Luča Mikrokozma

Сви мирови с' опширна простора К погибији вјечној одлећеше, · Један само што невредим оста, По њекаквој слијепој судбини, На коме се горди престол виси Противника мога ужаснога

На злу судбу палијех небесах Ноћ и пустош царство уздигоше!

Дјелатељни властитељ небесни Из хаоса здробљених небесах Поче мале стварати мирове, Слабима их пунит: житељима, Како ће му све покорно бити“.

Ми незнамо да ли и у колико ова метафизичка мотивација Сатанина, која треба да да колико толико рационално објашњење егзистенције царства мрака поред царства светлости, представља саму мисао Његошеву, што нимало није немогуће (треба се само сетити колико је својих најбољих мисли Гете ставио у иста Мефистофелу). Ако би ово последње било случај, онда би мисао Његошева, и ако исказана у полумитској форми, престављала једну генијалну концепцију!).

Како је деспотизам божији по Сатани само слепог случаја и метафизички неоправдан, то Сатана на послетку излази отворено са.захтевом, да треба васпоставити првобитно стање (и овај захтев преставља трећу мотивацију његове побуне):

„На опширне небесне равнине Иштем владу да подијелимо И небеса пала воздвигнемо, Први закон да природи дамо,

Нек се сваки са врховном влашћу На свом небу горди и велича!“

Исти захтев формулише Сатана и на једном нешто ранијем месту тврдећи да су он и његови савезници зато ту:

5 Чуди ме да метафизичка мотивација, о којој је реч, нигде није споменута у књизи г. Н. Велимировића.