Kolo

7

пише елокр^

^"Јованка једним покретом раздреI- ши овоју кооу, која се расу, запали цигарету и осмехну се.., Које је доба? Те вечери то је се није много тидало. Млада жена била је одбила позив једне досадне пријатељице, допустила је послузи да иде куд хоће, јер је хтела да буде сама на миру. Како се светлоот од ламие и са камина пријатно осмехивала на Јованку у томе пространом, пријатном салоиу, који никад није био само њен, осећала се срећном у самоћи, била јв 'блажепа што јој нико није досађивао. Њен муж, њен Милан, кога је обожавала, био је у лову. Она чак није осећала ни стид што је могла да буде ■толико срећна, кад он није поред ље. Пошто баци поглед на књиге, које су нзишле те недеље, она откопча огрлицу с врата и спусти је на сточић од лимунова дрвета, на коме је била пепеоница од скупоцена камена и друге ситнице... Па онда се одједном трже, укочи се и пребледе: неко је ходао ио великој дворани. Кораци су се сасвим јасно чули. Она викну гласом чија је силна промуклост зачуди: ко је то? Али уместо одговора чу само како се окрете прекидач за електричну светлост... Она се сети револвера. Али где је сад револвер?... Како би било да се затвори у својој соби или у купатилу? Али да ли су и кључеви у вратима? ... Силан страх начини ја одједном одлучиом и храбром. Она отвори врат^, уђе поузданим кораком у дворану и заиста виде пред собом некога човека. Човек није личио на обичне разбојнике, какви се вићају на биоскопским платнима, већ је био напомађен, сумњива израза лица, са порочним осмехом и лепим очима које су биле сјајне као у дивље животиље. Руке су му биле повелике и ненеговане. Да није имао модар оковратник и отворепо жуте ципеле, личио би чак на отмена човека. Јованка се сети своје собарице, девојке изазивачке лепоте, која је врло мало личила на служавку и имала У себи нечега тајанственог... Боже мој! Сад је све исувише јасно. Овоме човеку достављено је да је она сама У кући... кључеви од стана били су украдени... и... — Господине, рече Јованка, прилазећи човеку са осмехом и пружене РУке, пзвините ме; соба ми је тако далеко да никада не чујем звонце. Заборавила сам да ви треба да дођете ових дана. .ч А муж ми је лепо на то обратио пажњу. Ви сте индустријалац из Лесковца, јел' те? Али изволите уКи у салон, молим вас... Како јој пала на ум та луда мисао?

Заробљенннова жена и син На крипу мајка љуљушка чедо, Буји ми баји. сине мој, Та Бог је добар и Он ће дати, Доћи ће опет бабо твој! Био си мали када је бабо Отиш'о у војну из дома свог, И кад благослови тебе и мене: „До виђења, мили, добар је Бог"! И од тад две су године прошпе Ко тамне сенке и тежак сан, Ал' надајмо се, о, мили сине Виђења с бабом доћи ће дан, Проћи ће туга, радост ће доћи, Вепика нада говори њој, И мајка тихо> очију сузних Прошапта: Спи ми, спи, сине мој. Црепаја, априла 1943. Саставио: Илија Журин-Илијин, учитељ

Сад је бнло доцкан мељати понашање,.. Јованка одмах, после тих речи, осети зрачак наде. После неколико тренутака забуне, човек скиде шешир и промуца: „Госпођо..." — Ви сте стари пријатељ мога мужа, један од његових најмилијих ратних другова, продужи Јованка. Срећна сам што сам вас најзад познала. 0, како је дивно добротворно дело коме сте се ви носветили! Милан ми је

тт... Идем' да потра®Ш новац жоЈи ми је муж оставио као прилог за ваше добротворно дело... Дозустићетв ми да и ја додам свој скромни прилог... Она уђе у побочну собу и отвори једну фијоку; прва ствар на коју наиђе, био је револвер њенога мужа. 0на се осмехну и слеже рамеглма. Није ни хитала, јер је хтела да остави времена огрлици да ишчезне. Једва се уздржавала да не прсне у смех, јер је огрлица била од лажног бисера, а права се налазила у каси једне банке. Госпођа метну у завој пет новчаница од цо хиљаду динара, па онда још десет од по сто динара. Није било право да се човек труди ни за што! Она га је тако лепо савладала да је

причао о вашем великом иожртвовању... Дивљачне очи човекове добшпе, као неком чаролијом сасвим други израз; на његовим уснама заигра осмех који није био више онако дрзак. Он се поче клањати и муцати: „Госпођо.. кад уђе у раскошни салон где га Јованка понуди ликером и цигаром. Пошто испи чашицу и запали мирисаву цигару, он пуче језиком, па узимајућц озбиљно улогу коју му је домаћица доделила, напући уста и упита врскајући: — Како је здравље, поштована госпођо? Чак се поче извињавати што је дошао у тако не-згодно време, тако доцкан. Али му Јовалка рече да то не чини ништа, да је њој познато колико је он заузет целог дана својим важним пословима; и она не допусти да се разговор прекине ни за тренутак. Кад виде да се понекад у очима љенога госта појави тренутца, дивљачка светлост, она од тога више не задрхта, већ чак осети неку пријатност. Она се надала да ће он опазити огрлицу на сточићу, и то је такође улазило у план, који је она била начинила ћаскајућн беспрекидно... — Нећу да вас задржавам дуго; ја знам како су ваши тренуци драгоце-

