Kolo

Ј / живој и бучној улици срео сам \уТ^. трећи пут истог дана старог при1 јатеља Ђорђа. Двапут је прошао поред меие не видевши ме. Био је у.журбан и замишљен. Најзад сам прибегао „судару 44 да га зауставим. — Ђоко, стани брате, — гурнух га зачуђеног и обрадованог. — Одавно се ■нисмо видели. Што си тако снужден и рамишљен? — Па, ето, пишем . •. ј—- Шта, песме? .. • Не, приче ... •— Охо, откад то? — Откад! —- љутну се он. — Има већ доста времена. — Па како иде? Може ли се? Или само пишеш да убијеш досаду? Ђока ме ухвати за раме и пођосмо $шз улицу. Очекивао сам оно његово

„дуга је то прича". Зачудо, сад је гледао у земљу, каткад у пролазнике и изусти: — Не иде, пријатељу, не иде! Мучан је то посао. — Како? — упитах — ја сам чуо да је то лако и пријатно. Он одмахну руком. Његово тамно ли> це, неиспаване очи, млитави покрети све је говорило супротно мени. — Најжалосније је што још нисам ниједну честиту ствар написао. Остадох запањен. Толико дуго пише, а још ништа. Је ли могуће? Ђока иастави: — ГЈрочитах једног даиа неку чрло рђаву причу у дневном листу. Неки смртно заљубљен младић, композитор, поклони девојци своју најбољу компози* цију, а после се убија. Шегова најбоља композиција је посмртни марш. Помислих да је врло лако писати о љубави и самоубиствима. Реших да окушам срећу. Можда се и у мени крије неки таленат? И ја накупујем хартију, све лепо спремим и седнем да размишљам. Испрва сам имао безброј случајева, Заплета и ситница, али никако да их средим на хартији. Помало наљућен због ове несређености, оставим размишљање и пођем у лов на грађу $а причу. У чекаоницама има пуно интересантних ствари — помислих* и одем прво

на железничку станицу. У чекаоницб ври. Пррлазим са торбом поред људи, Где разговарају примакнем се и седнем, али они прекину. Сви ме попреко гледају. Покушавао сам да заметнем разговор са људима који су ми изгледали добри за типове. Аја! Дајем цигаре, љубазно се смешим, али ништа. Причају како тај и тај воз има задоцнење, а у том и том возу велика гужва. Господе, где сте видели да се то нише у иричама. Оставим станицу и зађем по лекарским чекаоницама. Исто то, само мало рукчије. Шта се све нисам стрпљиво наслушао! Како бол зуба сева као сто громова, најбољи лек за оток је бео лук, слаЧица и тако даље, а за главобољу шљивовица, поред које се заборави и на бол и на бриге и на све. Онет ништа занимљиво. И ја почнем да упадам где има много света. Јурим сам по корзу, шуњам се иза леђа шетача. У биоскопу се окрећем супротно од нлатна и гледам у масу: ћутање... отворена уста ... и... ах ... Шта би могло да се пише о гужвама и мрачним радњама! Иосле ми дође генијална идеја: ово лето провешћу са рибарима на нашој реци. Спремим се у брзи час и — већ разговарам са њима. И они ме примају са неповерењем. Ви — кажу — варошани, завукли сте се у зидове аа не Знате шта је лепота живота и природе. Тако је, развеселих се, биће овде ствари за читав роман. Али и тамо ништа. Чамци, мреже, рибе ... рибе ... Ја не могу ни да их разликујем. Увече, свађе у мраку, пиштање ватре и друге којештарије. Разочаран и изгубљен, вратих се и отуда, чврсто решен да бацим и перо и писање; нека иде све до ђавола. Али, не задуго. Васкрсну у мени воља З.а писањем. Али шта? Сетих се да иа боксерским мечевима има узбудљивих сцена. Искористим прву прилику и одем да гледам неке прваке. Оно што сам тамо доживео нећу никад да заборавим. Умлатише ме просто. И публика и гужва и дерњава. Као у паклу. Какве приче, каква слава! Бацим поново све и отад ие могу да повратим изгубљени мир. Ђока је застао уздишући. Стигли смо на крај вароши. Ја сам се смешкао. Ои ме погледа зачуђено, као да му је криво, што се његовим мукама смејем. — Теби је као мило све ово? —• упита. — Па то је сјајно! Неће бити лепше приче!.«. — Како? ... Која? .. • — Цео тај твој лов је изврсна грађа 3а причу. Он стаде збуњен. Изненађено викну: — Шта?!... јест... имаш право!..« Здраво!... И одјури. Вероватно да пише причу..« ВАСИЛИЈЕ МИХАИЛОВИЋ

