Kolo

ндпиоао за «■ к^осло <■<кане гингоер естерлјхер

ЈКдрело „сиве калуђерице" ухвакепв код острва Галапагос. Ајкула !>' била дугачка 4,6 иетара. (Оннмци: X. Г. Естевајхер)

ма крајева у којима ајкуле нису опасне. Такав је крај, рецимо, око Кокосових острва, који је |Голико богат рибом да изгледа да рибе Вемају довољно места за пливање. Ту, ј близиии саме обале, појављују се ајјкуле у стотинама, али урођеници се без Страха купају. Изгледаће као ловачка Прича кад кажем да сам ту за днглих Десет минута уловио десет комада ајкужж. Свавог минута по једну! Истина, свв (} биле мале, једва метар и по дугачке. •— Ако се не мичете и не пљускате, аеће вам ајкула ништа, каже један Амсриканац, истраживач мора. Но ја сам имао прилике да се уверим у противВом, јер сам видео много људи чији 4>сакаћени удови нису потврђивали речи *ог научника. Тако сам иа острву Саба срео једног Црнца из Западне Индије, коме је ајкужа формално откинула руку. Једном ауетралијанском раднику одгризла је „сива калуђерица", једна опасна врста ајКуле, стопалу на десној нози, кад јв Седећи на кеју у пристаништу пецао рибу. Славни ловац на ајкуле Дуг ЛсуреијСон ухватио је код острва Самоа једну ајкулу-тигра. Ловио је из малог чамца ш како је конопац био прекратак, а Лауренсон нвкје хтео да попусти, ајкула га вукла заједно са чамцем цео један сат по мору. Лауренсон је успео да риС»у најзад убаци у чамац, али су га доцније нашли онесвешКеног у чамцу заједно са ајкулом. Опасна грабљивица јјош у чамцу му је одгризла два прста ва левој руци. Зато је и разумљива мржља коју морнари и рибари гаје према овој животин»и и због чега је и тамане свим могу ћим сретствима и начинима гдегод стигну. Тако сам гледао како је један стари доброћудни поморски кацетан доба*

^Ајкула - тигар у !довљена код острШ Гадапагос,

пуру сам гледао морнаре који су мале ручне гранате скривене у сланини добацивали гладним ајкулама и забављали се експлозијама. Да, морнари немају сажаљења и милости према ајкулама. Али, нг. ове према њима кад на њих наиђу. У току својих дугих путовања по океанима ја сам ухватио шездесет и четири ајкуле, не рачунајући мале. Највећа од њих и уједно највећа ајкула коју сам уопште видео била је „сива калуђерица" са острва Галапагос. Путовали смо једрилицом од острва Албемарле према Тахитију. Било нас је осморо на палуби и имали смо довол.но хране и воде за дугачку пловидбу. Испловили смо из пристаништа у рану 30ру. С повољним ветром пловили смо доста брзо. Наједном се поред брода појавила мрачна сенка огромне ајкуле. — Сива калуђерица, рекао је крмилар и пљуцнуо презриво преко палубе. Треће ноћи ветар је попустио. Море је било мирно, што кажу морнари, као огледало. Дан је био спаран. Једрилида је стајала без покрета, спуштених једара, у месту, али око ње је стално кружила тамна сенка „сиве калуђерице" Тридесет и шест дана није било ветра и ми смо се једва померали с места. „Сива калуђерица" нас је цело време пратила. Две мале рибе-пратилице сваког тренутка су се одвајале од ње и опет се враћале и припијале јој се на леђа или трбух. — Ајкула не може да живи без тих риба, рекао је крмилар. Она је слепа, те рибице јој налазе храну. Но изгледа да није тако, јер кад сам ајкули добацио празну лимену кутију од конзерве, она је зграбила и пре но што су је мале рибе могле и да опазе. Дакле, опет једна морнарска прича мање. Те рибе су само паразити који живе од ајкула. Тридесет и шест дана без ветра! Вода нам је већ била при крају, дневну порцију смо свели на пола литра по човеку. Зато нас је вероватно почело да љути и присуство „сиве калуђерице 44 . Она је, као да слути нешто, неуморно кружила око наше лађе. Добацивали смо јој мамац са удицом, али она се на њега није ни освртала.

Покушали смо стари, освештали трик. Испунили смо једне старе морнарске. панталоне крпама и кудељом и у једн^ ногавицу сакрили комад сланог меса с$ јаком удицом. Затим смо ту лутку на ја* ком конопцу бацили преко ограде Јј море. „Сива калуђерица" се на пљусак вод$ нагло окренула, опрезно нришла блнжо« али се онда са неповерењем удаљила« — Чека, бештија, док когод од па« не падне у море, рекао је крмилар. Да бисмо је наљутили, још смо неко* лико пута бацили лутку у море. И, наједном, кад смо се најмање на* дали, ајкула прискочи, разјапи страшне чељусти и прогута мамац. У трен ока цимну конопац. — ПуштајГ викну крмилар. Ајкула још ништа не примећује, са« мо вуче панталоне. С обадве руке кр« милар наједном тргну конопац из свв снаге. Ајкула осети удицу и у дивљем скоку појури у дубину. — Пуштај конопац! раздрао се кр* милар ... Као стрела појурио је и кононац за ајкулом у дубину. Сви смо запели 113 све снаге. Борба није била дуга. Ајкулв су јаке и силовите, али се брзо уморе. За нешто мање од једног часа „сива ка« луђерица" је била на падуби. Шеснаест руку дизало је на ограду, један метак у ( главу био је довољан да је доврши. Шест метара и осамдесет сантиметара дужине! Отсекли смо јој огромно пераје и обесили га на јарбол. У стомаку смо јој нашли, без шале, две нразне пивске флаше, једну лимену кугију од конзерви. Затим смо извадили из ње 47 малих ајкула у почетном развоју. Извадили смо јој вилице наоружаив страшним зубима, који су поређлни у неколико редова. Те зубе носе, можда још и данас, многе урођеничке ленотице, на златним ланчићима око врата. Такав је обичај на острвима Тихог океана ..•

цивао ајкулама комаде меса у којима су се налазиле грудве негашеног креча. Никада нећу заборавити радост која му се читала на лицу кад би ајкула која јв прогутала креч почела беено да скаче кад би је креч почео да пече. У Синга»