Male novine

ДАНАШЊИ т ПОЛОЖАЈ (ниомо уредништву) Госиодипе уредпиче, Ако иам се чнни да ова наша посматрања могу имати какве вредности за разумевање наше данашње, тако замршене, снтуације, ми вас молимо, да би сте им, у том случају, изволели дати гостонримства у вашем листу. Од истакнутнх на јавност нитања није данас само једио, које ситуацију у нашој земљи заплеће. Таква нас питања игшенафују скоро свакн даа, алн како нам је некогуће да их сва овде претрееамо, ми ћемо се ограничитн само на нека, која нам изгледају као најважнија, .и за која се сва остала, било на један, било на други начин, навезују. Кад би ћутање могло што ствари номоћи, ми би смо и даље ћутали, али прилике сувише брзим ходом кбрачају, оне су се тако устремиле, да се саме од себе не би вишс могле да уставе. Дужност је дакле сваког, којн своју земљу љуби да данас отворено нроговори. Ми се не ћемо прсварнти, ако, дочшБући са ;Ј,ебљега краја, овде изречемо, да суштина данашње наше ситуације, почива поглавито на једној чисто измај сторисаној равнотежи, која не лежи у установама, него у односима лица. Ми сами знамо да су за одржање такве вештачке равнотеже нужни и Ераљ Милан, н Краљица Наталија, иа чак и њнхова домаћа размирица, да су тако исто иужни и либерали, и напредњаци, и радикали, па шта више и њихови подраздели, а поврх свега да је преко потребна, нека нам се израз не замери, и њихова дивљачка нартпска борба. Али зар из свега овога мора следовати да 3^ тој равнотежи ие мора бити ни једне мисли, ни једне воље? Зар се никад, н ни у ком случају, не би с мео конац мало да затегне? И

ј зар Је вечито досадно , попупу-! | штање алФа и омега свега нашег ! државничког анања.У Доиста тако не би морало да буде, да ова чу|дна справа, под нменом равноте| же, није у ствари и без душе, и без срца, и без воље, па чак и ; без мозга, или ако би имада кај кве воље то би била цигло воља ! за самоодржање. За ове две прошле године ми | смо већ могли видети колико нас ј скупо стаје одржавање таке једие I равнотеже. Устав, закони, безбедност лична, начела државна, све је то већ постало њена жртва, а 1 ! шта бн смо моглн рећи за углед н аукторитет влаети, пгта ли за сигурност у земљи, шта ли на послетку за до сада не чувену за буну, која почиње врло нагло да обузима цео свет, и у односу на саме оне основе, накојима свака монархична система почива у одиосу на сталност династичну. Јест то су неизбеЖне иоследице оваке равнотеже кад оекудевају воља и мозак којима је одређено да управљају еЛементима, који њу састављају. Оваква равнотежа мучно да ће бити у стању да сачува и само оно што је њој на чуван.е, поверено, њена је судбина, у мсето I да се нетропш у служби земље и ирестола, да животари на рачун {земаљског напретка и династије, и | сем појединаца она доиста не може користити, ни народу, ни држави, ни престолу. Не може битн уставне моЛЈархије у ствари без савесног вршења краљевске власти, не може бити парламентарне владе, ако министарство ие би имало ни својих замисли ни своје воље. У таквом стању скуиштина обично постаје на брзо конвент, а да у конвспту не воде реч државннцн него сокачки и клубски букачи, то ннјс ва.љада ни за кога тајна. Такн су наши изгледи ако би пзмајсторисана равпотежа још дуже замсњивала равнотежу, коју су установе утврдиле, н ако би се н даље

великн интереси државни смели њеном одржању жртвоватп. Почињући од државника па до чобашша, свакога је данас брига обузела али нико лека не помиње. Оваки шапуће само са евојим рођеним мислима, једни стреие у дубини душе, а други се одају надању, јер нико не зна шта му може донети сутрашњи даи. Тако стање које кочи сваки правилан и плодан рад у земљи, унајмању рукуније добро, а, не би требалло остављати случајиости или тренутном узбуђењу да га они поправљају. Има извесних установа од којих ми данас много патимо, али бисмо без њих још вшие патити морали. Те су установе гарантије ::а слободан јаван живот. Орбија је и мала и слаба земља да би магла ствараги засебне системе државне уираве за свој само рачун. Она се мора иокорити савременим захтевима, и мора се научити да с њима живи н с њима напредује. Борити се против такве судбинс значило би трошити у залуд своју снагу, а иринисивати установима погрешке и мане које од људн долазе, илити кривити застазу само за то што је заставннк доста високо не држи, не би ли била опасна заблуда, која би нео државни живот могла на погрешан пут да наведе? Орбија нити може нити сме да се више враћа своме прошлом патријархалном животу, па за то је неизбежно нужно н да напусти, без поврата обичаје и навике из онога доба, и да у сталности својих установа и своје династије тражи своју леп шу будућност. Као што видите, господиие уредниче, ми се доиста ие би заплакали за данашњом вештачком равнотежом, али, има људи којима је она једно разумљива и без које онн не би умелн маћи. За то ми и нисмо у стању данас да разумемо ни од куда мннистарске кризе наетупају, ни како се оне