осећала неко сажаљење према љему. Вративши се у салон, Јованка виде да је огрлица на своме месту. Али је тада обузе страх сасвим друге врсте. Човек је непрестано окретао у рукама завој са новчаницама и гледао ју је ужагреним, страсним погледом... Она прибра сву снагу, осмехну се, па приђе човеку, поднесе му руку под уста и рече: — Довиђења, драги господине... Човек дрхтавим уснама додирну нежну ручицу и изиђе брзо, као да се од ње уплашио. Не водећи више рачуна о томе да ли су сва врата добро затворена, Јованка оде у своју собу и леже сва блажена у постељу. Сутра ујутру донесоше јој писмо, које је неки непознати човек оставио код вратара. У писму је било шест хиљада динара и ове речи: „Ја нисам лице које сте ви очекивали, госпођо, молим вас да ми опростите". ... ја држим да 1е Јованка само меин исирнчала овај догађај, који је учинио да она од тада сматра да се више ни један човек не може одупрети њеној чаробној моћи. Од те вечери, та мала, дивна, кротка и скромна женица нреобразила се... Сутра ће се Милан вратити из лова и ја сад за њега јако страхујем.

Како утиче замрачење на човечјн организам? дкако је почео овај рат, многи градови су ноћу потпуно замрачени. Медицински стручљаци и лекари запитали су се како утиче замрачеље на човечији организам, тв проучавајући ово питање дошпи су цО интересантних и значајних података. Позната је чињеница да када човев из светлости уђе у номрчину, дуже време не може ништа да види ни да раза-зна. Тек после извесног времена љегове се очи прилагоде на помрчинуУтврђено је да чим светлост опада, напр. у сумрак, штапићи, који се налазе у мрежњачи ока, стварају извесну црвено-плавичасту, тачније пурпурну материју, која је- врло осетљива те прима и слабије светлосне надражаје. Овај „пурпур вида" омогућује, при слабијој светлости распознавање појединих предмета, али не дозвољава, разликовање боје. Због тога је тачна изрека: „Ноћу, све мачке су црне". Последњи научни радови доказују да је пурпурна супстанција која при слабијем осветлењу настаје у мрежњачи по својеј хемиској структури врло блиска витамину А. Због тога је сада јасно због чега при недостатку овог витамина у исхрани, наступају разни поремећаји вида, међу којима и тзв. поћно слепило и слепнло за боје. Ове доказе поткрепљује и чињеница да је мрежњача ока један од органа који садрже највећу количину витамиши А; за љом долази јетра (џигерица). Пнтересантно је да су Вгипћани знали, пре неколико хнљада година, дЛ се узимањем џигерице лечи ноћно слепило. Како је човечјем оку потребно извесно време да се прилагоди кад из јаке светлости пређе у помрчину, лекарн препоручују, нарочнто за градове који су због рата замрачени, да увек између светле дворане (собе, радње, кафане), постоји једна полутамна просторија (претсобље, степениште, улаз), у којој се треба задржати бар један минут да би се ово прилагодило на помрчину. Да бп се прилагођавање на помрчину олакшало, лекари у замраченим градовима препоручју станов« ницима да увече и ноћу, пре него што изађу из осветљених проеторија на мрачну улицу, петнаест минута држе наочаре са црвеним стаклом, са којима се може врло лепо радпти, читати и др. и при јаком осветлењу. За то време у мрежњачи се створи пурпур вида и то у исто толикој количинн у којој би се стварао да особа проведе десет минута у потпуној помрчини. Замрачење по градовима има и психичко дејство. На многе особе оно двлује умирујући; на друге пак особе, оно делује раздражујући. Лекари саветују да џепну лампу, у замраченом граду треба палити што ређе, не толико из страха од непријатељских авиона, колико због тога; што и тако мали извор светлости квари правилно прилагођавање у помрчини. Приликом ходања замраченом улицом, треба ићи лагано, мало у раскорак, ради сигурности, и тежину тела треба преносити увек на пете, а. не на предљу ногу, јер се онда много лакше посрће и пада. Акр је помрчина велика (напр. када је облачно) да се скоро ништа не види, не треба пружати руке напред, јер се тако може да повреди пролазник који долази у сусрет. Ако се човек плаши да се са неким не судари, или да не удари у неки предмет, онда треба прекрштене и опружене руке да држи у висини рамена. Напослетку лекари саветују да становници замрачених градова узимају што више намирница које садрже витамин А (шаргарепа, патлиџан). Трудне жене и деца треба да пију млеко и колико је могућно да једу масла, јер и ове намирнице садрже доста овога витамина. Др. 0.