Kolo

иуа шизеа

/1/1* станујемо у предграђу, у јед/р I ној тихој улнцјн, где су саме внле. Такву једну малу вилу у нашем суседству кунила је једна дама. Неки дан стојећи крај прозора, са Невенком, мојом женом, посматрао сам јв ''*ад се усељавала. Била је врло згодна.

Имала је плаву косу, насмејане очи и диван стас. Весело је трчкарала из куће и у кућу, надзирући људе који су уносили намештај. — Згодан комадић, рече Невенка, само ноге не би смеле бити тако криве. — Баш напротив, ноге има лепе и равне. одговорих ја неопрезно. — Ја мислим на витрину, а не на њу, рече моја жена и погледа ме попреко. Једно време сам ћутећи проматрао како носачи уносе њен намештај и како она без прекида трчи у кућу и на улицу. Би ми је жао. — Шта мислиш, Невенка, да одем преко и да јој помогнем при уношењу. Видиш да сама не може свуда стићи. То би у најмању руку било уљудно с моје стране, као суседа. — Добар изговор, рече моја жеиа. Ја се наљутих. Одох из собе, обукох старо одело, већ подерано, натукох на главу умрљани шешир, отрцаног обода и сиђох у башту да прекопам земљу. Док сам копао замишљао сам: Заи« ста су жене чудне; љубоморне су на све. И неповерљиве. Нисам био уображен у своју лепоту, нити сам био неки иарочи« ти каваљер. Али, морао сам сам себи да признам, да ми се нова суседка свидела. Већ сам замишљао како ћу се с н.ом упознати, како ће нас понекад позвати на седељку и како ћу моћи с њом чаврљати о свему и свачему поред топле пећи.

Ј^тгшт^л 1гшис1сп,

зна лоуадано, да главобољв нестаје аећ после неколикб минута.

габлвтв Протиа Оопова Огдас рвг. С. Бр. 19.999 од 6-Х-1942 Добија св у свакоЈ апотеци

Г7ише? о.ОеЈ7мт^; Док сам тако копао и размишљао знојећи се, зовну ме жена. — Младене, хајде самном до пиљара да дигнмео следовање. Поведи и ЦиГ У. Ј е Р Ј е и н.ему потребио да се мало прошета. (Цига је, знате, наш пас). Ја ћу онда да продужим у град, а ти понеси намирнице кући. — Добро, велим јој, али чекај док се не пресвучем, ваљда нећу овако на улицу. — Ах, шта, нико те неће видети. То је одмах иза угла. Била је љута. Нисам смео да је изазивам. Узех котарицу, поведох Цигу за ремен, и пођох. Ја напред, она за мном. Кад смо стигли до пиљара, она уђе унутра, а ја с Цигом остах напољу да је причекам. Хтела је уступ да купи и нешто „испод тезге", а за такву куповину пиљар није хтео да има сведока. Чекао сам је прилично дуго. Наслон.ен на зид онако уморан и ознојен на лепом јесењем сунцу, задремах. Одједном Цига лану и ја се преиух. У тај час поред мене пролазила је наша плава сусетка. Не знам шта ми би. Учини ми се да је већ познајем и да она зна да смо суседи. Заборавих и на своје одело. Насмешнх се и скинух мој поцепани шешир у знак поздрава. На мој осмех она одговори осмехом, застаде, отвори ташну и стави ми у шешир банкноту од двадесет динара и погледавши ме благо — оде низ улицу.

РШВ«

1да се у друштву нађу сами мушкарци, нарочито ако су то стари познаници, оида убрзо изгубе свако достојанство и постају сасвим неозбиљни, сећајући се својих подвига из младости, сретног детињства и несташлука. — Гле, ама јеси ли ти то? Једва те препознадох! Е, добри мој друже, Алекса, стари пријатељу, — говорио је скоро без предаха мали и дебели Ђорђе, чије лице сијало од задовољства. Још увек је тресао руку једном мршавом дугајлији с којим се сударио закрећући иза угла. Хтео је већ у том часу нешто да опсује, кад га дугајлија дохвати за рамена и поче дрмусати:

РОБЕРТА коха ПРОТИВКОЛЕРЕ Када је Роберт Кох открио бацил колере, био је још непознат сеоски лекар у Волштајну крај Париза. Доцније му је успело толико унапредити бактериолошко истраживање, да је постао најпознатији лекар у свету. Највећа његова заслуга је успешно сузбијање туберкулозе. Исто тако захваљујући генијалности овог немачког лекара успело је открити узроке болести маларије, болести спавања и других заразних болести, и пронаћи еретства за њихово с>збијање. У шест великих таласа раширила се колера у току 19 века из Индије преко читаве Европе. Ова најстрашнија болест проузроковала је многобројне жртве. Последња велика зараза колере у Немачкој била је 1892. Она се појавила изненада у Хамбургу, када се разболело 16.965 људи, а од тога умрло 8.605. За време заразе био је Роберт Кох већ на своме месту. Он је открио бацил колере и почео одлучно да сузбија ову епидемију. Свет захваљује* Коху, да се спасао од овог ужаса човечанства. Данас долази до епидемије колере једино још у САД, где годишње умире 100 до 300.000 људи од ове болести. Узрок толике смртности је слаба хигијена и сретства за дезинфекцију, а поред тога и повољне климаске прилике за бацил колере. Када је 1883 колера поново претила Европи и појавила се већ у Египту, Немачка је послала под воћством Роберта Коха лекарску делегацију у Египат, која је тамо одмах започела са радом. Тада је пре више од 60 годи-

