Kolo

5

ргуда упрхи рубине и иође на иерило. Нешто јој се етеже око срца, кад изађе с бременом из зграде. Има већ неколико недјеља, како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој, говори. Кад мину поред Бареновића ]кућа, лијепо осјети, како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се, видјеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута; вратиће му па опет тешко њој. Мати јој је немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад и омркне у селу, а свијет као свијет: свашта иснреда. Човјек јој се жалио и попу: — Оче, молимо те к'о старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене... Буде два три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља се и обуче к'о да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе' врати. Примим је. К'о велим: моја је, Бог је не убио! Буде мало, јопе' реп на раме, па у мрак ... Ја је солим, одијевам, обувам и 'вамо чиним јој, што-'но веле, идару, а прошћеш . . . Е, гса, оче и брате мој, знаш како је: не мере иисан! Оно, има се и про'одати, ама с образом и поштењем! — Не кријем, не шијем већ ето ти отворено пред овом свјетлом брадом кажем: Нећу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?! — Шути, роспијо једна росписка! Осман је паша један по једаи био, па је и он на Плевни изнемог'о. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те? Так'а је Мргудина мати. Посрћући с разора на разор. Мргуда Застаде више Влајића тора; Чу разговор. — Увано о мени говоре — помисли у себи и зађе за један лиснат грм. — Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива. Мргуда позиаде грло и задрхта. —- И ја би' то рекла — чу се други, мало облији женски глас. Ама, јеси ли је вид'ла, сестримим те: нема јој ни седамн'ест година, а сисе јој набризгале, па тврде к'о камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво, што сам женско; јест, очију ми! -— Испале ти, да Бог да! — прошапта заједљиво Мргуда. —- Ама, не треба ти ништа друго: иогледај матерешину само! Сгарија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад к'о каква млада. — Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жеиа, а она је копилског соја. У њезином се племеиу и коиилад рађају. Ја би*' се својом дјецом, друго, заклела, да је Мргуда копиле. ~ II јесам копиле! — шкрипну Мргуда зуб'ма и клисну поред тора па перило. Сцрти рубине, сједе и поче се изу* вати. Кад се изу, збаци са себе зубун, збаБи остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад колена, па зађе у воду и остаде уоправ. Погледајте је како је кршна и наочита! Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јагњета. Крупне, дубоке, црне очи увјек су јој нешто влажне; а нос прав, месиат, с округлим ноздрвама, мало на више завинут. Усне иабубреле и увјек црвене. Само, кад се ражљути, задрхћу и иоблиједе. Осим свега тога Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви — слатке преслатке! А кад запјева: „Мој се драги на војску опрема 44 — готово свака жена, која има сина на солдачију. стане плакати. Тако је то копиле знало ту пјесму жалобитно занјевати. —• Само нек сам ја Мики драга. па нек свијет говори, што гођ 'оће, — про-

шаита она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубиие. Око ње свукуд вода, свјетлост и некрегледно, миришљаво прољетње зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагаио протиче а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом сјајном гердану. Диже главу, баци пракљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се сама из грла оте: Мој се драгп на војску опрема . .. Очи јој засузише, а снага тихаио задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао; прелијевао се грчином, пркосом, разбукталим жаром. Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрима. Она се тргке, поблиједи и задрхта као срна, а ијесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибл.е.

струка стезати, гристи, грлити и љубити. — Немој, брате мој, не ваља се то ирије венчања — отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто, на ком је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се јадница, познаће свијет. Он јој несвјесио, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као оно модро, распаљено, планинско небо изнад њих. Мргуда се трже, врисну, а гердан јој звекну над једрим прсима: — Јој, јој! Немој, очи моје, ја сам шкакљива. Његова рука ухвати за иешто блажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравина. — Немој, зеницо моја! — прошапта она нежно, с дубоким уздахом, занесе се и, изнемогла од силног узбуђења, немоћно спусти главу на његово раме. Са Мргудиних зажареиих образа нестаде узавреле румени. У часку се прели у мртво, ледено бљедило.

