Kolo

13

У свим крајевима Беча сусреку се Срби са нашим старим и добро познатим навикама

Беч , почетком децембра Пет сати је. Сумрак. Сијалице се иале. Свет је у непрекидном покрету као на неком бескрајном илатну — иде горе доле... Трамваји својом тутњавом замењују многобројно хуктање аутомобилских мотора и возе читаве батаљоне света на разне страие... На улицама ври. У млечно бледој месечевој светлости у сјају милиона сијалица и рефлектора започиње ноћ»и живот у Бечу ... На железничкој станици перони се ужурбано расчишћавају. Припрема се улазак другог воза. Најзад стиже брзи воз из Марибора. Врева. Довикивање, поздрављање, дозивање носача заглу-

шују станицу. Читава војска људи, као испрекидан ланац, искрцала се и хита према нзлазу. Међу њима, низ перонске степенице, силазе два Србина „теглећи" свој прилично позамашан пртљаг. Један од њих корача нешто смелије и одлучно. Није ни чудо, он је већ стари „Бечлија" — „урлаубер* 4 и сада се враћа са отсуства. Други, нешто ушепртљано и као са тремом бојажљиво силази. Застаје, сваки час се осврће као да нешто тражи и са прекидима запиткује. Полазим за њима. Пуштам их да причају а они би све друго били само не Срби, кад не би тако „тихо" разговарали да сви унаоколо чују и када се овом карактеристиком још на првом кораку не би легитимисали. затим даље: „Девојака лепих, симпатичних и врло пријатних има колико год желиш. Само мораш да будеш опреран и не смеш себи да дозволиш па да се на брзину зацопаш као пинтер у буре". Новајлија се раскравио и прилично одушевио. Време брзо пролази. „Урлаубер", жваћући последњи комад мортаделе, диже ленгер и командује „спрема За покрет' 4 . Новајлија оставља неиспијену чашу пива и као послушно дете прилази пртљагу. Остали наваљују да се не журе, али „урлаубер 44 не попушта и објашњава да треба да се оперу, пресвуку и дотерају за новајлијину прву бечку ноћ. На вратима их запљускују питањима нова придошла гомила наших. Прелазе с питања на пигање. Најзад су се некако докопали улице. Улегели у први трамвај и после прилично дуге вожње приспели су у један „буџак" двадесетог кварта. За неколико минута променили су то.алету, посвршавали посао и сада, испеглани, избријани, марљиво зачешљани са још влажним добро напарфинисаним раздељцима хитали су кроз бечку ноћ. Пошли су према „Кертнер-штрасе". Ту је чувена бечка опера, али је до Ње „Оперкафе", где се, као и свуда, сусрећу наши људи. „БОРА, КРАЉ СВИХ ЏЕПАРОША" ОПЕРИШЕ У БЕЧУ „Урлаубер" и његов сапутник спремали су се да напусте и овај локал, када се на вратима појавио Бора, који је својом вештином одушевио бечку публику и која га већ зове „краљем свих џепароша". Он је у кафани. Послуга га познаје и њихови дебели буђелари за тренутак мењају своја места. Истина је, да Бора на бини враћа неприметно узете ствари али ... келнери еу келнери и они оболсавају мере предострожности. Бора „оперише" сваке вечери у познатом „Триумф" бару уз месечну награду од свега 500 Рајхс марака. Ситница. У нашем новцу то износи свега 100 и словима сто хиљада динара. Борра, са два „р" није штамиарска грешка. Нарочито тако пишемо јер он обавезно сваке вечери каже: „Моје драге даме и гоеподо част ми је претставити се, моје име је Борра са два р. Са овим започиње његова атракција и

