Kolo

6

и,рквама. Данас ни у прер модерни 1 и на пото

Пођете јги кроз Србију, иа било коју страиу, рав иицом или кроз планине, ооред већих река или уз брзе потоке, иаићићете на воденице. Стоје оне поред обала, иагиуте иад воду, као да су ту израсле. Па биле изграђеие од камена, брвана, прућа или дасака, посивеле су од дуга времена, позеленеле од маховине и влаге и постареле се оиако шћућурене испод грана,. огледајући ее у брзој води јаза. А све су сличне: ма дирецима које вечио запљускује вода, повезане са обалом уским брвиом, ииског улаза, малих прозо{ја, без тавана м" ( п$трса. И воденичар ту, сав бер од брашна, беле му и обрве и трепавице, чак му и очи игледају беле, еипа мкитР под воденички камен и скупља брашно за сељане оближњих села.

који ссде на клупи поред зида и чекају, и сами обелели већ скоро као воденичар. Седи се у воденици и причја гласно, надвикује се шум воде у јазу, клонарање воденичког кола у брзаку, и шкрипа камена исиод којег Сииа брашно. Причало се тако у воденицама годинама, деценијама и столећима, откад постоје воденитце. И баш ту настале су многе наше народне приче, песме, пословице и доскочице. Чекајући док им се самеље пшеница или кукуруз, а у тмурне, кишне и хладне дане седећи ту сагима и сатима, људи ведријег духа, богатије маш1 ; е, песнички надарени и умешци у говору, износили су као у причи старе догађаје и давне доживљаје, врлине и мане својих савремеиика, причали приче из сеоског живота, бајке о вилама, водењацима и вукодлацима, говорилп наизуст песме о бојевима и јунацима, или засмејавали слушаоце добрим шалама и доскочицама. А они, који су слушали, одлазили су. после у села. причали даље, додавали што или заборављали, и тако су те приче и песме, смишл»ене и речене у воденицама, ишле даље од уста до уста, у народ. Отуда су воденице код нас одувек имале толико значаја у народу, не само као сретства за прераду основне народне хране нашег сељака, него, у неку руку, као и просветни расадници у она времена, када није било школа, већ када је просвета ширена на