Што је ово самнам?Г... Откуд немио овај? , И зашто ми ерце убрзано бије? Једном сам те вид'о, и сам Бог ће знати Да л' нам сретај н поеледњи није. 'Једном еам тв впд'о: па зашто сам дрхтЧ) Када еу се ова погледи нам срели. И што су одједном осећаји мо.ти Као услед туге обамрли, свели? Ишао сам свуда где сам мог*о знатн Да ћеш и ти бити, ил' бар сенка твоја. И најмањи зрачак сунчанога сјаја. Што је шумом тредт'о, и најдража боја. Између нае двоје има веза неких. Само не знам каквих. Биће тајна нека. а Коју усуд шаље да нам живот прати. И да тек у смрти разрешеље чека.

Али саму тебе самном јоште вид'о нисам; Ту ми срећу јоште није судба дала. А да тебе има ја не сумњам у то. Јер што би те онда моја челсња звала. Први пут те видим. али ипак зато Позната еи мени. Мила си ми. драга. И ако ми очи варају се слабе. Душа ми ее сећа погледа ти блага. Да те нисам кој пут у снавању вид'о? У сну. кад ми будан еамо дух 1е био? Јест. јест. то ће бити. тако мора да је: Кад сам спав'о дух твој крај мене је бдио. Ти ми ниеи етрана. и све ми се чини Да ће еа мном бити еве до смрти раме: Да ћеш и ти са мном кроз евет ова! ићи, И несвено утицати на ме. СТЕВАН ВУКЧЕВИЋ

.., чу^л. • ; \ ^ •' ' 1 -''? ,' ' 1 * } Ж*<:

Кнез Милотев конак у Крагујевцу под снегом

(Снимак: В. Ц.)

*у ^ера је била тиха и повучена жена. / Није била лепа, али се зато е правом могло рећи да је била узорна домаћица. На своју лепоту је мало обраћала пажњу, а на своје хаљине још мање ... Њен муж, Драган, због тога је већ одавно занемарио, а она, мада је то

ди. Али није било много времена за размишљање. Ах, само кад би знала одакле да почне. * „Ти знаш, Драгане, да сам ја окорели нежења и да сам брак увек исмејавао, али морам да ти признам да сам и ја добио вољу да се он«еним, ш то

много болело, устручавала се да му ма шта пребаци. , Тако би то и даље ишло, да се није нешто значајно десило. Једнога дана за време ручка, Драгаи јој се љубазније обрати ч и замоли је да му учини једну малу услугу. „Вера, даиас долази мој добар пријатељ Јова. Он ће се овде бавити свега један дан, па путује даље. Хтео је да му ја покажем град, пошто у нашем месту није још ниједанпут био. Међутим, изузетно сам баш данас заузет, па бих те молио да му ти то, место мене, \чиниш. Он те, иначе, никад није видео, али то ие мари. Упознаћу вас. Да ли би хтела то да ми учиниш Вера?" Всра, збуњена. прво. великом љубазношћу мужа. а затим и изненадним догађајем. остала је забезекнута. Зар она, стидљива Вера, да води непознатог човека кроз град, и то још тог Јову, чувеног по причама које је слушала о њему, као заводника и великог Дон Жуана . „Да ..врло радо,... да ... хоћу!" — Једва одговори. „Добро, Вера, верујем да ти неће бити досадно". После ручка, Вера, још увек збуњепа, размишљала је шта, и како да ура-

захваљујући — твојој жени. Најлепша и најдуховитија жена коју сам икад срео". % Драган, запањен, није могао ни рси да проговори. Он због његове жене, зобио вољу да се ожени! ЕБегова жена, најлепша и најдуховитија!?! Мора да је то нека забуна. Само је успео да изусти: „Моја жена лепа и духовита"? „Шта си се изненадио? Зар си ти збиља остао слеп за дражи твоје жепе? Ти си, заиста, велики глупан!" Пријатељски су се растали. Јова је журно отишао на станицу; а када је воз кренуо он је са задовољством запалио цигарету, заваљен у седишту купеа. Драган је седео замишљен за својим писаћим столом. Зар је збиља било потребно да му Јова обрати пажњ\ на вредност његове жене? То вече, дошао је раније кући. Вера није могла да схвати зашто је Драган постао тако нежан и заљубљен. као никад дотле. Није ни слутила да не би можда могла ни очекивати ту изненадну срећу да је сама отишла на састанак са Јовом... Али, пошто је била стидљива, замолила је своју лепу, веселу и духовиту гаријатељицу, да је у тој прилици замени. Д. В. ПОПОВИЋ

о