Kolo

2

(О!

уциСма

Не, мама, немој да ми говориш о њему, молим те, немој.. — Милена! Петнаест годииа брака не могу се тако лако избрисати, рече стара госпођа ПериН. и дохвати руку своје кћери. Милена пусти своју руку али је била љута на миловање своје мајке. Гоепођа Перић је била старија жена. крупна, висока, њено дебело црвено лице било је уоквирено седом косом. Она се трудила да изгледа узбуђена и дирнута, да покаже саучешће и сажаљење. али Милена је размишљала о томе: ,Она мисли да ћемо ми, деца и ја провести лето код ње, и то је само и дирнуло. Она има евоје навике, своје мале ситничарске навике... Али о мени се она мало брине.. . Јадна мама. она не воли, али шта може она од свега овога да разуме? Нико ме не разуме", мислиЛа је она с тугом и љутњом, и дсети изненадни замор и досаду.

„Милена, ја знам да ће он пристати да продужите заједнички живот" рече госпођа Перић и нагло спусти глас. Милена затресе главом: „Не, не!" „Најзад, ви сте се волели, имате децу, живели сте петнаест година.. „Петнаест година свађе! Петнаест година неверства! Петнаест година несреће. И ти то добро знаш, мама! Ја сам чекала јер су деца била мала. Али, Мила има четрнаест година, а Миле тринаест! Сада је свршено! Свршено! Немој да ми говориш о њему. Чим ствари буду однесене из нашег стана. ја ћу се иселити са децом. Ако ти можеш да ме примиш, тим боље, а ако не, некако ћу се већ и сама помоћи..." „Али Милена!..." Милена је ћутала, набрана чела. Била ј^е то жена четрдесетих година, висока и мршава, која није била навикнута на нежности, на детињарије, на сузе. које је уздржавала, али се у себи кидала а испољавала ту тугу досадном и намргођеном нарави ... „Ти све хоћеш да продаш?" „Да, апсолутно све! Мрзим тај намештај!" „Али штета је за све те лепе ствари, ти их више никада нећеш моћи куиити!" „Знам, мама, знам . „Е па довиђења, јадно моје дете, чекам вас на ручак", рече госпођа Перић. Са уздахом се окренула и оставила Милену саму Деца се још нису вратила. Милена се радовала овим тренутцима усамљености. Почео је већ и распуст. требало је као и сваке године да од? на село. Деци је био потребан свеж ваздух. Она је лутала међу столицама. фотељама, столовима, празним орманима. Последње три недеље чровела је код своје пријатељице. Кућа је изгледала тако пуста. празна и напуштена да јој пе срце стезало.

„Време је да почнем да пакујем", рече она себи, и при томе јој глас лако задрхта... „Колико сцена, колико патњи познају све те ствари" помисли она. „Колико сам само вечери провела овде на овој софи. сама, чекајући Ђорђа! . . . II последњи пут .«." Она се нарочитом тачношћу сећала и најситнијих појединости ове последње сцене. Тада су решили да са разиђу. и заиста било је и боље тако. Она се трже. по звону, испрекиданом кратком звуку, познала је Милу која се враћала из школе, са сведочанствима Била је весела и срећна . . „Мама, ако још ниси готова са паковањем, ја ћу ти помоћи, то ће ме забављати". Деца су знала да ће се ствари продати, а за развод дознаће доцније. „То ће те забављати?" упита тихо Милена. „То те забавља да видиш како исчезавају све ^ствари поред којих си одрасла, које су овде од твога рођења?" „Баш сам их се доста нагледала" и при томе затресе својом ковргдавом главом , .. Она је била бела. евежа, лепа, имала је глатку кожу и светло сиве очи . .. „А шта ћемо са овом* закрпљеном фотељом?" „Твој отац је једном".. .. Цоче Милена али изненада заћута. Пре једно пет-шест година, Борђе се за нешто наљутио и у љутњи гурнуо ногом фотељу која се тада оштетила. Стидео се после овог свог поступка ... и они су се обоје смејали томе ... У оно време све њихове свађе су се још тако свргаавале. Али, одједном она се сети и озбиљнијих свађа, болнијих, и талас одвратности и бола је запљусну. Поглед јој паде на мали сточић од махагониа ... Још док су деца била мала, Ђорђе и она увек су сами били за столом. Вечеравали су у салону, за овим малим сточићем, поред каминаУгасили би светлост, и соба је добијала неко чудно, тајанствено расположење. Говорили су тихо, у сенци ... То је било пре девет година... Како је онда био нежан ... „Треба ли да спакујем и књиге, мама?" „Не, не, њих остави!" Многе од ових књига они су купили још као вереници, обилазили су антикварнице, књижаре. Тада су још само у мислима уређивали свој будући живот... Било је то 1922 године. Како су били срећни када су нашли овај стан, додуше, мало мрачан и мало хладан, али њихова љубав претвсурила га је у прави дворац... Она помилова књиге и погледом пође даље. Ко ће купити све те ситнице, ко ће се служити старом софом? Ко ће упали-^и лампу? Она је била од венецианског стакла; купили су је у Италији . Колико лепих успомена са путовања .. Њихов долазак у нова места, стари хо^ тели, осећање слободе, плаве аркаде шранске вароши, гондоле на води море, плаво, бескрајно, велико море. . Све се то у њеној свести сада мешало, пекло је, оживљавало и васкрсавало . .. „Ипак смо били срећни, имали смо и срећних тренутака" помисли она . . Сећала се оних тужних али мирних тренутака када би се после неде свађе он опет враћао к њој, а она је увек знала да ће јој се он вратити само ако она то буде хтела.. „Али сада, сада ја то нећу више", промрмља она у себи ... Она осети вреле сузе у очима. „О, мама, мама, скоро сам заборавила овај стари сат. који ме је својим глупим изгледом увек нервирао. Каква срећа што ћемо га се најзад ослободити!" „Ти си једна мала луда, и ништа не разумеш. Он можда није у моди, али онда када смо га узели. твој отац и ја..." Ни "Борђе није волео овај сат. Милена га је видела једног дана у једном излогу видела га и одмах купила. није знала ни сама зашто. Често осетимо тако неки изненадан покрет срца ка једној ствари. која нас после разочара Сви су јој се смејали због овога сата, њена

