Kolo

V1МГIII 1/ћ.Ш ГМУМНИНИ (КООГЕ М. ХРИСТИЋА!

КНЕЗ МИХАЈЛОВ

А Л

✓-"»рукчије су некада, пре педесет М година, зиме у Београду биле него данас. Зима је онда би!ва — зима, и велики снегови, уз јаке >Јразеве, трајали су сваке године недељама. Али поред свега тога, онаког Нуда од снега, какав је у Београду освануо једног јануарског дана 1865 године, одавно се није занамтио. Улицама се није могло проћи, а кровови јсу били толико притиснути снегом да је у свакој кући, по наредби полидије, неко морао попети се на кров и лопатом отуда бацати снег; без тога, мноГа би се кућа срушила. Испред дућава распртило се колико се може проки, али на другим местима, покрај празних земљишта, и по средини улида снег је стојао висок и чекао југоЈшну да се отопи. А баш за тај дан био је заказан бал у Двору, бал толико очекивани. Треба енати да у оно доба није било фијакера који би се узнмали под најам. 'Само неколицина њих имали су своје приватне фијакере, који нису стајали еи на којој станици, публици на расположељу. Оопственици су их давали на иослугу само извесним личностима и великој господи. Покојни Јоца Савић, управник фондова, имао Је на пример, свој фијакер који је стављао на расположење само претседнику министарства каквом свечаном приликом, ва дворски или општински бал, и његовој госпођи, кад би ишла у амам. Тако је, због оног силног снега и оскудице у подвозу, настало велико питан>е како ће се уопште отићи на дворски бал. Није оно интересовало и мучило само чаршију, само људе који су на тај бал били нозвани. Од великог снега није се могло ни на улицу изићи, а камо ли на бал отићи. Најпосле је по нечијој срећној идеји, гарнизонар наредио: те је ескадрон коњице у широком фронту пројахао неколико пута од 'Двора до Стамбол капије и горе до Манежа — тамо и натраг, све дотле 1док коњи грудима и ногама евојим ни;су дебели, високи снег распртили и уг.азили. Тим пртинама направљен је онда, једва једном, пут ка Двору, и бал, коЈи би без тога морао пропасти, Могао се одржати. Сјајан је то бал био. Кнез Михаило [дочекивао је своје госте, стојећи на;сред салона, у фраку. Он је био човек ^етрдесетих година, повиоок, сувоњав, крупних очију, озбиљна израза, кратке "браде, рашчешљане по средини, поноситог држања, пажљив и љубазан преМа гостима. Кнегиња Јулија седела је

ма. Кнез Михаило био је отмен човек и никад није улазио у династичне подвојености и разлике, какве су настале после његове смрти. Међу његовим гостима био је и војвода Јеврем Ненадовић са женом, родитељи Кнегиње Персиде Карађорђевићке. Кад је стара госпођа Јевремовица наишла, Кнез јој је изишао у сусрет, узео је под руку и посадио поред Кнегиље Јулије. Закуска је била за велику господу, министре, саветнике, дипломате, општинске претставнике, на горњем спрату, а за остале у приземљу старога, сада порушеног Двора. Ту се веселило неспречено. Било је ту, и овога вечера, сцена које су се морале брижљ.иво крити, да за н>их не би дознао озбиљни домаћин. И кад су се гости, очарани дочеком

ле биле су слабе, приземне или једноспратне куће, зидане ћерпичем, ^блепљене блатом и покривене ћерамидом. Тамо, на пример, где је данас тотел Париз, на Теразијама, био је најобнчнији сељачки хан, са двориштем пуним воловских кола и шталама за стоку. Дућани су били ниски, са ћепенцима, патосани циглом. Насред дућана стајао је зими мангал око кога су се, чекајући муштерије, грејали газде и момци, или и сами гости. Тако је било и левом и десном страном до Стамбол капије. Она је била отприлике пред садашњим улазом у Васину улицу, између Кнежевог споменика и Позоришта. Капија је била масивна, од тесаног камепа, са јаким, високим вратима, окованим гвозденим плочама. Ј1ево и десно од каније пру-

Ва канабету, са којом од госпођа. Гости су нрилазили Кнезу а Кнегињи, који су за сваког имали по коју љубазну реч. Кнежеви гости били су из свију редова грађанства: трговци у оделу евБопском или „турском", како се онда носило, жене у српском оделу са тепелуцима, пушћулима, бајадерима и нискама бнсера или дуката, мале жеие и девојке у широким кринолина-

