Kolo

4

Бсдат

Зима. Са натуштеног неба провејавају снтне снежне нахуљице, посипају сниске тршчане кровове и завејавају мале искрпљене прозоре. По кад и кад пролете лаке саонице, шкрипи утапкани снег под ногом и гравне можда гавран са сеоског торња. Иа брковима се хвата иње, а читаво село накривило шубару, па намигујући левим оком, чека благе дане. Чича Станоје већ отишао у варош по барут; деда Аврам бира пањиће за бадњак, а баба непрестано нешто распитује за прасице и пита попу: је л' му намењено које? Цело сеоце замириса на Божић. И лепо, данас дан, сутра дан, па стиже и мили бадњи дан. У топлој пећи умилно пуцкара суварак, па се шири нека пријатна јара, те загрева назебле уши и поцрвенели нос. Стари мачак згурио се у запећку, па тајанствено, сањиво преде, а под креветом шћућурило се пуначко прасе, па и оно трокће од силнога миља. Марко удесио, колико га грло доноси, пишти својим танким гласићем, као да му нокте режу а не да „Рождество" поји. Сви се рашчварили, па нам се лепо срце праћака у грудима и заиграва од неке радости. А како и да не игра! Каквих ти ту све није било колача! И с медом и без меда, в са маком, и овако без мака, и са орасима, в гурабија, и наЈпосле, ваљда више и вема тих колача да се месе на овом свету и у нашем селу! Како је нана то све умела овда да замеси, да ослади в да зачини, то се не може баш знати, ал' само — и иоп Аврам вризнаје — умела је! На пољу вепрестано веје. Час па прође когод мимо прозор, погурив се на*укао шубару преко ушију, па прти по свегу: влв до ча-Јеврема, ради меда, ил до Андрије, ради какве чутуре. * Вече се лагано спушта. Нека магла епустила се над селом, а већ се и дим лагано диже из посрнутих димњака и ваступа она свечава — пред бадње вече — тишина. Још само где-где што за■пкрипи замрзнути ђерам, ил се загворе по чија врата. После — мир. Пиљеж се окупила око пећи, па чеКа ... Видв се чека вешто ... Чека Бо»ић!... Баба налива боце, а деда уноси сламу у вајат ... И кад ко шта хоће, а он шавуће ... Не зна се зашто се шапуће, ал сви звају, да тако треба ... И нико неће да квари реда. Ни прасе више не грокће. Деда га још после водне, са особитом неком пасијом и са својом рођеном, рожаном брицвм заклао. А деда је врло красну брицу имао! Још на Туцин-дан је са свечаном озбиљношћу наоштрио, а ето сад, где с поносом погледа на прасе, што у потпуној својој свести божићне неченке, виси о стражњим својим ногама, о клину у трему. Све је већ у реду. Све, још само да засветли жижак, па да онда већ и Божић дође. Напољу се све већма смркава. Још једном се добро прочарка пећ, баба оставио већ и лулу, а нана уђе и оданув од посла: — Готова сам, рече. Сви се погледасмо, а осмејак радости полети нам преко лица. Е, — рећи ће баба, махнув главом на нас, — ајд, вели по сламу! Нана ужегла свећу, спремила жито, па ће да нас дочекива, а ми са ванредним, пеобичним осећајима полетесмо у вајат.

И

само се чује, како слама шушти,

како срце бије, како малише стењу од муке, што би сваки. што више да понесе. Прво ће деда, па онда баба, па за њим ЈБубиша, па ја, па Зорица, па најпосле Марко. Сви се ноређасмо, сви гологлави и развучених усана, а деда осврнув се, је ли све у свом божићнем реду, отвори врата, а светлост свеће и мирис тамјана читаво нас задоји својом светлошћу. — Хриетос се роди! кликну деда, 21 око му засја сузом радости. — Ваистину роди! — одговара нана И носу га житом. — Христос се роди! — вели и баба, на и њему задрхта доња усна.