— Да ли и ви пијете штогод? — Ништа, тосподине!

— Да није нашег књиговође, сви би• смо у капцеларији распали. — Зар је он тако строг човек? Лепо, онда не морам да вам дам — То не, али страшно хрчб када

напоЈницу ј

1?а#<>нда1' ша

НЕДЕЉА 5 МАРТ. Разнежила се синоћ госпа комшиница нешто па пита госн комшију: Право да ми кажеш, матори. гата би радио да ми се, не дај Боже нешто деси па останеш без мене? — Полудео бих! — А, да ли би се поново оженио? — Е, олико не бих зацело, полудео! ПОНЕДЕЉАК 6 МАРТ. Јуче опет разго-

варају оне наше две пакосне сусетке. Једна ће тек рећи: — Сутра прослављам свој тридесети рођендан! — И ја! Е, али ја га прослављам првипут!

време вожње гледао право у очи као да нисам платио трамвајску билету! — Па, шта сте радили? — И ја сам њега гледао право у очи, као да сам платио билету!

ЧЕТВРТАК 9 МАРТ — Шта то читаш? пита јуче госн комшија оно-г нашег „неодољивог" суседа. — Читам љубавно писмо моје најновије веренице. — А коме је упућено? УТОРАК 7 МАРТ. Прича госн комшијп онај наш сусед што не воли да плаћа своје рачуне: — Замислите. госн комшија јуче, док сам се возио трамвајем, кондуктер ме је цело

СРЕДА 8 МАРТ. Вајка се наша госпа комшиница како је била на неком журу и како је Нека њена давнашња пријатељица није познала. — Па? — Па. ништа. Направила сам мора бити страшно глупо лице због 1гтога, и онда ме је одмах познала . .-. ПЕТА^ 10 МАРТ. Био госн комшија у суду па чуо кад је претседавајући рекао оптуженом: — Шта! Оп ет ти овде? Јесам ли ти рекао последњи пут да нећу више да те видим? — Ама, госн, судијо, ја сам го рекао и полицајцу што ме је ухватио, али он није хтео ни да чује СУБОТА 11 МАРТ. Пита, ономад. госпа кбмшиница гос'н комшију: — Шта кажеш на оно што Американци пишу за Енглезе: „да су уморни и начети" 9 — Па, полак^, жено; Тија вода брег рони. , Једнога дана ће већ рећи за њих да су балдисали и довршени . . . М-ћ

сестра, мајка. пријатељице, само је Ђорђе рекао: „Али не, није баш тако' ружан овај сат. мени се чак шта више и допада". . Мила је одједном уплашено погледала лице своје мајке које је било натопљено сузама: „0 мама, шта сам ја то учинила? Опрости ми. нисам хтела да те увредим". ,ЈНиси ме увредила ништа" рече и у себи помисли како је страшно сама... Како су чак и њена деца била далеко од ње! . . Ђорђе отишао, ^ишчезао за увек из њенога живота, коме ће сада моћи да прича о својој прошлости. коме ће моћи отсада да каже: „Сећаш ли се оног дивног лета. када смо се верили и заклели да ћемо заједно живети и мрети?" Телефон зазвони, она зачу глае своје мајкр: „Милена, слушај ме, опет ћеш се љутити. знам. али Ђорђе је овде. Он би хтео па говори с тобом и . " „Али зашто?" дрхтавим гласом за-

пита Милена .,Добро знаш да -,*• .немогућно, да Ја то нећу више 4 Она је понављала: „Немогућно кемогућно!" али се већ кроз њене сузе поЈавио онај слаби и благи осмејак који је само Ђорђе познавао. и она је знала да ће опет опростити ПЕТАР МИЦИЋ

На наеловној страни: Српски омладинци обве$ници Националне службе рада, пролазе кроз живописне улице старот немачког града Милтенберга гдс они сада борсиве. (Снимак: Крукенхаузер)

Главни ^редник Мића ^имитвиЈевић * Уредник. Бошко Токив * За фотогпафије: Александав Симић * Пртеж- Ђорђг ЈЈоба* чев * ^оеднипттпо: Поенкапеова ч ' ТелеФон 25-010 ★ Власник и изпавач V г>пско издавачко ппе^узеће А Д Јовап Гановић ★ А.дминистпаци]а-. Дечанска 31. Веогпат Тел 24-001—10 Штампа ..Штампа. пија Беогпад м А Д. Дечанска улипа бо. 31. Тромееечна ш>етплата 58,— динаоа.