Kolo

У енглеском заточеништву..,

Др. Милан Стојадиновић на острву Мау

[роз који дан нав.ршиће се тачно годину дала од како је, 17 марта 1941 године, др. Милан Стојадиномћ одведен са Илиџе, где је дуже времена нровео у иитернацији. Нико тада није могао слутити, а најмање он сам, да ће се пут, започет у ране часове тог мартовског јутра, завршити тек 14 априла искрцаваљем на острву Маурицијус, изгубљеном јужно од Екватора, у Индијском Океану. Последњу ноћ на нашој територији провео је у малом селу Липљани, крај Приштине. Тада је још веровао да се ради само о промени места принудног боравка. што би био већ четврти случај за непуну годину дана. Тек кад су стигли на бивту југословенско-грчку границу, саопштено му је да иду за Солун. Никаква објашњења и протести нису помогли. Наређење се морало извршитн. Ради утехе, р«чено му је да ће сутрадан приспети н његова породица као и ствари са Илиџе У Солуиу у кући једног грчког адвоката, др. Милан Стојадиновић предат је од стране претставника наших власти Енглезима, међу којима се нплазио н енглески војни аташе у Лтини. Опет су настале жучне препирке и протести који су и овог пута остали без успеха. У вече. око 10 часова. без ко<ћера и без породице. укрцан је др. Стојадиновић на један енглески брод, којим је пошао у да' »V неи.здесност. своје- сулбин«... За то време породица лр. Стојадиновића. знала је. и то ириватно, да је одведеи са Илиџе у непознатом правцу Т.ек неколико дала доциије саопштено је у Управи града ла себивши претсеЛник југословенске владе налази негде у Грчко.ј, без икаквих даљих обавештења. Уједпо породици су предате све личне ствари др. Отојадииовића са Илиџе, уз изјаву „да му више вероватно пеће требати".,. После нсколшсо дана. преко Александрије. Каира и Суеца, стигао је др. Стојадинорић у Аден, велико енглеево пристаннште на излазу из Црвеног Мора. - Ту му је дозвољено да се снабде стварима а нарочито летП'ИМ. пошто ће бити упућен у један . тропски предео. За Маурипијус је сапиао, много доцније на броду, непосредно иред завршетак пута. 0 драматичлим догаћајима у нашој земљи, о иучу генерала Симовића и уласку Југославије у рат, саанао је др. СтојаДиповић преко ралија. Те вести и брига за својима, још теже су деловали на њега него и сама иеизвесност у којој се налазио и поступак према њему, који је без примера у историји.

Неколико месецн остао је др. Стојадиновић без вести о својој нородици, као и' она о њему. У позно лето стигла су прва писма, писана на броду, на путу за Маурицијуе. У исто време и он је сазнао нешто о својима. Преко три месеца путују писма од Дуитпорта до Београда, удаљеног 10 хиљада километара у ваздушној липији. Живот др Стодалиновића на Маурицијусу једноличан је. Клима је

заузео је очев престо и остао са маЈком у Техерану. Недавно је мећутим бивши шах напустио Маурицијус и отишао за Канаду. Ових дана приспели су у Београд нрви снимци др. Стојадиновића, а које „Коло" објављује благодарећи предусретл.ивости породице. Из ових слика види се да је др. Стојадиновић ненЛо ослабио, а према његовом писа-. њу изгубио је 18. килограма. што није иикакво чудо. Мећутим здравље и позиатн јаки нерви и лаље га одлич-

Др. Милан Стојадиновић на острву Маурицпјус (Фото: Иртмтии својииа)

тропска и Европљани је тешко подносе. Најиижа температу!)а „зими", која тамо почиње у мају, износи нлус 13" С. Једина разонода је шетња по врту гувернедеове зграде, у коју је др. Стојадиновић смештен, под сталним надзором бјштаиских чиновника. Остатак времеиа проводи у читању, слушаљу радија и дописивању са породицом. Сло<5одно кретање по острву није му дозвољено, као што је то био случај са бившим персијским шахом, који је тамо стигао октобра месеца прошле године, са великом пратњом и осморо деце. Девети син

но служе. Ниједног момента пије клонуо духом нити престао да верује да ће. се тсшка неправда каја му је нанета једног дана исправити...

Острво Маурицијус, иознато међу филателистима због чувеног „плавог Маурицијуса", најскупље марке на свету. велико је од прилике као наш Београдски округ. У својој бурној историји мењао је неколико пута господаре а такоће и своје име. Португалци су били први који су га пронашли у XVI веку. али га нису коло-

низирали. Први становтшци билн суј Холанђапи, који су га наавали „Лабудово встрво". Нешто доцније, командант једне холандске ескадре, приликом искрцавања 1598 године. прозвао га је „Маурицијус" у част.Принца Мориса д' Насау, тадањег поглавара Холандше. Када су Фра,нцузи преотели острво од Холанћана, прекрстили су му име . у „Ил д' Франс" (Острво Француске). Они су највише допршгели његовом развоју и уређсњу и оставили нај-. дубљи траг, који ни данас није ишче-. зао. У Француској књижевности по-ј стало је чуведо ово острво по рома-, ну „Павле и Виргшшја" од Бернарден д' Сен-Пјер, чија се радња ту одиграва. За време Наполеола, 2 децеибра , 1810, острво су заузели Енглези. после шестомесечне огорчене борбе^ а опсаде. Услови цримирја били су врло часни за храбФУ Француску поса-: ду а окупација Маурицијуса од стране Енглеза требало је да буде само нривремена. Наполеон, који је и сам у то веровао. могао је, доцније да размишља о тој „привременоста" ла Светој Јелени, која лежи на истој вшјини као и Маурицијус, само са друге стране АФрике. Острво је маларично. После шест часова у вече ретко се 1со затекпе на1гол »у, јер у то врсме стуиају .у акцију оПасни, маларијом заражен-и ,комарци. Отуда је и број белаца доста мали, свега 12.000. од којих једва хиљаду Енглеза а остатак Француза. На Маурицијусу успевају све врсте тропског воћа. а нарочито чај. Главни извор прихода за становништво, које броји око 400.000 душа, јесу огромне плантаже шећерне трске. На Маурицијусу се производи. годишње око 30.000 вагона шећера, што ће рећи тришута више од бивше Југославије. Од старОседелаца је мало преостало, а данашњи становници воде по_рекло у главлом из Индије а има и нешто Кинеза. који се баве трговином. Ма да је званичан језик енглески, ипак је француски далеко више у примени. Острвом управља британски гувернер, коме је придодато једно саветодално тело, нека врста локалног парламента, чији су чланови махом именовани. Фауна је такође врло обилата. Куриозитет своје врсте претставља .ЈУ, џпиовске корњаче, тешке преко 100 кгр., високе члтав метар а широкеј до 1.20 метара. Њихова старост честој достиже 150 година и тиме се убра-| јају у најстарије „становниае" острва,ј којима вероватно ни маларични комарци не могу да нашкоде. Главно место је пристаниште Пор Луи, које има ово 50.000 становиика, а на удаљености од 15 км подиже се мала висораван, ЈГ Редјуи, као наш Кошутњак. Ту је гувернерова палата, у којој проводи монотоно своје дане, далеко од своје земље и породице, енглески заточеник, др. Милан Стојадн -Ј новић...