— Ваистину погоди! — одговара нана, па опет занесе шаком пуном жита. Ми се осменусмо. — Христос се роди! — Зацвркутасмо и ми, онако као ластићи и преко реда, а нани се блиста лице од радости, па нас посипа пшеницом и материнском милошћу: — Ваистину роди, голубови моји! Ваистину, снато моја! Па се саже и поче нас д»убити и грлити. А ми весели посипамо сламу и појимо „Рождество". И ми и деда и баба и сви, сви појимо, и сваки час у вајат. Века што више сламе буде. Нека је прави Божић. Деда дрхћућом руком узео да посипа по столу, и дрхћућим гласом поји, поји неке песме, што ни вертепаши не

Поседасмо после за сто. Свн смо на окупу, који смо на окупу! Гледа нас деда па чкиљи од радости и ужива. Гледа нас баба, па му око каже да ужива. Гледи нас нана — ужива и она, ал се нешто заплака. Сетила се браце. Он није ра столом. —■ Знао сам ја вели баба, а и њему жао, — па овај ... што ... свеједно! Код сестре је, вели, ал и њему подгрцну нешто. А нана узела кецељцем, па брнше сузе. Сви заћутасмо. Само што чујеш како пуцају заушњаци и осећаш дах неке особите светиње тога вечера. Ноточише чаше. — Христос се роди! — рећи ће деда, дигнувши чашу и куцну се с бабом.

Не, бор рдрави није пао —* Ја и сада крепко стојим! Бог ми јако срце дао, Да, у часу страшиих дана, Усред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим! Не плаше ме троми опи, Ни вихори што ми лете.. Моја харфа и сад рвони, Свака струна душом трепти, Сваки одјек небу лети, Штикен вољом судбе блате. На нек хује пусте ноћи Пустим ветром трубе силе: С Богом својим , у самоћи,

При светлости $ве&да нови, Ја ћу славит живот ови Тихим рвуком харфе миле. Не, бор рдрави иије пао Ја и сада крепко стојим! Бог ми јако срце дао, Ца у часу страшних дана, У сред борбе и мегдана, Не поникнем челом својим! Ја сам поток што из горе Кроз вихоре свој шум шаље! И што више троми оре, Што се више дажда слива, Он све виши, јачи бива, И свом циљу хрли даље!. • • АЛЕКСА ШАНТИЋ

ЗнаЈу, — а једва се чуЈе од гласног Марка. Баби се смешка усна и пушга нас на вољу. Све нам је слободно. Одједанпут оживе кућа, и претвори се у неко рајско миље. Ми појимо, а нана поставља. Под иконом, под оном старом, што се једва распознаје у зеленом житу, дрхће бледа светлост кандила, тајанствено озарила божићни колач. А бо» жићни колач, — ах, Боже мој, како је само умела да удеси наша нана: божићни колач! Под њиме и жита, и ора, и шљива и новаца и — свега. А сам колач мирише на Божић. Па и тице и јагањци иеки по њему. Горе струк босиљка са обвијеним црвеним ибришимом! Видиш нема шале, већ прави правцати Бадњи дан. Унесе се најпослиЈ*е и вечера. Сви стасмо пред икону, а деда отпоче, као владика, са својим старачким гласом: — Во имЈ *а оца ... А ми сви за њим: — Во имја оца..« — И сииа ... А ми: — И сина .. • — И сјатаго духа •.« —- И сјатаго духа . • • — Амин! — Амин! завршисмо и ми. Деда отпева сам „Рождество". Слаби МУ глас отео се, па извија старац некако и занео се, мислиш у ВитлеЈ*ему си. „ ... Господи слава тебје!" А ми сви из гласа: „Рождество твоје Христе Боже наш... 4 * Ори се лепо кућа од радости... И таман да и ми, а — нешто севну под прозором, и лепо се затресе стакло. — Бууу! — Живео! — викну баба, па намигну на нану. — Позлатила ти се рука! кликну деда — знам те! Христос се роди! — викну онај с поља из помрчине. — Ваистину, кумићу! Позно га по гласу.

