Luča Mikrokozma

ПЈЕСНА |

Како сунце дана облачнога Када баци с ведрога запада Своју хитру и пламену стр'јелу На кристалну круну Чамалара, 5 Тако трену бесамртни ангел На свијетла и огњена крила К небу сјајну и трону вишњега Међу своје блажене ликове, Мене узе под зефирна крила 10 И унесе у предјел небесни.

"Гле, идејо, искро бесамртна, До сад су те струје и потоци Океана овог заносиле, Сад нас ево на извор чудесах,

15 Сад нас ево у царство свјетлости, На валове тихе бесконачне, Запаљене огњем бесмртнијем, Вјечним огњем свештене љубови. Овђе наше силе исчезају

20 Ка погледи у току времена.

Мјесто очих да два сунца никну И идеју један вијек смртни Да по царству небовлаца прате,

4 Највећа планина на земљи, Чамалара је со свој при„лици сам владика или издавач цли слагар искривио мјесто Хималаја (на којој је највише брдо на свијету Мочп! Еуетез! или Паурисанкар;) 23 небовладца.