Kult rada

захвата све веће место под сунцем и тражи све већа права.

Увећава се војска Рада.

У доба најјасније цивилизације људске у старој Грчкој - срамота је било радити и живети од свога рада. Много је векова требало да прође па да рад постане част и понос. И још векова треба да мине, јер се и данас људи стиде рада, нарочито телеснога. И данас је идеал већине да не мора радити својим рукама. То је можда добро, јер ће из те тежње човекове изићи победоносна техника, робиња људске мисли и воље. Али ми ипак славимо оне који раде који рукама својим раде —, јер поштујемо њихов напор. Ми хоћемо технику, и машине, и хемију и електрику, али не као средство да се данашњи радници баце на улицу и у глад, већ као оруђе њиховога ослобођења и одуховљења. И ми дочаравамо Аристотелов сан; да се чун креће сам између запетих конаца основе, али зато са.мо, да би радник поред разбоја, или далеко од њега, читао књигу или уживао у лепоти. Такво схватање продире. И већи је данас него икад у историји број људи који раде и поносе се тиме. Тај број може и мора бити још већи. Војска Рада се још мора умножити.

Достојанство Рада се шири.

Шири се и на оне црне, каљаве погурене и изгубљене, небројене мученике, на оне којима историја никако није признавала право грађанства, које је назвала сељацима, то значи људима споља, изван градова, изван цивилизације, изван света. Доста су били напољу, изван и испод свих, н лишени свега. Данас они улазе у цивилизацију, ито не као одбеглице, емигранти, уљези, не као робови побегли од зла господара, не као бродолом-

70

Култ Рада