Kult rada

Нови методи рада

57

Алн како се питање поставља за занатлије? Могу ли они производити за 95 од сто публике? Не сачињавају ли у нашој земљи, већину, читавих читавих 80—85 од сто, сами сељаци? Шта занат може пружити тој већини становништва земље? Једном речи, могу ли занати радити за сељаке?

Тако поставити питање значи решити га. Јест, занат, ако хоће да не пропадне, да не изумре, да се не исуши од малокрвности мора производити за оно непрегледно и једва отворено тржиште што се зове село. Наш сељак је тек прогледао на светлости културнога живота, он је гладни и жедан свега: тек да једе хлеба, да носи ципеле и чакшире, да навлачи капу, да спава у кревету, да седи на столици и за столом, да станује у зиданој кући, да чита, да путује, да се забавља....

Село је рудник из кога тек има да се црпе, и то најразноврснијих богастава. То је резервоар на коме се имамо хранити сви колико год нас је, и у свима струкама, почевши од опанчара па до књижевника, израђивача и продаваца крагни и машни и бербера што чисте и лепшају главе. Само ваља мислити о потребама сељака, испитивати начине да се оне задовоље и пружити им добре, јевтине и погодне производе.

Није лака ствар придобити сељака за варошке производе. Они имају своје навике, и тешко се прилагођавају „господском” начину живота. Међутим, они томе теже, вољно и нехотице, силом самог друштвеног развитка, гоњени модом, примером других и поврх свега неодољивом жељом да добију више задовољства, лакши живот, лепшу средину. Ту тежњу напред и навише, која се осећа у свима народним слојевима, не може нико и ништа зауставити. Њу, напротив, ваља искористити, за највеће добро самих сељака и за опстанак и напре-