Kolo

8

ЧШ >ајМв0 /а ^тсш^ ООРОМДН ОД * Г РЕРНМАЈВР/Л.

(14) СГо је био ван Тонкен са Мелом. — Госпођице Милер, ја сам велики ктшвац пред вама, рекао је ван Тонкен кад су њих троје остали сами у еоби, али разумећете ме кад вам све испричам... Моника је с напрегнутом пажњом саслушала његову исповест. — Зашто сте ми то све испричали, господине ван Тонкен? — Зато да олакшам своју савест. Ви сами просудите да ли сам и уколико сам крив па по томе и поступите. Пред законом ја ћу да сносим сву одговорност. Али и Ауерсбах је крив... Од вас зависи да ли ћу бити изведен вред суд или нећу. — То не зависи од мене него од Ауерсбаха. Он нека одлучи. Мела и ван Тонкен се погледаше у ЗУДУ. — А да ли је он већ поднео приЗаву? — Не. Био је код н>ега полициски иследник, али Ханс је рекао да је по среди несрећан случај. Да је пробао евој стари револвер, који је случајно впалио... На ван Тонкену се видело да је дирнут до суза. — Ни ти ни Ауерсбах нисте криви, рече Мела после краћег ћутања, него сам ја морала прво добро да размислим пре но што сам изговорила своју прву лаж... — Без тога се не може у животу! рече Моника мудро. — Бар ми жене не можемо. И ја сам Ханса слагала зим сам га упознала... Кад им је испричала како се уповнала, морали су сви да се осмехну. — Ипак бисте морали избегавати да се користите тим својим женским оружјем, рече ван Тонкен на крају. Уосталом, морам вас обрадовати, госпођице Милер: ако се све срећно сврши, одмах ћемо наставити са снимар.-ем филма... — Нал;алост, рече Монпка, ја неку више снимати... — Зашто? — Решила сам да будем само жена филмског глумца... И ништа више... * Чланови надзорног и управног одбора Инка-филма запањили су се кад су добили најновије диспозицнје генералног директора ван Тонкена. Сасвим неочекивано и изненадно, генерални директор је наредио да се у атељеима спреми све што је потребно за довршење филма „Изгнанство". Главног јунака замениће двојник, у колико се сцене не би могле да сниме у санаториуму где је Ауерсбах лежао. И још нешто. Ваи Тонкен је сам узео на себе да диригује глумачким и техничким апаратом да би се снимање што пре завршило. После тих диспозиција ван Тонкен је обзнанио да ће положпти дужност директора предузећа и да ће се повући. Кад је то чуо, Данијел Јуршиц је дојурио у ван Тонкенов биро. — Шта је с тобом, човече, јеси ли цолудео? — Не, нисам. Сасвим сам нормалан. Јуршиц није могао да се начуди. -— Па зашто онда напушташ посао? — Поћи ћу с Мелом на једно велико путовање, а кад се вратимо, живећемо као срећни роднтељи повучено и мирно. — Као срећни родитељи? — Да, Мела ће добити бебу и ја ћу битн срећан отац. Тако је, ето, дошло време да се растанемо, драги Јуршиц. Срећом, све се добро свршило. И теби могу да дам као стари друг и пријатељ један добар савет: ожени се! Само, теби треба чвршћа рука, то ти је мој пријатељски савет.

>— Ја да се оженим? Кога да узмем? — Па Ђулијету. Она је искусна жена, рече ван Тонкен, не без извесне Д08е ироније. Јуцшиц нервозно одбаци недопушену цигарету. — Хвала лепо, Паул. Уосталом, можда имаш право. А сада кад је тако, до виђења, Пауле. — До виђења, Јуршиц! Чим је Јуршиц изишао, ван Тонкен дохвати слушалицу телефоиа. — Хало, Мела... Испричао јој је на брзу руку свој разговор са Јуршицом. — Саветовао сам му да се ожени. И ако послуша мој савет желим му да му се у браку врати све оно зло што је другима причинио. — И ја исто тако, рече Мела с осмехом. * У путничком бироу Европа-експрес срео је Јуршиц грофицу Еву Озберг. Бучно као и увек она му је одмах похитала у сусрет. — Ах, докторе, откуда ви овде? Никако нисам могла да вас добијем на телефон. Да и ви не путујете? Знате да од мога развода нема ништа, зар не, Бодо? Гроф Бодо Озберг, човек блазирана, испијена лица, по коме се видело да је последњи у свом крду, климну главом и кисело се осмехну: — Таад је како ти кажеш, Ево. Знате, докторе, ми полазимо на брачно