е— Христос се роди .. • ■— Воистину! — одговара деда, па га[ обасипа пољупцима и сузама. *— И...? повикасмо сви радознали. И унуче баби! Праунуче! кликну деда, и скочи као да ће да поигра. СеЈ*ка родила. Не разумесмо, шта је то тако здравој лепо, ал тек и ми се радовасмо. — Шта Ј*е, — пита баба и као мило му и не уме да се нађе. — Син! — завршн браца, па се почбј љубити с нама и са наном. — Син... Зар син?... Хе муку му; његову, нек је жив, нек је здрав! И сад поче још веселије, још бур« није... Нана узела па запиткуЈ *е брацу како ово, како оно; ми се ваљамо по слами, сретни што нас нико не псује, а баба и деда лију чаше, рођенчету у здравл.е. Све унуку и праунуку! Већ им и очи ЗасиЈ*але. — То ће бити ... — Шта, — вели деда разјарен, —» тај ће~ Косово да свети, тај богме. • 9 Знам ја! ... И опет једну сркнуше. — А је л, а пуначак велиш, а? | — Пуначак, — каже браца. А баби се смешка брк, сипа вино, поји^Рождество и плива у радости. — Па баш дречан, а? Браца климну главом. — Дречан да шта, — хвали се деда зар да ја... Још како дречан!

— И

плаче, је ли, гласина, а:

— Ваистину! — рече баба, и пољуби га у суху руку. Па онда нана, па сви редом. И опет се очи наводњише, а чаше до дна искапише. Затим деда поново устаде пуном чашом, па само што отпоче: — Моју унуку, вели, и зе. • • па заЈ *еца и онеми на мах. — И зета и брацу, допуни баба. Нека су нам живи па и он застаде. И њему се нешто препречи у грлу. И сви јецају и плачу, а ми се узверили, и згледамо се. Док се најпосле и Марку н; растужи, па ти он удеси своје гајде. Њему жао што нана плаче. То нам је први Божић без наше сејке. Већ скоро година како се одвсла у варош. А и браца је код њих на школама. Како он тек уме рождество! Он тек уме! Оно ђачки! — Бар да су брацу послали, — вели нана, а влажне јој очи. — Е, — вели баба и неправо му, нека, вели, ни они не буду сами! — Наточи! вели деда, па поче неку стихиру, што само још баба уме понешто да му помаже. И Штева појац зна тако. На једаред лупну неко у прозор: — Ућуташе. '— Ко је? *— Је ли слободно певати? ;— Јесте, — виче деда раздраган мало од пића, а мало онако. — А ви пуштајте! — виче онај спо* ља. Изиђе неко да га пустИ, а ми нагађ-амо у себи, ко је? Сви укочисмо погледе, а он још споља везе гласом. мислиш у сребно звоно бије: — Рождество твоје! ... — Браца! — кличе баба. — Браца! — поцикасмо сви од реда. И поскакасмо око њега. А он стао на сред собе, па поји „Рождество и смешка се, а нама се на мах евима срце открави. Ударисмо и ми, па . — Анђели моји, — јеца деда и грли нас.

— Плаче, — вели браца. — Дај, баба, вина! А нана се смеши и носи. Носи. срећна маЈ *ка. Још неколико сркнуше. И сан већ ца их свлада, а баба још гуди „Рождество" и грца у срећи. — Да да богме .. Јунак је то . . Ја« ки, ? ... Ех, крв је то ... Плаче .. . Нека, нека роде ... — „Рождество твоје Христе Боже наш..." * Поноћно Ј *е доба давно превалило. Дрхти светлост кандила и лако прелива јара од бадњака. Сви хрчу и слатке снове сањају. Само нана од радости никако ©чију да сведе. Загрми топ. И забрујаше звона на јутрење, неко затресе песницама у прозор.

— Ко је?

тргосмо се сви.

Полаженик! — одговара онзј* —? устајте на јутрење! — па опали из дво* цевке. , И пустише га одмах. ј — Христос се родн! > — Ваистину се роди, шта носиш? ' — Срећу и здравље! И нана га посу житом, а он чучну код врата и закокота, а ми сви у глас: „Пи-ју, пи-ју, п-ју!" ЈОВАН ПРОТИЋ

зна поуадано, да главобоља нестаје већ после ненолимо минута.

таблете Протиа Оолова Оглас оег. С. Бр. 19.999 од 6-Х-1942 Добија се у сваној апотеци