виооких домаћина, почашћени и задовољни, доцкан у ноћ, пртећи по дебелом снегу, вратили кућама, затекли су децу поспалу по миндерлуцима, заједно са добром баком која је дозвана из комшилука да их причува и да их забавља причама о старцу и баби. * Цела та слика из старога, мени још увек врло милог Београда, изишла ми је ових дана необично живо пред очи. Враћао сам се нреко свог обичаја, доцкан увече кући. Није Још била откуцала поноћ, кад се у електричној централи обуставља струј-а и кад варош тоне у помрчину. Улицама Кнез Михаиловом и Теразијама још су блистале велике сијалице у млечним куглама, повешане по високим, повијеним стубовима. Дрвена калдрма осветљена одозго, изгледала је као раван патос и само би оштра светлост каквог аутомобила, бришући косо калдрму показивала њене неравнине. Пред једним од познатих локала стајао је, поред тротоара, дуги низ фијакера и аутомобила. Наилазила су и друга кола и аутомобили и из ових излазиле даме, хитајући у дворану која је блистала у светлости. То је био неки бал који је давало не знам које удружење, у не знам каквом циљу. Али, осим балова, тадашњи Београд, није био ни налик на овај данашњи, и они који вам причају како је то варош која се не уређује и не напредује — не слуте колику неправду чнне београђанима У њиховом старању да варош подигну и унапреде. Треба, примера ради, замислити како је онда изгледала најглавнија улица од Двора до Стамбол каиаје, садашњег иозоришта и од Стамбол капије до градских ровова (садашњег Калемегдана) данашњом Васином а Узун Мирковом улицом. Кие-з Михајлове улице онда није ни било. Тј а целом простору од Двора до Стамбол капије једва ако зе било дветри куће од солидне грађе. Све оста-

жао се шанац са високим бедемима, силазећи десним краком преко Ввдин капије ка Дунаву, а левим преко Варош капије, ка Сави. Испред Стамбол капије био је дубок јендек пун ђубрета и стрвина, преко кога се дрвеним мостом наступало у капију. На уласку с обе стране била је турска стража и при најмањем нереду, каквих је често бивало у сукобима између наших и Турака, тешка врата на капији затварана су и саобраћај с ове и с оне стране шанца прекидан.

С оне стране, у садашњој Васипој улици, били су махом турски дућашп сарачки, ножарски, папуџиски и дру-: ги, мале каванице, касапнице, бозаџи« нице. Данашња Велика пијаца, била је старо турско гробље са насрнулим плочама и каменим чалмама на турским, гробним споменицима. 0 ондашњој калдрми београдској може се и данас добити лак иојам. Али је онда било још више рупчага, а од тротоара није било ни трага. Насред Теразија, отприлике иопред данашње „Москве", био је стари турски водомер — „теразије" — који п данао даје целој улици име, име које нису могли да потисну ни улица „Крал.а Милана", ни „Престолонаследников трг". Теразиска чесма нанајала је целу околину. Око ње је стално било света с тестијама и судовима и чекало на ред до у безнадежност. Што се тиче осветљења, зно је, ако хоћете, било ако не боље а оно бар практичније него ово данас. Нису биле електричне „богенлампе", него општински нетролејски фењери на извесном отстојању један од другога. Ти су фењери истина жмирили, али су жмирили целу ноћ, и наши старп, ако су имали иотребу да се ноћу нађу на улици, нису се морали бојати да ће скрхати врат у каквој рупчаги и увек су могли сигурно потревити кључаоницу на кућним вратима. Али они су махом већ зарана били код својих кућа. У оно време није било ни биоскопа, ни концерата, ни клубова, ни јавних предавања. Биле су само седељке код пријатеља, где се уз чашу вина мезетило домаћом пастр-. мом и проводио који сат у разговору, песми и шали. Што се тиче балова било их је свега два-три преко зиме, али су они за београђане били прави догађај. То су балови које је давао Кнез Михаило у своме Двору и општина београдска у сали тадашње „Српске круне", данашњој општинокој кући. Случајна успомена на један од љих и навела ме је да, на крај Беле Недеље 1921 године, испричам понешто из месојеђа 1865 године. У Београду, марта 1921.

14 -пак. ..

Знам да више нећеш доћи на старо напуштено гробље у живот мој на којем као тешко кажљено робље, сломљене душе и срца грдна, али нрепуна рана, узалуд чекам, скрхан, са болом у души, тужан, у сузама ... Чекам те лепу, висока чела и дивна, детињег лика ногледа мила и пуна чежње, као што га имају очи са старих светих слика; косе дивне, мирисне смеђе и танане дрхтаве веђе, а очију као светло небо носле суморних кишних дана ... Како ме боли иомисао на те! На образ твој, смех и очи, на дуге, немирне ноћи, на срећне дапе — крваве ране, косе дивне, мирисн^, смеђе, таеане, дрхтаве веђе и очи као светло небо после суморпих кишних дапа ... И ма да знам да више нећеш доћи на напуштено гробље у живот мој па коЈем као тешко кажљено робље, сломљене душе, српа растргана, скрхан, са болом у души, ипак те чекам, тужан у сузама ... ВЛ. МОШУЉ