Male novine

прави у свој сили своје лепоте и младости, окружена светлошћу лучезарног дана. Под ногама својим виде окове своје, које је збацила са себе; она погледа на мртво тело својега злог братаи на лепи врт, који је сад први пут постао њена неприкосновена сопственост. Усхићени осмех озари јој лице. Земља задрхта од радости кад виде лепу и драгу кћер своју, а огромни океан посла свој најмекши ветар да милује младу девојку и да се игра њенг свионим коврџама. У стрептала шума као да се испунила песмом славе, а из дубине земљине чу се глас: — Зар ти нисам била покровитељка? — говорио је он. „Како си могла и мислити да сам те без циља обдарила таком лепотом,такимузвишеним умом? Ти ћеш живети, ти ћеш напредовати и цветати у величини и снази! Сав ће свет уживати у теби и користити се многобројним плодовима твојега врта!" Пјују се исправи и погледа у даљину, а замишљене очи ње не засветлеше се од предосећања велике будућности. Мара. „ЗЛАТНА БУРМУТИЦА" приповетка ЕГВИЉОНА I Осећајући велику потребу усамљености, налакћена на један прозор своје гостинске собе, Ермина де Лостал утонула је у жалосне мисли. Изгледала је веома узнемирена и као да није била у стању да сноси тугу и бригу које је беху обузеле, те ниско обори главу. За тренутак диже очи и стаде разгледати по хладовинастом вргу који се ширио пред њом и из чије се дубине, као утешно привиђење, појави млада девојка у ружичастој хаљини, с великим снопом цветова у рукама. Она седе на клупу и узе правити киту, вешто слажући боје и везујући донесене цветове. Тај лепи створ, пун живота, младости и грације, била је Жермена, кћи гђе де Лостал. — Драго дете, — рече Ермина гласно, — сетила се да је сутра мој имен-дан. Бар у мојој тузи имам једну утеху кћер! Боже мој, али ако она дозна !.. Од ње не могу сакрити наше садашње стање. И Ермина де Лостал поново обори главу, преживљујући у мислима своју прошлост. II Пред њеним мисленим погледом упорно је излазио призор, који се десио пре двадесет го дина. Одиграо се баш у овој истој гостинској соби, која је сва била у пурпурној кадиви, пред овим истим сликама предака, који строго гледају из својих златних оквира. У собу је ушла Ерминнна мати баш кад је млада девојка свирала мелодију Мигилову. Пошто је саче-

кала свршетак свирања, она посади кћер крај себе. Драга Ермино, поче она, — твојој пажњи свакојако нису измакле честе посете, којмм нас последњих месеца почаствује Жак Морис. Твој отац и ја повлашћивали смо те посете, а твоје срце јамачно ти је казало значај њихов. Дакле, нећу те изненадити кад ти кажем, да је Жак Морис данас просио од нас твоју руку. — Али, мати !.. — промуца Ермина сва пребледела. — Шта ? Ти ниси очекивала да те он проси ? — То је за ме изненађење! — Пријатна... бар ? — Нећу те лагати, мати. Не, није пријатна, и ја никад неђу љубити Жака. Којешта, говориш глупости! Уверена сам да ће се после брака твоји осећаји према њему изменити. Не можеш порећи да је Жак Морис веома мио младић. Има много добрих страна а врло мало недостатака. Свака жена, пре а после. оцениће и обожаваће таква мужа. Осим тога он је завидни младожења Мориси су породица веома уважена и осим тога веома имућна. Ермина, многе би девојке желеле да су на твоме месту. Многе ће ти завидети на дан твоје свадбе. А осим тога имај на уму и то, да смо твој отац и ја већ обећали твоју руку Жаку. С твоје стране не би било паметно да нас доводиш у глуп положај, одбијајући га. — Извини ме, мати, што се не могу покорити твојој одлуци и што те љутим и жалостим, али то мора бити. Ја сам се заклела да ћу се удати само за човека кога волим. — А кога ти то волиш, обешенице ? — Лостала ! — Лостала?... Боже мој !... Не може бити?! Ти љубиш распикућу, пијаницу, развратника, па још уз то материјално полупропала човека! — Све су то сплетке и оговарања... од стране његових непријатеља. — Немој га бранити, Ермина. Такав би брак био наш срам. И ја га нећу дозволихи. — Али кад ја љубим Лостала... кад он љуби мене ? — То је ужасно. — Мати, ти си немилостива према мени. —• Ми га више нећемо примати и ти ћеш се удати за Жака Мориса. Овде ћу бити неумољива, јер нећу да на себе товарим одговорност за неминовну несрећу, која нас очекује ако на време немаднем снаге и воље да те задржим од тог убиственог корака. Пољуби ме, Ермина Оставићу те саму. Добро нромисли о мојим речима и посаветуј се са својим срцем. На несрећу, та је мати напрасно умрла, после неколико месеца, јер је пала из кола, а муж њен, опхрван жалошћу и већ не толико чврст у својој

