Kolo

4

— РОМАМ ОД Р. АРДСМА

(4)

—т Дођавола, да није избила какга епидемија? — е, Пегар, ми смо нападнути! Герхорн је сад био тај који је иреузео команду« — Брзо, иишите, брод „Мемфис" је ..на ком месту беше лађа, каиегане Милеру? Милер се иочсшао по глави? — И ја сам баш сад иочео да мислим на то. До врага, зар нисте уписали иапад? — Знате, Герхорн, нисам имао при ссби каигу, а после сам заборавио. — Овде је карта. Израчунајте отприлике где смо били! Капетаи Милер је то учинио. Коначио је ГХетер могао отпремник да ставн у дејство и да свету, који је всћином још спавао, објави шта се догодило. Аустралиске и американске поданЈиске власти ухвагиле су ову радиовест која је нретстављала занимљив догађај и која је бар за недељу дана давала новода за разговор. Стотинама људи тога јутра уиућеио је иитање: Во, јеси ли веК чуо шта се догодило? Ноћас је једна мала лађица на Јужном мору ухваћена од разбојника и оиљачкаиа. Гусарски брод је изгледао као неки морски теретњак. Милер и Герхорн су одахнули када су нримили потврду вести са свих праваца света. Иптернациоиална полициска радио-станица налазила се у пуиом реду. Власти свих већих и ман>их пристаиншта су упозорена да пазе и држе очи отворене. Сада је само још требало вндети где се иалази тај разбојнички каиетан. Време правог Кида је давно прошло и то коначно. а овога мангупа ће већ ухватити Помишљало се и на то да се искористе и неки авиоии, који контролигау извесне водене путеве. Неће врашком каиетану дати тако лако да побегпе и ђаво нека све одиесе ако га не пронађу за двадесет и четири часа. Када су се Милер и Герхорн увери« ли да су учинили све гато су могли, отишли су кући Паула Лајдениса, где им је кинески слуга нрипремио обилан доручак. Лајдештсова кућа била је саграђена хелом од камена, а делом од палминог трвета. Стварно није претставл>ала оно гато се замигаља кућом. Вигае је личила на неку палату и истицала се пространством оделења. Имала је обилно простора за многобројну Лајденисову породицу и јога за двадесет чланова по*слуге. Велика трпезарија, која се сучел >авала с балкоиом, служила је уједно за редовне породичне састанке. Ту су седели Герхорн и капетан Милер, јетти печену пилетину и са неугодним осећаљем чекали на тренутак када ће се Лајденис нробудити и иојавити пред њима. Иако су били још доста потресени догађајима, ипак су јели с иајбољим аиетитом. Оно гато се десило није се дало изменити, а човек уиркос свему мора да једе. Око осам чаова указао се Лајденис. Слуга мора да га је већ о свему обавестио јер му је лице показивало највеће узбуђење. Био је то човек мали и ћелав. Потајно еу га звали „јастребовим кљуиом", што је заиста и одговарало његовом изгледу. Као јастреб бацио се на обојицу: — Шта се догодило? Што сте се, каиетане, вратили? Да се шта није десило е ношиљком бисера? — Она је пропала! —- рече мирно Герхорн, евестан да ће бити отпугптен па показао се он равнодушан, понизан или дрзак. Лајденис ее занео као да му је неко опалио шамар. Изгубљена кажете? Или украдена? — Почео је да крешти: — Моја господо, истрагу ћемо у танчине нзвршити. Мој удео у поишљци изноио |е вредиост од преко сто хиљада гулдена! Ја еам сад иропао човек. Али тако једноставно то не иде. — Бесно је затапшао рукама. — Дупли виски! — наредио ]е К»незу, који се нечујно нојавио. — Два

човека с најоржим моторним чамцима нека одмах известе Гарагана и ван Мора да их хитно чекам. Где сте ви, Герхорне, оставили бисере? Ја ћу да сазнам истииу! У Батавијн и Сурабији постоје тамнице за људе који почине проневеру! Герхорн је без икаква респекта равнодушно извадио цигаретз' из табакере и запалио, а капетап Милер је поскочно сав црвен у лицу и разбарушене браде. — Немојте то још једном да ноновите, господине! То звучи као да смо ми украли бисере! Кажем вам, једаи

— Тако, прави ииратски подвиг! Пирати на отвореном мору! Аустралиска влада има да нам накнади штету! То ћемо у најмању ^руку захтева« ти. Она има да се брине за сигуриост пловидбе. Не може лн то да учиии, мора сама иоднети штету кли дозволити нашем броду да се наоруиса топовима. Онростите, молим, нисам мислио да вас лично вређам. Сачекаћемо да дођу Гараган и ван Мор, па да се договоримо. Јесге ли з& јед1,ан виски, џентлмени? Обојица су били жедии, а вода им се није пила.

