Kolo

Т1^аШи1ца {фећа>

/1 нтересује те како сам постао //( оно што сам, рече ми Марковић, Е, па сдушај: Пошто сам келнеру платио цех оста'ло ми је сто тридесет и два динара, 'једно одело, ципеле и шешир, као и рубље, које сам имао на себи. Остао ми је такође још и један породични прстен; његова вредност је била си» гурно око седам стотина динара, али кад бих га продао не би ми за њега дали више од четири до пет стотина. Лутао сам око Зеленог венца пун туге и страха. Био сам уверен да од мепе нема ништа- Мој отац, добар човек, Пун слатке безбрижности, није се много старао о мом васпитању, али ме је навикао на лак живот Међу мојим хартијама није се налазила никаква, ма и матурска, диплома. А тако исто у мом мозгу се није налазила ниједна практична идеја. Сем нешто друштвене уГлађености, футбала и играња нисам умео ништа радити. Пропао сам! мис л ио сам ја, док су пиљарска кола пристизала из побочних улица. Никад се нећу моћи ичвућњ.. Слабић сам; нећу моћи да живим у беди. Боље је да сломим врат... и то одмах. Док сам тако размишљао, приметих 'једну корпулентну жену, која се зау* ставила на углу. У Њеним сивим очима читао сам у исто време забринутост и одлучност. Не знам зашто ме је она заинтересовала, очигледно да је у другим приликама не бих ни запазиб. Наши су се погледи сусрели .Она уздахну и рече: —Тако вам је то!. Тако је започео наш разговор. Ова жена је била приступачна као што су то о.бично сиромашни људи из вароши. Она ми је испричала, као што би испричала калдрми, да је прошла кроз тешко искушење: болест њене ћерке ју је упропастила; а затим се и она сама разболела од запаљења плућа* — Имала сам четири хиљаде динара, господине, и већ сам хтела да отворим радњу... а верујте ми да сам све лепо прорачунала! Обогатила бих се... Г А сада немам ни паре... ни толико колико да купим мало цвећа* Мораћу све почети испочетка. Жена ме је прилично раздрмала. Кроз њу сам ВЈ ^део ону провалију народа, где гамижу милиони непознатих енергиЈа. — А колико би вам требало да набавите цвећа? упитах је. — Па једно тридесет до четрдесет динара- С тим бих могла поново да испливам на површину... Ја сам се у неку руку осетио обаве* Зним да јој пружим ту бедну помоћ? а најзад четрдесет динара више или мање.% За мене то није имло важности, нити би ме тих четрдесет динара випте спасло. — Чујте ме, рекох ја, учините ми Задовољство... дозволите да вам узајЗиим ту малу суму. Она ме погледа пронипљиво . • — Шалите се са мном, господине? А пошто сам се ја благо смешио, она Узвикну задовољно: — Добро, примам. Чини ми се да ће ми то доиети срећу. Али, молим вас, 1морате ми дати вашу адресу, јер ја Нисам од оних што хоће да примају ми'лостињу: пре бих себи отсекла прсте! Моја адреса! Ни ја је нисам знао боље од ове жене. — Не живим више у Београду. одговорих јој, али ако хоћете ја ћу вас наћи ових дана! — Добро, одговори она. У суботу у вече... мислим да ћу дотле већ успети. — Дакле на овоме месту, око шест 'сати. До суботе живео сам у једној бедно намештеној соби и пробао сам режим сиромашних људи. Било ми }е страшно. Сањао сам о самоубиству, али У дубини душе волео сам живот. џ изгледало ми ]е страшно жалосно да га напустим. У суботу, после једног очајно жалосно проведеног дана. одох до Зеленог венца с неком неодређеном радозналошћу. Она жена ме је већ очекивала : На њеном лицу више није било забрииутости; из сивих очију сијало |е енерхично самопоуздање: *— Донели сте ми срећу! рече она одмах кад сам јој пришао. Посао ми је кренуо.