одлуци, [пристао је најзад на брак своје кћери с Лосталом, тим пре што је Ермина почела поступно венути, па се бојао да после миле жене не изгуби и драгу кћер. Лостал је био карташ. Његово је стање у то доба већ било доста пропало. Велики мираз Ерминин одмах је поправио његове ствари, али је у исти мах и распалио апетите тога распикуће и пијанца. Уживајући безусловно поверење своје младе жене, до ушију заљубљене у њега, он поново отпоче свој ранији живот, одлазећи често из Париза час под овим час под оним изговором. Услед тога његово је стање постало веома лабаво. Било је време кад је Лостал био у очи потпуне пропасти своје, али га је од ње спасла смрт тастова и наслество, које је Ермина добила. Међу тим, Жак Морис, одбијени просилац младе девојке, није осећао против ње никакве злобе; он ју је у потаји и даље љубио и кад је она постала Лосталова жена, почео јд одлазити кући њена мужа и као пријатељ његов држати се према њој пријатељски и с великим поштовањем. Жак је остао нежењен и живео је са својом сиротом рођаком, кога је љубио и васпитавао као сина. Године су пролазиле. После шеснаест година госпођа Лосталова остаде удовица. Али ипак је њен муж живео и сувише дуго, јер ако је жени и оставио Жермену, дивну петнаестгодишњу девојчицу. оставио јој је и огромне дугове и врло незнатно имаће. На срећу, нико од сродника Лосталових није видео ту пропаст, јер су сви били већ одавно помрли. Ермина се преселила у кућу свога оца. И сад још, у овом тренутку, она је живела у њој. Живећи кроз пет година веома скромним животом, пуним оскудица, она је којекако успевала да задовољава захтеве поверилаца. Жак Морис, коме је већ било педесет година и чије је богаство све више расло, врло је добро знао о незавидном стању Ерминином. За то се држао према њој с најдирљивијим саучешћем, а осим тога је осећај љубави његове према Ермини од кога је тако дуго и неутешно патило његово срце, прешао у осећај пријатељства. Шетајући сам у вече, он је често долазио до врата куће г-ђе Лостал, отварао их, пролазио кроз врт и улазио у кућу удовичииу онако исто слободно и без сметња, као и у своју рођену. У тим вечерњим часовима Жер мена је имала обичај свирати на гласввиру. Морис је седео крај ње. Млада је девојка певала какву дирљиву романсу и уз'буђени Жак, који је имао веома осетљиву душу, често је брисао сузе, називајући Жермену својом „кћери«. Зими, за вре-

ме дугих вечери, он је са својим пријатељицама проводио у разговору пред камином, у ком је весело буктала ватра. И сваком згодном приликом он је јадној удовици давао разумети, да она може на случај несреће рачунати на гтријатељску помоћ његову. Међу тим Ермина већ није могла задовољавати захтеве својих поверилаца. Они су се најзад решили да јој одузму и последње, чиме је још располагала, ;—- остатке њеног родитељског имања Већ ја био одређен попис покретности и непокретности, о чему је госпођа Лосталова била благовремено извештена пре две недеље. али Жермени о томе није ништа говорила. Продаја лицитацијом била је одређена овог истог дана у местном грађанском суду. Наступала је, дакле, потпуна пропаст. По некаквом урођеном поносу Ермина није ништа казивала своме »пријатељу Жаку" о несрећи која ју је постигла, и ако је она обично према њему била доста искрена Јадница се бојала да у том тешком тренугку Жак не прими њену искреност као позивање на његово милосрђе. Али је Жак врло добро знао све безндежно стање удовичино и док је његово срце силно куцало од узбуђења за жену коју воли, дотле су под утицајем чисте и скривене радости његове очи јаче сјале но обично, III. И тако. госпођа Лосталова је баш у овом тренутку мислено преживљавала своју жалосну прошлост. Како јој сад мудре изгледају речи њене покојне матере: Лостал је распикућа, воли да банчи и ладолеж је, — говорила јој је она тада, — не удаји се за њега, брак с њим биће сраман за нашу породицу. Али је Ермина остала при сво ме, њу је заслепљивала љубав и ресултат је: пропаст и неутешна туга и жалост А да се тада удала за Жака, за тога идеалнога човека, верног и сталиог, за тога пријатеља који се у тим жалосним данима није према њој изменио... Јадна удовица, при помисли на свој несрећни живот, обриса сузе које јој и мимо вољу појурише на очи. Замагљеним погледом прегледа она ову гостинску собу, пуну предмета тако драгих њену срцу, собу, где је срећно протицала њена младост, па за тим погледа на врт, где су се већ појавиле љубичасте сенке, где је некада, невина и лепа, као ово сада њена кћи Жермена брала јоргован и ружу, сањајући о срећној будућности. И мислено рече себи, да то красно обилатиште, тај хладовинасти огромни врт и малу белу ферму која се видела у даљини и уздизала се на обали потока, — све ће јој то одузети данас. Куда ће она? Како ће живети? Но у том тренутку у кућу улази Жермена. Лаки кораци