Т7ише - # сарш

је Тодор, онај јаки деран, што нас |е по тројицу у исто време обарао? Па знаш Лазу? Онога што је имао глас као девојка. Шта ли је с њима? — Ништа. Поженили се, живе. Помало старе. — А знаш ли онога нашег професора историје, који је тако јако дувао кроз нос да је изгледало као да звижди. . И Ђорђе при томе поче да дува тако јако да су се пролазници окретали. Али, причајући своје успомене, они су били заборавили на околину, и обојица су се смејали на глас, попративши своје вицеве покретиматима руку, главом, па чак и ногама. — А кад се сетим наших девојака,

— Па, то си ти, Ћорђе, обешењаче један, лимунче моје буцмасто! — Мој узвишени брате, златни биволе! одушевљено викну Ђорђе, сетивши се његовог имена, када су се као дена играли Индијанаца. — Двадесет је година прошло како се нисмо видели! — А ти, Алекса, још увек живиш у Нишу? Остао си, дакле, веран своме граду. Има ли тамо чега ново? — Ништа брате. Све је скоро као и пре. Улице исте, наша негдашња игралишта још увек на свом месту, неколико старих пријатеља ... — А, молим те, шта је са Грбом? Знаш, онај са клемпавим ушима? Како

повика Ђорђе. Сећаш ли се Милине? Знаш, оне девојке којој смо се толико смејали; била је ограничена и глупа као иоћ, а поред тога ружна као враг. Имала је О-ноге, па смо је ради тога з»али: Бардак. Шта ли је с њом, Алекса? — С њом? Овај, она је сада моја жена, — рече Алекса замуцкујући, побледнвши у лицу. Одједном ућуташе. Ђорђе покуша да се насмеши, али му то не успе. Затим брзо погледа на сат и пружи руку Алекси: — Па, здраво стари друже! Овај, баш ми је мило што смо се срели. Журим, знаш . .. баш ми је мило • •«. И јуруиу НИЗ улицу , .,

иа успео Роберт Ко* прегледом февшЛ лија и секцијом лешева да иронађ« проузроковача ове болссти. Н>егов нолаз потврђен је доцније налазима Ј} Калкути, где је такође код болесника пронађен исти бацил; немачки научник је испитао прилике под којима успева бацил ове болести, те иа основу ових налаза већ тада одредио, дв се у циљу сузбијања ове болести мора спровести строго издвајање болесникв од здраве околине, као и потребна дозинфекција. СНАШАО СЕ У време Фридраха Виљема Првог би« је у друштву обичај да пехар, напушеа вином, иде около и из љега пију сви присутни. Једном је крал>, располоа:ен за шалу, пружио једном новом члану друштва иехар, у кога је бацио једну муву. Новајлија, који је то приметио, извадио ју је, затим пио, и опет је бацио у вино. — Зашто сте то учинили? — Упита га крал> озбил,но. — Не пијем радо муве. Можда, међу тим, има неко овде, ко у том инсекту у вину гледа деликатесу. — Тим речима врати пехар краљу. Крал> који је тога дана био нарочито добро расположен, примио је овај његов одговор добронамерно, али у будуће са својим гостима није правио ваше овакве шале. ПОЛОВИНА Пре десетак година, када је поплава унесрећила неке наше крајеве, Министарство социјалне политике упутило јв једној општини нешто одела и жита да се као помоћ раздели народу. СГдасии јс такође и акт е упутством о деоби помоћи, који је уместо начелннка потписао његов замепик Половина. Неко време после тога дође комисија да види како је и шта је урађено, али народ није био сасвим задовољан. Општински / начелник тада је објаснио комисији: — Ја сам тачно радио према .упутству, половина народу а половина мени. — Како то? — Па ето видите! — рече начелнвк и извади акт. — Овде на дну јасно пише: за начелника Половина! Па што да ја не узмем своје? СЛАДАК ОТРОВ „Отац Радекци", како су га називалв н.егови војници, волио је уз добру цигару и фнне ликере. Након неког времена опазио је он да му његов посилни завирује не само у кутију са цигарама, већ проба и ликере. Радецки се наљутио, међутим. како је био доброћудан, није хтео да и$грди момка. Али да би спречио лаљњу к Р а ђу> на све боце прилепио је етикете, на које нацртао иртвачку главу и написао: Отрог. Веровао је да ће на тај начин сачувати своје ликере. Али колико се изненадио, када је након два дана затекао посилног кажо нагиње из једне боце ликера. — Ама, шта радиш то? Зар не видиш шта пише на боци? Ј Али се посилни није збунио. Тужним изразом на лицу одговорио је: — Екселенцијо, покорно јављам, си* сам живота! РАБИНДРАНТ ТАГОРА И МЛАДИЂ Рабиндрант Тагора славни индиски песник увек је опкољеи младим књижевницима и песницима, који га радо слушају. Он их необпчно воли и даје вм добре и корисне савете. И ако примети да некоме што не ваља у писању он му то каже, али увек у шали и добронамерно. Једном приликом дође му неки млндић песник, даде му неке песме и замоли га-да их прегледа. Тагора узе рукопис, прочита неколико редова и почо дрхтати и цвокотати зубима: — Зар вам је хладио? — упита га млади песник. — Да, одговори Рабиндрант Тагора смешећи се, или више ватре у стихове, или стихове у ватру.