стишаваЈу, за то је и тако звано краљнчино пнтање, бачено у скупштину, тако снажне таласе нокренуло — Фигуре су се дрзнуледа поремете положај, који им је равиотежа одредила, отуда неоиисани страх да се цела справа тумбе не изврне, те за то би се ваљда хтело да се отац и мати из земље удале, Јкако би се на тај пачии опет равнотсжа могла да поврати. И ми не сматрамо краљеве родитеље као просге грађапе ове зсмље, они су вазда дј г жни да се поклоне интересима престола, и да иослушају жељу владаоца. То су иачела која данас владајујј у сваком влаДалачком дому, али онет с друге етране сви се они варају који мисле да су та начела тек само празне Формуле, и да би се ма каква ћуд или ма каква сиекулација могла нроизвољно за интерес престола да огласи. Не, мртве Формуле немају шта овде да рћшавају, треба тачно иСпитати где се у истини налази интерес ирестола и онда му се без затезања поклонитн. Није иаше да оцењујемода ли је краљева мати добро урадила што се скупштини обратида. Пошто политнка није била у пнтању то је имало да оцени само орце матернно. Али је свакојако питање сувише снажно покренуто. Њега данас све даље потнскују разна открнћа, једна истинита, која долазе од људи који су бнли у иоложају да тачно сазнаду односе између краљевскн сунружника. друга срачуната према захтевима данашњих интереса, од људи кој'и су догађаје са стране пратили, и само срачунавали могућности како би се њима могли користити. Њега гурају напред и службене и полуслужбене изјаве, и шапутања из кругова, који са владајућим СФерама у додир долазе. Њега данас претресају и на широко и надугачко сви страии листови, и оно ће моратк, хтело се не хтело, под притиском свих о-

ПОДЛИСТАК Ј&ДНЈ5. К&Р&

(Илставак) „Он је избачен на улнцу!

I"

се на сокаку ове речи, или их сами

„ — „Нашао Ми сваки дан ч

чуЈемо изговарамо, па са честе употребе као да смо изгубили и сам појам што оне значе у истини. А колико се страхобе, колико се преступа крије у самом овом изразу „нашао се иа сокаку". Благо ономе, ко никад није то на себи искусио! Али ова два еирочета о којима ми говоримо судба није од тога ноштедила. Чудни су били осећаји који су обузимали ову децу, кад су, корачајући јсдно за другим, прешли последњи цут преко бабина прага и изамкш на улицу. Онн на једаред осетише неки страхи узеше се за руку. Приближише се једно другом и тако су корачали неко време, гледајући преда

се. На једаред Мијат стаде. И ако је био мла1)И, као мушкарац имао је више смелости да постави страшно и кобно нитање шта ћемо сад? И збиља, он застаде, грчевито стшите сестру за руке и погледа је ираво у очи. Она задрхта а исиод пазуха испаде јој завежљај где бејаше савила своју једину хаљиницу коју не бсјашс обукла. Дрхтавица прође Мару целим телом. Мијату застаде реч у грлу. Хтео је рећи : шта ћемо сад ? Али речи се нспречшне у грлу н он умуче и само се могло видети како му се дисање убрзава, како му груди све више одскачу. — Не бој ми се, родв!.... Ево, ја се, вала, никога нс бојим... Ја сам здрав, јак, ја ћу...., та радићу колико четворица, иа ћу хранити и тебе и себе.... Има ћемо све што нам треба.... рече Мијат нагло, или управо не рече но се продера, као да је хтео виком да оДагна страх кој'и га бејаше почео обузиматц. И он је доиста и веровао у своје речи —он је још био неискусан како се тешко зарађује кора хлеба и веровао је збиљски да му неће насти ни мало тешко да

изхрањује и себе и сестру. Живот са сво" јом суровом стварношћу тек је био предњим-

Гоњени глађу и другим нуждама, деца су убрзо обиграла све где год су кога знала или ее у кога надала. Били су код тутора, но ;|они им рекоше да у маси нема ништа више : „појело се", веле, „а Бог зна да маса њима још што не дугује, јер су много што шта давали и за севап" Познаника, пријатеља и суродице ова деца нису ни имала ; у Београду њин је отац своје последње године провео усамљено, те га је слабо ко и познавао. Служба туђину то је било једино ередство, и деца се лате и тога. На жалост ннгде нису могли наћи место заједно и моралн су служити одолнто.

(Овршиће се).