Kolo

Сутрадан оде побратим Пера код свог побратима ... ДРАГАН СИМОНОВИЋ

На насловној етрани: Свето прпчешке у Саборној цркви (Снимак: А Оимић)

Главни ^редникг Мића ДимитриЈевић Уредннк: Богако Токин ★ За фотографије: Александат) Симић * Пртеж- Ђоођр Лобачев ★ Урепништво: Поенкаоеова 31 ТелеФон 25-010 * Власник и издавач Сппско издавачко ипептзеће А Д .Товаи Таиопић а|с АлминистоапиЈа- Дечанска 31. П рогппт Тел. 24-001—10 Штамна „Штампапија В«огппл м А П Дечанска глипа бр. 31. Тоомесениа иоетплата 58.— пинапа.

\»ога кошојс

ивели су као прави пајдаши. А никада један без другога. Још као деца, шегрти са чесме, са разбијеним главама и крчазима здружили се и заволели. Шегрти, калфе, тек једнога дана постадоше мајстори. Истакли фирме. Пера шустерску „Код добру обућу", а Мика тишлер, што ради мртвачке сандуке по „Нормалну цену". Били су вредни људи. По цео дан не излазе из радње — раде. Бију шегрте, сећајући се свога шегртовања, а увече зна се, код Столета на „по једну 44 . Имали су једну заједничку особину, — волели су шљивовицу изнад свега. Седе тако уз чокањ дуго у ноћи, док Пера, пошто нанесе увреду еснафу, с муком изговори: — Е ... е... побратиме ... не могу више!... Мика „с ногу" тресне још једну и пошто Столе на таблу завеже, крену

зад напреже сву своју снагу и поче: — Побратиме бре!... ' Ти да умреш!... Мора да умреш и треба да умреш... Мика прво скупи уста, избуљи очи гр« чевито поче да гужва покривач, а јабу« чица на сувоме врату поче да отскаче ко јабука на ластишу. — И умри бре побратиме, настави Пера, вас обливен сузама. И сви ће да умремо. Па што! На онај свет је боље него овде. Оиамо ће се нађемо. Нити ти бре побратиме, нити ја кога увредисмо —- рај иам је сигуран. Па ко рајске душе има да уживамо. А наше уживање, зна се: малко мезе и шљивовица. Нема га там' Столе, па уместо две а он запише три. Јок бре побратиме. Тамо је други ред. Кроз сам рај тече река све од саму шљивовицу, ладна, ледена и чиста. А с' једну и другу страну од шљивовичку реку, посејани све сами кисели краставци. Па онда они рајски чокањи!

— Тетко, да ли би ти хтела који колач? I — Н.в м&гу, нећу! — Лепо, теткице. Хајде, питај ти сада мепе.

• Ја мислим да нема ништа горег иего кад се нађе коса у супи! Има! Џамисли да ти се нађе суна У

Данас сам и ја нешто учинио да еаобраћај у нашем траду буде бољи, уреднији и мање опасан! — ??? — Па да, данас сам продао свој бицикл!

НЕДЕЉА 6 ФЕБРУАР. _ Био јуче госн комшија код оног вашег суседа фризера Кад је овај узео да га брије госн комшија се љутну; -— Е, па слушајте ви мајсторе . . Ваше су руке толико прљаве да просто... — То је зато што данас нисам још никоме нрао косу! рече брипа и настави да сапуна госи комшију,

ПОНЕДЕЉАК 7 ФЕБРУАР. Још нешто из суда — што је чуо госн комшија, само не из првостепеног него из духовног: Претседавајући нита туженог мужа: ^ — Заша жена тражи развод брака с мотивацијом да већ две године нисте с њом проговорили ии једне једине речи... — То је тачно. Нисам хтео да јој упадам у реч!

УТОРАК 8 ФЕБРУАР. — Ти ми иичим Рр не доказујеш да ме ј? волиш — каже го\ * спа комшини ца госн \»/ Сс)' комшији јуче на жу"С/| ј |ТтТ/ РУ У нашем комши** луку. ^ — Како да те не волим, кад већ два сата, ето, седим на једном месту.

СРЕДА 9 ФЕБРУАР. „ Може и судија некипут да погреши. Ј \ У прилог тога госн V комшија нам испри1 ЈГ~| чао' да је пре неки у Ј 1 дан био на неком су| V I ( _ ђењу и чуо овакав дијалог између судије и оптуженог: *— Како сте могли, човече да бапите

— То сам, верујте госн судијо, учинио у изазваном стању .., — Ама, добро, у изазваном стању, али како нисте помислили да је у том тренутку могао неко баш па прође испод прозора?