Сетаи поглед Јуте Фрајбе Милер не дозвољава да се блати његова част! — Па зар сам вам то рекао? Нешто тако вам ја нисам казао. Чини се да имате рђаву савест кад одмах на ово помишљате! Милер је ударио несницом о сто да су подетели тањири и пилеће косги. — Доста, господине! Пљујем ја на ваш „Мемфис" да би према себи дозволио тако понагаање. Ја нисам ии, господине, ја сам џентлмен! Ово је било доста јасно. Лејдеиис иеко време је ћутао. Нестагаица ваздуха н закречавање артерија задали су му посла. Кад је све то савладао, умири се. — Молнм, саопштите ми шта се све то десило? — рекао је Герхорну у пословном тону. Герхорн је поднео извештај. С времена на време допуњивао га је капетан. — Сва момчад „Мемфиса" је сведок! — завршио је Герхорн. — Већ смо дали вест и радителеграфски. Лајденис је постао још жући у лицу.

Није прошао ни читав час и већ су на пристанигате средњег острва стигли моторни чамци са Гараганом и ван Мором. Ван Мор бегае човек крупног раста, дебео, малих немирних очију које као да стално нешто траже и не могу да се задрже на једном предмету, као да се бојао да се сусретне са погледима других. Гарагаи беше сасвим другог калибра. Припадао је тину који се« може претставити као пионир како у добром тако и у рђавом смислу. Висок, широк и когачат, лица које је одавало брутатноет и енергију, заиуштен и необржјан, у оделу од сирове свиле, На снажиој лубањи стрчала му је нефризирана коса, дивље разбаругаена. као нека супротноет жућкастој ћели. Лајдениса и ван Мора. Покретом главе поздравише се та три човека чија је власт била ^готово неограничена на Кидовим острвнма, наравно када владин комесар Девил не би био присутан. То беше Једини човек од кога су зазиралп, јер мм јс умео да улије респекта. — Шта се десило? — упитао је Гараган. чији је глас одјекивао кроз читаву кућу.

Ван Мор није нигата говорио. Нанрегнуто је дувао јер је пуном брзином прејурио кратак комад пута од приетаништа довде, па скоро изгубио дах. — Не тако гласно, Гарагане! — Лајдение је дигао своје суве руке које су потсећале на канџе. — Морамо у највећој тајности да се саветујемо и донесемо одлуке. Јесте ли сиремни? Ван Мор је потврдио главом док је Гараган ударио шаком но столу. — Брже, реците шта се десило са бисерима? Капетан Милер, коме је у присусчву толиких величииа било тешко при дупш, још једном је иоднео исцрнан извешгај о нападу на „Мемфис 44 .. Кмдови људи ћутке су слушали. Ван Мор је узбуђсно дахтао, а Гараган банло мрачне погледе на капетана. Када је Милер завргаио, узео је реч Гараган. — Страховита глупост од вас, капетане, што сте се бринули за ненозниту лађу јер је пливала на боку. Да сте даље возили, не би се овако шта десило. — Господиие, брод у невољи на мору, — бранио ее Милер, — вигае претставља иего ауто с дефектом на друму. Ако би отишао даље и мсне због тога пријавили, ставили би мс прсд поморски суд и одузели ми дозволу за вожњу. Ко би мислио, господине, да лађа није имала прави водени трбух, већ да је са планом пуштена вода да плови на боку! — Шта ћемо предузети, ако смем питати? — закукао је ван Мор и свилсном ма',)амицом отро голу главу. Општа пажња обраћена је сад одједном на Герхорна, који је задржао сасвим спокојан став. Хладио је редом погледао своје шефове. — Иослали смо радиом вести на све стране да се траже гусари. Већина приетаниганих власти на аустралиској и американској обали већ су нам потврдили иријем. Гараган је задовољно климнуо главом: — То ]е бил-о паметно! Међутим ван Мор је почео да бесни: — А ви, госнодине Герхорне, шта сте учинили? Што нисте потегли оружје? Рекли сте само: молим, изво* лите, овде су бисери! Герхорн је сагао главу и показао крваву бразду на лубањи. — Био сам као и капетан изценађен и добио ужасан удараи у главу, у гата можете и сади да се уверите. Герхорн је говорио мирио и одлучно. — Р1аравно да знам да сам морао бити оирезиији и иомигал»ати на луггавство. Добро, ја повлачим конзеквенце, ако ви то захтевате! — Ми то не тражимо! — рсче Гараган одлучно. Када су га господари она друга два острва зачуђеио погледали, наставио је: — Да се све разумети, Стајали сте на огради и носматрали. Сваки се да преварити и тек искуство опамећује. Имам поверења у вас али обојица сте се, до ђавола, страховито глупо понели! — Па гата сад, ако смем питати? рече ван Мор. — Измислите ви иешто, ако вам смем рећи? — љутно се Гарагаи. Лајденис, звани „јастребов кљун'% немирно је играо својим прстима. — Морамо сачекати који дан да видимо хоће ли интериационалним полициским властима поћи за руком да ухвате гусарску лађу. Можемо се на* дати у успех. — IIих, — Гарагаи одмахну руком, — ти л.уди нису идиоти да натрч^ у приетанигате. Они су први ухватили радно-вести. Чин је добро смигаљеи. Уходнли су. Алн стојте, откуда су ти мангуни зиали да лађа овога пута поси толико богатство? Три Кидова човска се зглсдаше. (Наставиће се)