Kult Petra Velikog među Rusima, Srbima i Hrvatima u XVIII veku

Култ Петра Великог 101

стиховима, и дају богате награде онима који што боље тако шта напишу.5=

Поред усмених народних умотворина тај свеопшти култ цара Петра долазио је до израза и у књижевности и позоришту.

Песник Јован А. Дошеновић је у Италији у талијанским преводима тако и толико проучио епоху Петра Великог, да је не само препевао Ломоносова него је о самом Петру Великом написао драму“ „Петар Велики" или „ЛТоржество невиности", која је нажалост, пропала у рукопису по раној смрти песниковој.

У школском позоришту у Великом Бечкереку, које је учитељ Марко Јелисејић завео од 1799 до 1802,39 давала се као школска ђачка претстава и жалосна игра „Александар и Наталиа или Петар Велики цар росискии. ЗЖалосное позоришче у пет дејствија", која завршује с песмом у неправилном руском тринаестерцу, чија последња три стиха гласе:

„Воскликнимо да живит Петр земљедржац Превелике Росие, и благи наш отац .38

Но до кулминације код Срба култ Петра Великог дошао је до онако заносног израза у делима двају најзнатнијих српских књижевника. ХУШ века, Орфелина и Досијета. Само је њихово русофилство и њихов култ Петра Великог друге врсте него код простог народа. Ратни успеси цара Петра над вековним непријатељем и говподаром нашег народа, Турцима, дигли су њетов углед међу Србима необично високо и потстакли у народу покрет за ослобођењем испод турског јарма. Из тога извора русофилство народних маса црпело је главну снагу. Пред нашим народом вредео је цар Петар као силан заштитник православља и победилац Турака, а у очима настајале народне интелигенције почео 1е отскакати током ХУШ века и културни напредак „једноверне и једнојезичне" Русије, отпочет петровским реформама, као и напредак руске науке и књижевности.

Стота и рационалистички настројени русофил Орфелин у својој капиталној монографији 1772 слави Петра Великог претезжсно као препородитеља Русије и просветитеља руског народа, а мање као ратника. Православље спојено с рационалистичким западњаштвом било је културни идеал Орфелинов. Тај идеал на-

м Соловљевљђ, Истор!а Росеји ХХН, 92.

за сам каже на завршетку предговора свога дела Лирическа пђић. Будимђ 1809.

55 Кићовић М., Школско позориште код Срба у ХМШ и на почетку ХЈХ в. — Зборник радова Института за проучавање књижевности САН. књ. 2. Београд 1952, 104—106.

85 Александерђ и Наталја, или Петар Велики, цар» россјискји жалосное позорице у петђ дђетвја. Св немецкаго на прости сербскји езвкђ преведено

Маркомљ Елисеичемђ дђтонаставникомр Великобечкеречкимђ _Будимљ 1833, стр. 119.