рише суво босиље, девесмиље и црвепм, увели ђулићи, а иод њом се шнри мирис загрејаног, плаиииског сијена. Помисли на Мику. У глави осјети ватру, уз образе јој удари врео пламен. Обли је врућ, преврућ зној и пијела јој снага задрхга, па набрекну. Дрхће и намиЗје на се власиату, меку поњавицу. Гори, сва гори, као да је у ватри. Баци поњавицу с облог, загријаног, уздрхталог тијела, завуче руку под ми« ришљави простирач, извади сламку, па је стаде грискати, немирно се протежући. Она гриска, а испод поглавача мирише босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи: •— Боже мој, 'оће ли доћи? Изиђе јој пред очи снажан, ведар, насмијан. Она нешто гријешно помисли и од те се помисли стресе. —Ие вал»а, што сам номислила! То је гријешно и Богу драгом мрско. Бо* же, што си ме "ваку створио? Што ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш?! Обрну се на другу етрану. Кроз размакнута јелова брвна, која су ударала на смолу, видједа се мјесечина, како се расплинула по жутом, окореном блату око стаја. Она гледа и дрхће, а срце стрени у силној, насртљивој неодољивој чежњи: — Боже мој, 'оће ли доћи? Вјетар ломи крши гране с ретка трешања више зграде, силно зајауче, па ситио, оштро зацвили и затресе зградом. Ветар трга и просипље суво. све« нуло лишће, а она пламти, гледа и шапће: — 'Нако ће се и моја младост осушити, увенути, чекајући га, док се врати С војске. Али чекаћу га. Да ме цар проси за свога сииа — нећу! Горјела је, дрхта-ла—ј^, па је. онда тихо у сузама, као мало сисанче заспала... На згради шкрииуше врата, "0~а~'п.тг*~ .... нине зађе мјесец, вјетар утоли, и све се утиша. Из даљине хуји ријека. На млинским лакомицима шуми вода и пада у бадаш. Кроз примамл>иво шумење и слијсвање воде чујеш, као да неко шапће. Окре* неш се — не видиш ништа. Само чујеш како ријека уједначено хуји и осјећаш, како тешко дише ледена, јесенска ноћ. * — Латти нас уби кл>а, ове године оби град, а до године нек' нам царевина пошље добра десетара — па никад боље среће! — Л>уди моји, ја мним, да нас ово трећи пут бије вријеме! — Како нас неће вријеме бити. кад се копилад рађају, а .свијет се брез божје воље вјеша! — Ко се објесио? — Па објесила се Мргуда Малетина, да Бог да јој земља кости изметала! III' ње је овај град пао .. . — Не куни дијете! — викиу стари Чочорика. Град је божја воља. Мргуда је иогријешила, крв је занијела, ама и гријех свој искајала. Дјецо, не кун'те је већ реците: Бог да јој душу прости! ПЕТАР КОЧИЋ

Као бедем тврди црна поноћ стоји, Преко кора прећи пуст се живот боји, Побожна обптељ светог манастира Грешноме је телу давно пашла мира. Онемеше стене што пеме бејаху, Умукнуше $вери у дивијем страху, Не миче се листак, шума не шуморш» Мрка поноћ прети мркој пустој гори... Па и Млава пуста урмпше потмуло, Да се не би њено уздисање чуло. Сама у свом страху прпрода се грози, Страховите тајне нема поноћ носи*.*

Урдрма се кула, рвоно се ранија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће. Кроз пемо двориште пеки дух пролеће. На челу се бледом, где је круна сјала, Светитељска светлост дивно раблистала... Тихим ходом прође кро$ дворапу стару, Поклони се трипут светоме олтару, Па шпчерне опет у поноћном мраку... Тако царе Лазо доходи Горњаку. ЋУРА ЈАКШИЋ

— Мика, брате мој, бјежи отален; видеће те свијет, па шта ћу онда од срамоте, јадна ти сам! — преклиње га Мргуда и иеспретно, збуњено снушта кошул,у низ голе, пуие бедре. — А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш... Не велиш: видеће свијет. — Мореш, Мика, говорити, што гођ 'оћеш! — уздахну она и изиђа на обалу. Шта ће ми Лујо? Онај шврћо? Од рђе се не мере крува најести, а кад иде клима к'о какав старац. Да је барем таки грез к'о ти, тако снажан, плећат, висок, мог'о би чојек нешто и помислити, а 'нако... Мика, брате мој. ти се гријешиш ода ме. Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој. —• Сав свијет скочио на ме, па и ти. Зар ти није, бблан, жао? ... Мика, Мика, огријешићеш душу! — Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам! :— Шта ти 'оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те'волим, умирем за тобом, а ти... Душе би' ти дала. 'Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л' у крви? — пита Мргуда, а сва се зажарила у образу. — Веле, да је — одговори хладно. преко срца Мика. Оиа у тренутхсу истрже Микин нож иза припашја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, трже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и бани га пред Мику. — Ето ти душе! Мика, вјерујеш лп ми сад?! јекну боно, а сузе је ше. Мика се окаменио. поблиједио. па шути. Једва се освијести и приђе. те јој зави рану, па је стаде снажно око

(Онимак: А. Оимић)

Од тога дана није се више на само састајала с Миком. Бјежала је од њега, јер се бојала свијета; бјежала Је од њега, а умирала је за њим. Јесен дође. Мику примише у војску. Мој се драги на војску опрема! Била је последња ноћ пред полазак Микин, бурна, вјегровита, јесенска ноћ. Мргуда запрета у кући ватру, уђе у зграду, свуче се и леже у мјесто (кревет). Исиод тврдог, сламног поглавача ми-

Манастир Морача у Црној Гори