док он (>аца пигарету за цигаретом, брикујући читаво море густих колуто* ва, дотле у публици многи пљуцкају ..« Сваке ноћи сала „Триумф-бара" јв препуна. Нигде места. Све је, унапред $а по неколико дана, распродато.- Мла-: ди и стари, мушкарци и даме — сви се; они одушевљавају Бориним вештинама.; Сцена за сценом се одвија. Бора као: магнетским рукама меша, пакује и из* влачи карте из џепова посетилаца, који: су просто скамењени кад напипају оно> што у њих никада нису ставили. На подиуму се тренутнО налазе не^ колико особа. Међу њима две даме е; богатим накитом. То су жртве које је Бора изабрао из публике да на њима; прикалЈе своје „џепарошке" способно«: сти. Легитимације, буђелари, часовни-5 ци ручни и џеини, кравате, „хознтре-« гери" и разне златне брилијантске на-! руквице -— све то невидљивим путем*. неоситно напушта власнике и прелази у дубоке Борине џепове. Његов фрак Ј^грга" све. Публика је усхићена. Ври*. шти . . . Туш, и френетичан аплауз. Са< ла се пролама. Бора се појављује не-: колико пута а затим одлази у гардеробу где, евојим обожаваоцима испиеујв аутограме „краља џеггароша" и прима новинаре, који су читаве ступце посветили његовој вештини региструјући га као мајстора светске класе. * Поноћ се приближује. Локали се празне. Напољу помрчина. Свет гамиже^ „Урлаубер" и новајлија су опет на у* лици. Ту се сударају са неким, који им без икаквог увода одваљује: „где сте запели као ћорави" ... А тај неко, није нико други него опет београђанин, сада у Бечу запослен у лабораторијуму, „Вин"-филма. И наравно, пошто су сви Срби, иастаје обавезпо упознавање и препричавање свог начина живота. Но-: вајлија и овде много пита. Све би хтео да зна. Ни једно објашњење га не за* довољава. Нестрпљив је. Кући му св још не иде. Беч је леп и дању и ноћу и он је одушевљен. Хтео би још негде да сврати, да види још нешто па тек онда да иде на починак. „Урлаубер 4 * га теши, да има времена и сутра и да се Беч не може за једну ноћ да упо* рна. Прича му да је „Пратер" очара* вајући и да ће тамо видети оно што ни* када у животу није ни сањао а јоШ мање видео. М. А. ТОДОРОВИЋ

(Онимак: приватна својина)

„ЈЕДИНИЦОМ ДО *?И СЕЉАКА И СЛАВЧЈЕ" „Урлаубер" се, изгледа^ на многобројна питања свог сапутника, мало нервира и повншеним му тоном говори: „Ма ово је други Београд. Шта се плашиш, Сешћемо лепо на јединицу до Славије. Код „Три сељака 44 ћемо добро да вечерамо" ... Новајлија, двадесетогодишњи, симпатичан механичар просто зи* нуо од чуда. Не зна у чему је ствар. Посматра свог друга и само што се не прекрсти. Пита Се шта му је?! До час раније био је потпуно нормалан! Сад спомиње „јединицу 44 , Славију, „Три сељака" ...?! Међутим, изласком из станице и њему се скида копрена са очију. Улазе у трамвај „Д", који збиља није јединица, али којим се долази до булевара који подсећа на Славију и до ресторана „Век", на коме, додуше, не стоји натпис „Три сељака", али је публика код „Века" слична оној код негдашња „Три сељака", „Урлаубер 44 има поново реч. Он је важан због свога познавања Беча, а поред тога враћа се из Домовине одакле доноси поруке за многе своје нријатеље и познанике. Уз оба-везно кашљуцање, шепурећи се као паун, улазе у ресторан. У том треиутку Бечлије су помислиле да се нешто догодило јер су наши, Који су већ били у ресторану, тако поскакали са својих места и полетели у сусрет овој двојици да су се столице за њима превртале а ножеви и виљушке падајући на бетонску нодлогу направили читаву узбуну. Док је „урлаубер" окружен осталима био у центру пажње и одговарао на многобројна пнтања, дотле је новајлија ©бнављао стара и склапао нова познанства. Затим га „шериф 44 ресторана, популарни Кева Станковић, бивши играч Ск „Бате" узео у своје руке да га „обради и дотера за бечку калдрму". Ако не знаш немачки не мари ништа. У овом ресторану можеш да говориш и „чубурски 44 па ће те опет сви разумети. У ресторан долази 80 до 90°/о наших. Остали су „странци"— Бечлије. Иначе, ми смо овде све и сва", указивао је званичним тоном на себе и као прави шериф испреио се. Наставио је

Многи наши претплатници погрешно упућују бипо претппату на пист ипи разне рекламације у вези с претплатом, редакцији „Кола", док мећутим, све то треба слати само на адресу: „Преса", Влајковићева бр. 8.

Кратак одмор старог чистача . • •

ЗАШТИТА

Иррадите сами камаше. Још нашим старим било је познато да треба ноге ?ими утопљавати. Тога треба и ми да се придржавамо, иако се не може често вабавити одговарајућа обућа. Зато треба сами да^ сашијемо камаше од оста-

така старог штофа или неких старих камаша, које можемо навлачити преко плитких ципела и одржавати ноге утопљене. По цртежу извадимо крој на хартију који пробамо на својој нози. Пошто смо крој удесили према својој мери, изрежемо по њој четвороструко исти крој од чврстог штофа. Два дела се спреда ушију- Све ивице се лепо ©брубе, а позади се уместо „патент-затварача" направе на једној страни рупице за дугмад а на другој се страни пришију дугмета. Ко жели, може да их постави неком топлом поставом. Предаи део скупимо наборима, а задњи део се једном алком и кајшем причвршћава колико је то потребно.