Kolo

16

Госпа Зага је са својо стране чииила опет све да га одучи од инћа, али јој ништа није пошло за руком. Кувала му чак н неке травке, ушивала му у шлофијанку нехе амајлије, ишла да га уврачају. «

СВАКИДАШЊА СЛИКА 6 ЈОВАНОВЕ Тањири. шерпе, лонци, шољии« и гиоље, Роба к V већини случајева распареиа, им-а џвек доста.

ПИЈАЦЕ: „Берза посуђа с фелером". тацне — све је то артикл те „Берзе". али зар то нешто мари.. ? Купаш (Онима-к: А. Оимић;

Једне ноћи опет, као обично гос'н Гавра се искрао из кревета и сишао у подрумче, до комшије, на гутљај-два! Кад се враћао он скииуо ципеле пред вратима свог стана и ушао у чарапама. Ушао полако, али тек што је крочио у брачну собу запањио ое. Затекао • госпа Загу иза врата. Стојала и с рукама на „Ф" само севала очимама...

Још више јо био згранут зато што је у чарапама и изишао из стана, па ток на степеницама, да не зобе, навукао ципеле, а вратио се исто тако у чарапама... Није ни слутио да га пздали дрвени ђонови још на етепепицама. Ништа му није рокла госпа Зага. доли толико само: — Свршио се рат или не свршио, тек нећеш мајци више понети кожие ципеле...

И, прва жртва дрвених ципела, нв искрада се више из стана. и не пије више... М. Дим.

Грех на душу сваком оиом ко помисли да је г. Гавра удесио да узмо стан (са својом лепшом половипом, госпа Загом) у истој к^ћи у којој је био смештен и један подрум вина. Истина, подрум вина се био уселио у ту кућу пре гос'н Гавре, али кад је гос'н Гавра .тражио стан ни напамет му није пало да завирује и истражује ко су сво кирајџије у кућн. Било му главно да се једанпут скраси, после толиког тумараља и лутања $ потери за станом... Додуше, гос'н Гавра је од свих људских слабости имао једну. Једну једииу, и то што је волео, добру капљицу", или „добар гутљај". Уосталом то није било ни чудо за њега, дугогодишњег архивског чнновника који је из дана у дан, од ране такорећи младости, па до позне јесени његовог живота, гутао прашину из фасцикла, и вечно се борио са оним: „У вези с актом од тога и тога", или с оним другим: „Пов. број, тај и тај" ... Једнолинан посао, никаква промена, чак и госпа Зага увек иста, све то учииило је да госн Гавра, пре времена потпуно изгуби сваки смисао за ноком ведрином и добрим расположењем... И, као што рекох, нијв оида никакво чудо што је волео „добар гутљај". Волоо је гос'н Гавра чашицу доброг вина него не знам шта! И ту своју љубав према вину показивао је у свакој прилици. По себи се разуме да је госпа Зага ту његову слабост прогласила за порок, а г. Гавру просто напросто за — испинутуру! (иако грешиик никада није прекорачио евоју порцију од три пута по два деци вина!). Због таквог неразумевања госпа Загиног, грешни г. Гавра је морао мпоге и многе тешкоће да савлада. Годинама је кварио кучни часовник, годинама је свлачио ципеле још на степенинама и улазио на прстима у чарапама у брачпу собу, само да не би госпа Зага опазила да је опет дошао доцкан. Годинама је чак измишљао прековремени рад, седнице у архиви и сличне разлоге како би оправдао својо изостанке, односно својо долажење кући у ситне сате...

После рата на г. Гавриним ногама затеклв се једне једине плитке ципеле И, трајале те ципеле, трајале док се једнога дана нису распале. И, као што то обично бива, распале се кад им време није, односно баш некако после оног наређења Централе за кожу ио којем је привремено забрањено прављење нове обуће... И, дозволићете да један дугогодишњи архивар неће тек моћи да иде у канцеларију у ципелама чији су ђунови чарапе. Због тога јв настала потера за неким паром обуће за гос'н Гавру, макар „испоД руке". Али, ништа нису могли дд нађу. И док су они трагали гос'н Гаврине ципеле сасвим биле отказале поелушност тако да је већ че' тири узастопиа дана изостао чак о дулшости... Петог дана госпа Зага му рече; — Слушај, матори, мораћеш да метнеш дрвене ђонове! — Какве дрвене ђон-ове? — Такве лопе. Кад нема друге... Ти што ииси водио рачуна па на време да направиш ципеле... — Па, добро, како ћу да се крећем с дрвеним ђоновима? •— Ј1епо. Научићош... Човек со учи док је жив... — Па, јос' што кажеш, учи се... И гос'н Гавра се поновио... ако уошнте то може да .се калсе за дрвене ципеле. Мучио се г. Гавра као нико њего.в и никако да научи. да иде у тим ципелама. Све је нешто набадао, али нужда закон мења... 0пет је почео да одлази у канцелариЈу. Клопарао улицама и по ходницима надлештва и стално се из вињавао колегама: — 0 брате све више сам себи личим на млекаџиског коња! Најзад се привикнуо. НиЈв више чак обраћао палгњу на оно лупање дрвених ђонова... И баш то што ниЈе обраћао пажњу и отворило је очи госпа Заги...

иишта опет. Најзад га приморала оно пре рата да прима инјекције против пијанства, па ни то иије помогло. Чак, напротив, после треће инјокције гос'н Гавра повисио норцију пића... После рата огрејало је сунце кад оно изиђе наредба о полиЦиском часу. Али и то било кратког века. Уираво дотлв док г. Гавра није ухватио везу с подрумом вина у кући у којој је становао.

Спочетка, госпа Зага ништа није сумњала. А, како и да сумња кад би се г. Гавра још у пола осам увече стрпао у кревет и (тако се бар њој чинило) заспао сном праведника. Била се поново родила и благосиљала је све полициске сате целога света, оглашујући их као наЈрадикалније сретство против нијанства. ! ^ Уствари госла Зага није ни слутила да је то њено благоеиљањв потпуно неосновано, јер ево шта се догађало: Чим би госпа Зага заспала, гос 'н Гавра би се, као по команди будио, и наврат иапос облачио би се и силазио полако код комшије у подрум на своју редовну порцију... Изјутра, пошто се госпа Зага увек прва будила, и крстила би се и чудила како то њен Гавра спава као топ, кад леже такорећи с кокошкама, још у први сумрак... И ко зна колико би гос'н Гавра терао то своје да. се госпа Заги нису отвориле очи„... И, замислите, шта јој отворило очи? Ципеле! Нове г. Гаврипе ципеле с дрвеним ђоном ...