ЧЕТВРТАК 10 ФЕБРУАР. — Не разумем вас —• вајка се једна наша сусетка једном нашем суседу који изнад свега обожава лепи свет — велите да вам се веома допадам и нудите ми да вам будем пријатељица! — Па зашто не? — Али, молим вас, извините... То је немогуће. погато јога нисам удата.

ПЕТАК 11 ФЕБРУАР

Чита госн комшија синоћ госн ком- ^ /7\ шиници из Леке ста- ^ С\ ре књижурине како Џ к ^ /5 р^/ се неки црначки по- ј ј —1 главица, неког пле- { . Г\гТ мена Бамбамуба, од- ( метиуо и ночео да убија све редом и своју црну сабраћу, — па тек одједампут скочи: — Ето, и зацело ће и о& после да каже да је претставник Срба!

СУБОТА 12 ФЕБРУАР. Прича нам госн комшија ову сцеиу из једног Кварта. Узео писар да пита једног господина: — Како можете да тражите тако велику отштету за ваше прегажено псето? То уопгате није био птичар! — Како да није, молим вас! То се види по кривим ногама! — Али, којегата -— наљутио ,се писар •— и ја имам криве ноге. М-ћ

с &

-)

кући. Становали су у истој улици. — 'аку ноћ", штуцаше Мика и ногом тресне у капију. — ... 'оћ..." одговара још „уређенији 44 побратим и продужи даље својој кући. Волели се побратими много ... * Једнога дана отишао Пера у Београд по робу. Три дана је био на путу. По повратку дотерао пуна кола еспапа и по паланачком обичају све истовари пред радњу, да се тек увече уноси. Да виде муштерије. Није таљигаш још ни почео са истоваром, а дотрча Јоца шегрт Микин као без душе. — Мајсторе, казала ти мајсторица да идеш код ње, због зашто је газда Мика много болестаи. Перу нешто штрецну. — Шта кажеш бре? — Одмах да идеш. Још од синоћ мајсторица питује за тебе. Нити рече штогод, нити нареди за робу, само климну главом и тешким корацима крену кући побратима Мике. * На вратима дочека га снајка брижна лица и сузних очију. — Шта је? — Не знам! — Је л' био доктор? —- Јесте. Сав скрушен побратим Пера уђе у собу. На кревету покривеном крпама лежи Мика. ЖуТ, жут као лимун. Стегло се срце Пери, тек што не заплаче. — Ди си побратиме? Једва изговори Мика. — Шта је побратиме? Ето, — кашљуцка од старе суве болести Мика и иочиње, баш онзј дан, кад ти оде, седим код Столета. и те .ч што треснух прву, кад ко да ми се нешто откиде овде код срца, згади ми се и једва дођем кући. Кад дишем ту ме боли. а кад се закашљем . . - мани! Мика се зацени од кашља, Пера од суза. ■ • ■ — Бар да сџ ми ти био овде, али.« . . нема побратиме, дође смрт. Треба нешто да каже, осећа то Пера Жао му побратима, као себе самога, иај-

— Песник се не постаје, господнне Човек мора да се роди као песник. — Можда. алН ипак иије лепо што бацате сву кривипу нб своје родитеље!

Нису то ови наши ко напрстак! Јок! Ко литрењак, а враг им као у жирафу оволики, и ту побратим издужи педаљ десне руке! А око тебе, као око рајску " душу лете ангели и архангели, па те дворе и служе. Један краставац други чокањ. И тек једнога дана видиш. ти таман да гуцнега, а ја упадам: — Ево ме побратиме! Дај бре ангелу и за мен' један. Побратим Мика умирен и озарена лица гута пљувачку ко шљивовицу, напреже сву снагу и Изусти: — Је л' истина побратиме? —- Кад ти кажем! — Е па онда ја! И побратим Мика оде Богу на истину ... * Жалио га побратим Пера ко никога. У радњу ретко долази, чак ни шегрт Јоца од смрти Микине није добио ни једну ћушку ... Седне тако увече код Столета и иоручи два чокања. Један за њега, други За побратима: — Здраво побратиме, куцне чокањ о чокањ и искапи оба. * Једне ноћи „уређен 44 но обично, тетурајући се доцкан крене кући. Успут разговара са Иобратимом гласИо. И тако све до куће . . Није честито ни ступио, кад насред собе стоји побратим Мика увијен у бео чаршав, магае љутито главом и уздигнутим ирстима прети. И леио чу: — А бре побратиме, а што ме слага?

i