Нећете моћи замислити колико су на мене утицале ове њене речи. У погле> ду који бацих на ову жену, било је, неког нарочитог дивљења: колико је она била јача, колико боље наоружана од мене за животну борбу!... Слушао сам радознало и жељно причу коју ми је она излагала о свом раду од оног дана када сам јој позајмио оних четрдесет динара. То је била чудна и дивна лекција. Одједном схватио сам ништавост и подлост мог стра" ховања, Моју душу обузела је воља за борбом; моја младост се разбудила, пуна вере и наде; охолост људи мога друштвеног реда пала је. И ја сам био довољно паметан и храбар да поверим моју несрећу продавачици цвећа, и да од ње затражим савет. Запрепашћена у почетку, она је брзо ушла у ствар, с оном сјајном способношћу адаптације примитивних људи: — И тако. рече она климајући главом, ви немате више ништа... баш ништа? — Остаје ми још овај прстен И то је цело моје имање. Она је погледала прстен с поштовањем. — За њега би сигурно добили неколико стотина динара, примети она. И онда, изненада, гледајући ме право у очи оним својим хладним, искре ним погледом: — Чујте, продунш она, ви не знате ништа да радите, како ми сами реко-

сте? Мораћете заложити или продати и тај прсген- И за неколико недеља појешћете све... Него, знате шта? Уортачите се са мном... Радићемо са цвећем,.. Осећам да ћемо успеги. А баш и да не успемо зарађиваћемо толико да ћемо моћи да живимо. Шта мислите о томе? Ја скидох нрстен с прста и дадох га жени, рекавшк јој: — Ево шта мислим! Она се насмеја оним ведрим смехом људи из на]>ода, у коме звони вечна младост и узвикну: — Кажем >ам да ћемо успети! Зарадићемо хил.аде! Она се није преварила. Дали счо се у трговину цвећем на велико.? Ускоро смо оставили тезгу и узели дућан, куповали смо веће количине цвећа које смо ^репродавали малопродавцима. И већ после прве године рада имали смо „хиљаде 44 које су нам омогућиле да проширимо послове. Ја сам био срећан, бачен у реалне авантуре људи. Борио сам се против случаја и околности с уживањем каквог освајача. И наша трговина је напредовала и увећала се; почеди смо радити и с воћем. Даље је већ ишло лакше. Данас бих могао опет ступити у редове људи који живе забављајући се, али ја у томе више не бих нашао задовољство. Срећа је у борби- Ништа није л епше и пријатније од оних перипетија где треба победити радом, снагом и стрпљењем:. Још само да ти додам да сам се оженио ћерком сзоје ортакиње. Она је свежа као какав нов, млац лист и имамо двоје снажк« деце. Р. Ш.

ЗА ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ 0 ПОУЧЕ

1а великој ливади без краја и граница, где су кртичњаци велики као брда, на тој ливади стално ратују два брата. Једнога су назвали Добро, а другог Зло. Добро, док још није било на тој о» громНој ливади, налазило се иза облака, али онда је било све на свету, а нарочито на тој ливади — где је било све

Зелено и где су зечеви јели траву људима из руку. Кадгод би Добро слетело на ту огромну ливаду, земља га је радосно поздрављала и украсила би се, у његову част, свим бојама цвећа* Зло је то нерадо гледало. И настао је међу Њима рат који траје још и данас. Кадгод су се срели отпочела је битка. И то чудна битка: дахом. Дували су један на другога ко ће кога оборити, Када је добро дахнуло, небески свод је од радости плакао. Његове сузе су оплодиле читаве покрајине, напуниле су изворе водом, помогле су цветовима да изникну из земље и да се обоје свим бојама. Све се радовало, свуда је било благостање. Кад би Зло дахнуло, сви би се потоци замрзли, нестало би цвеча и свуда би завладала жалост. И онда се хвалио: «Но, братићу, где си сада. 1"де је твоја снага? Кад се ја разманем, све умире". И заистаг ледени дах. Зла спалио је све што му је било на домаку- А да о самом Злу не би било зло, носио је под пазухом топлу перину. Једном му је Добро рекло: „То није никакво јунаштво. Кад не би имао ту перину и сам би се смрзнуо". Зло је почело бесно да јури над ливадом и у бесном трку исцепадо је нерину. За тили час почело је из ње да испада бело перје које је покрило целу ливаду^ Све је било под белим покривачем. Добро се најпре уплашило, па је онда

проговорило: „То је твоја сва моћ Али кад ја будем дахнуо, с.з л га ће нестати и видећеш моју силу. И дахнуло је Добро Јуним плућима. И гле чуда! Сва белина претворила се у мутне воде. И стално ј« дихало, док Зло није било сасвим с«владаио. Дувало је и хуктало, док се нису појавили први цветови. Они први цветови били 9У услед перја још увек беле боје, али је доцније никло цвеће у свим бојама. Затим је и дрвеће запупило, олистало и обелело али оа цветова. Трава на ливади је озеленила, а Добро је тада измамило људе напоље да уживају у лепоти природе. Лењивица Сојчица Устај мала Оојчице! гла.дно су ти овчице, . ,■ па морају пасти, . I да би могле расти и још дати млека које чека сека. Устај, мала Оојчице! Ено, блеје овчице! Сва су деца друга већ стигла до луга, и док ста-до пасе. беру цвеће за се. Устај, мала "• Сојчице, па потерај овчице до реке' за њима, где травице има, иначе ће сека остати без млека. ДАНИЛО ЧУТУРИЛО