путовање, у Јужно море. Чули смо да тамо живе најсрећннји људи на свету. — Да, тамо нема љубоморних људи, умеша се грофица Ева. Знате на кога је мој муж био Лзубоморан? Просто смешно: на Ауерсбаха! — То не могу да верујем. Сем тога, Ауерсбах је заљубљен као гимназијалац и венчаће се чим нрездрави. — А како му је? — Мислим,- добро. Боље него икада. Уосталом, опростите, морам да идем. Треба да узмем карте. — А куда ви путујете? — У Копенхаген. — Пословно? — Не. — Ради одмора? — То још не знам. Идем да се оженим... — Ах, да, на Ђулијета је тамо! У том случају, желим вам сваку срећу, докторе. А сада до виђења. — До виђења, драга грофице и пријатно путовање. * Ауерсбах је провео једну добру ноћ. Темиература је пала на тридесет и осам. Професор Шредер је дозволио получасовно снимање у санаториуму. Требало је да Ауерсбах каже само неколико реченица па је микрофон монтиран до његове постеље. Али Ауерсбах који је раније с уживањем снимао, сада је без интересовања гледао те припреме. Његове мисли су биле далеко од филма. Њега је интересовала само Моника. Разговарао је с њом

и решио да напусти филм, да се вра-° ти у село на своје имање. Моника је нристала да иде с њим. Њ?на жртва није била мала. Није јој било лако у почетку сјајне глумачке каријере да се одрекне уметности коју је тако заволела. Али, љубав је нобедила. Бо« л,е је да буде Ауерсбахова жена него глумица око које се стварају скандали, или балерина у балетској трупи Аиарат је зазврјао, снимање је по^ чело. Снимљена је само једна кратка сцеиа. Велики снимак из близа и неколико речи. После снимања режисер Цандер је нришао Ауерсбаховој ностељи. — Хвала ти, Ханс. Добро је било. Надам се да ћемо још много филмова заједно снимати... Ауерсбах не рече ништа, само се тужно осмехну. Није хтео да каже Цандеру да му је то било последи.е снимање. У соби су остали само Ауерсбах и Моника. Остало јој је још десетак микута да буде с њим, док не дођу кола. Метнула му је руку на врело чело. — Ханс, ја ћу вечерас да навратим код тебе. — Не, немој, Мони. Ја ћу вечерае да спавам да бих што пре оздравно. И ти ћеш бити уморна од посла. * • Прве речи Ауерсбахове, сутрадан кад се пробудио, биле су: „Данас ће она доћи". Осећао се много свежиЈИ него дан пре тога. Профееор Шредер, који је дошао у пратњи лекара и сестара, опипао му је пуле и честитао: — _ Честитам вам, господине Ауерсбах! "Криза је прошла и за неколико дана ви ћеге бити здрави... Сада само мир. Ауерсбах је био сувише слаб да му одговори. Затворио је очи и блажено се осмехнуо: — Мони, слатка моја Моии! Скоро ћемо бити заједно. Заувек. И одмах је засиао сном реконвалесцента. Професор Шредер је изишао из собе. Напољу га је чекао ван Тонкен. — Како је? Могу ли код њега? — Не. Господин Ауерсбах је ван опасности, али сада спава. — Хвала вам, господине докторе. Лице ван Тонкеново сијало је од среће. Наредио је шоферу да вози што брже може. Он је био слободан. Код куће га је чекала Мела са спремљеним коферима и путним картама за Мадеру. За њега је почињао нови живот. За њега и за Мелу. Пред једном продавницом цвећа купио је велики букет. Најрадије би купио целу радњу. У холу виле чекала га је Мела. Без речи га је разумела. И њено се лпце озарило од среће. — Путујемо! узвикнуо је ваи Тонкен. — Има један телегран за тебе. Телеграм је био из Копенхагена, од Јуршица. „Жеиим се. Буди ми кум. Твој старн друг и пријатељ — Данијел". — Шта кажеш на ово? — Пошто се све тано срфно свршило, рече Мела, можемо да му пошљемо честитку. Али дикада више не желим ^да га видим... — Имаш право, Мела, много нам је јада задао. А сада путујемо... У ноБИ живот!. . . * — Кад ћемо се венчати? — питао, је Ауерсбах, држећи Монику нежно за руку. — Кад ти хоћеш, драги, одговорила је она, гледајући га право у очи. А у њеном погледу огледала се сва срећа остварених снова. — КРАЈ —

Овом китом преог пцолећњег цвећа она ће обрадоваги своју жамицу. Шнишик: А. Ошмећ'