСАМЉЕНОСТ... Усамљсно је срце моје, Ко танка трска у пољу пустом, { Док тужну песму ветар поје, | А снег ковитла у вихору густом. Ј И лрхти трска у лед'ној самоћи; Облаци тмурни на небу ћуте, Земљу об'вила тама поноћи, И мраз што гр.чи аавсјане путе. Милан Туторов

ЗА 12.000.000.— ДИНАРА Хитно тражимо старине: све врсте злата, брнлијаната, сребра и других накита, тепиха. слика, шиваћих-писаћих машина, намештај, заложнице банака као и другнх ствари. Највише дневне цепе плаћамо те и препродавци долазе у обзир. И за 10 динара више, вредно је посетити нас. Ради .уверења све прођите па код нас дођите. »ИЗВОР« — Ђорђа Вашингтона 46. 9286 1—1