Ту је и он

Излепљене су нове плакате и г Ђока би зкелео да зна ко их !е излепио. Међутим. да је само боље загледао., сам би

ПРОБЛЕМ 121 В. А. ШИНКМАН

о е б е ? & ћ

Бели вуче и даје црноме мат у два потеза,

^ешење проблема број 120 (С. Лојда): Тс11—(17.

из 120 -ОГ БРОЈА ДА ЛИ ЗНАТЕ? ОДГОВОРИ 1 — Симина улица у Београду, носи назив по Сими Нешићу „Терџушану" и полициоком чиновнику Управе вароши Београда. када је у тој улици ногинуо 3 Јуна 1862 г. од турских ни.зама. а вршећи своју дулсност. 2 — 25 Маја 1868 год. т. ј. четири дана иред свОју погибију, потпш-ао је кнез Михајло Обреновић. закон. по коме оптужени за злочинства и пресгупе морају имати бранионе прлд судом. 3 — 1868 год. и раније гаеталиште Београђана било 1е садања Кнез Милошева улица од Војне Академије до „Лопдона« и парк Министарства финансија где је недељом и празником свирала војна музика прел ^ Министаретвом. 4 — Кнез Михајло Обреновић. етупив на преето узео 1е назив кнеза ,.По милости Божи1о1 и вољи народној," назив ко1и еу после њеГа. -задржали сви владаоци. 5— Краљ Милан Обреновић био је ималац највећег шве^ског ордена „Ордена Серафимског", и по статутим^ тога ордена звоне сва звбна у Штокхолму у тренутку. када ее V гроб спушта ималап тог ордена 6 — Србија је имала 1865 г. само два своја претставника на, страни и то: у •Иариграду и Букурешту. Тек поел© проглаеа независности. 1878, отворено 1е и посланство у Бечу. 7 — 1865 г. Министарство Правде било .1е у старој давно порушеној двоспратнипи на месту гие је данас Класна лутрија, 8 — Почетак Топчидерског брда., онде где је данае Вајфертова пивара зваО с.:е „Смутековац". 9 — 23« августа 1899 год. пр.еминуо је -знаме,нити државник српски Јован Ристић бив. књажевски и краљевски намесник. Као заелужном државнитгу и осведоченом пријатељу тинастије Обреновића. краљ Милан се говором на опелу у Саборној цркви оп.ростио са засл у жн и м п око ј н и к о м 10 — Први певачки хор састављен .1«= у Србиш 14-Х-1834 Овај хор је на ба.лу кнежевом у Крагу.јевцу певао песму: Сунце .јарко сцпском сину изобилно сипље звак. РЕШЕЊЕ УКРШТЕНИХ РЕЧИ Хоризонтално: 2) Ускрс, 4) Веран. 6) Инд, 9) . Сав. 10) Езоп. 11 Емен. 13) Ида, 14) Ипр. 16) Мат, 18) Кит. 19) Три 20) Еја, 21> Опит, 22) Знак Вертикалио: 1) Окарина, 2) Утва. 3) Сена. 5) Пузати. 6> Испит, 7) Двери, 8) Кремен. 10) Едип, 12) На^а, 13) Ико, 15) При, 17) Так.

На насловној страни; Српска светпња, мапастир Ра ш ваница, лежи у дивној долини недалеко од Ћуприје (Снимак: А. Симић)

одмах нашао одговоп. Па ли бао ви видите опога ко Је изленио плакате. Ту 1е и ои! ♦

Главни уредник: Мића ДимитриЈевић * Уредник: Бошко Токии ★ За фотографите: Александао Симић ★ Цртеж: Ђорђе Ј1оба» чев ★ Уредништво Поенкареова 31 'Гелефов 25-010 # Власник в издавач Орпеко излавачко пт>елгзеће А. Д Јовав Тавовић * Администоанвја Дечанска 6х> 31. Веогоал Тел 24-001—10 Штампа ЛИтампарија Веогпал«* А П Дечанска. улип?1 бо. 81. Тромесечна претплата 70.— динара.