Kult rada

54

Култ Рада

ако би се дуго продужило у истом правцу, у знаку сигурног банкротства. Једино што се могло тада чинити, имајући као најпречу дужност вођење рата свим снагама, било је штедња. Јести мање хлеба, и најгорег квалитета, узимати мање меса, трошити мање гаса и пушити минималан број цигарета, штедети у храни, у оделу, у светлости, у нужним и луксузним предметима, то је била лозинка, у исто време кад се на бојним пољима и у позадини немилице расипала највећа богатства, почевши од људских живота.

Зар' то није био онда једини начин да се изиђе из трагичне ситуације која се појављивала на хоризонту? Производило се пре свега за рат; зато се морало живети скучено. Људи су из тога искуства извукли закључак да наше потребе стварно ннсу тако велике, и да се човек у нужди може задовољити с малим.

Зашто се иста пракса штедње и стезања не бн продужила и после рата? На свима странама појављују се још и данас фаланге проповедника скромног живота и штедње. Додаје се, до душе, да треба исто тако производити, али је прва дужност ограничити своје потребе. Оба ова предлога наилазе на отпор како код радника, тако код независних произвођача, занатлија и трговаца. Не само што нико неће да се лишава потребних богатстава, већ сви хоће да што више уживају. За то ће дати средства рад, трчање, више или мање чисти „послови”, сумњиве везе са моментаним господарима земље. Све је допуштено у циљу освајања што већег материалног благостања.

Ма како изгледала апсурдна после толиких оргија смрти, та тежња наших савременика потпуно је разумљива. Они хоће лепо да живе, јер су се доста намучили. Они желе да се рашире нда осветле своје ноћи, јер су се одвише стешњавали и крили по подрумима и рововима. Није необјаш-