Male novine

Ускршљк додатак |1опмнама а 6, АПРИЛА 1903.

ПЈУЈУ, НДЈ^ЛАЂЛ 5? ПОРОДИДИ ) прича Кармен Силве 2 ) „Тегата^ег" 8 ) била јелепажена, која је имала многобројну децу, мушкарчиће и девојчице. Главна јој је брига била да их што боље удоми и да их ма на који начин усрећи. Најстарији син добио је најбоље парче земље, плодно, осветљено јарким зрацима сунца; високе палме шириле су над њим благотворну хладовину, а дневна светлост обасјавала га је милом и веселом светлошћу. ,,'Гегга пшег " била је мати велике породице и за то се земља, коју је давала својој деци, поступно почела ширити на север и запад, где већ није тако топло, где се она мора с трудом и ревношћу обделавати и обрађивати. Нека су се парчад склонила у планине, нека у поље вечита снега, трећа на острвима огромног океана. Али, ах, нису сви наследници „Тегга та(;ег" били подједнако задовољни својим делом, и пошто су још, по жељи своје матере, говорили наразним језицима, то су међу њима брзо настале свађе. Свађе и неспоразуми понављали су се све чешће и чешће и јадна је мати често имала тугу и невољу од своје рођене деце. После неког времена она поново роди врло лепу ћерчицу с великим црним очима и дугим густим трепавицама; обрве као да јој је извила фина четкица уметникова, а око њене лепе главице спуштале су се коврџе црне свионе косе.

*) Пјују је грациозно оваплоћење Румуније. 2 ) Кармен Силва — псевдоним, којим се у књижевности служи Њ. В. румунска краљица Јелисавета. 8 ) Земља — општа, заједничка мати свих људи.

ПОДЛИСТАК

Једно Ј1ророчакст8о (историски роман из српске прошлости) књига II. (69) 19. Народ и чиновници У протоколима стоји записано, како су ови посланици „живим бојама описали сва она џелатства и неверства, којима су чланови совета и попечитељи од 1839. године — и против своје заклетве и против Устава, народ затирали, његова права рушили и срећу му убијали" — - и пошто су све то представили они онда нредложе: — „Да се од данас никако више не поверава управљан>е судбине народне овим људима, у које народ нема никаква поверења, и такви су људи сви

Тој својој најмлађој и најмилијој ћерчици мати је дала најлепши врт, који се налазио у сред имања њене браће. Поверавајући је њиној заштити и одбрани, она је за њу изабрала дивно живописно месташце, окружено горама, умивано широком реком, загрејавано зрацима милостива сунца, орошавао кишом, оснежавано снегом, украшено зеленим долинама и веселим виноградима. Завршујући своје доброчинство, „Тегга та^егг", је наградила своје најмлађе дететаким мелодичним, тако дивним језиком, да су се небо и земља, сунце и месец радовали кад виде Пјују, која је играла уз звуке својих песама, с венцима пурпурних цветова на црним коврџама, а под ногама насмејане и задовољне девојчице, која није морала кварити своје лепе ручице обрађивањем земље, одмах су уцветале биљке. Остала су деца са завишћу гледала лепу Пјују, коју је земља — општа мати њихова тако очевидно одликовала ( од других, тако љубила и миловала. Никад јој ни на памет није падала мисао, да би старији си? нови њени, који су живели у атмосфери непрестаног незадовољства, могли не бити заштитници њене нежне Пјују. Међу тим јача су се браћа тако срдила, тако су завидела девојчици увек, кац би ма шта засадила у свом врту, да су на њ јуришали бесно, пустошили га, односећи цвеће и плодове, или су се лудо свађали међу собом, претварајући врт јаднога детета, који је био у сред њихових имања, у позорницу својих међусобица и уништавајући и рушећи све у њему. Пјују се напрезала из све снаге да одбрани себе и своју имовину од ових начадача, али је увек падала као жртва њихових напада. данашњи чланови Савета и по печитељи«, Никола Маринковић посланик из ужичког окрука, додао је овој горњој осуди још ове речи: — А како и могу господари имати поверења у овчаре. који поверено им стадо не само не чувају, него га још и сами тамане. Није ли ту очевидна опасност за народ, ако оваке овчаре и чуваре и даље оставе"?!... Било је још много посланика, који су хтели говорити у истом смислу, но Скупштина реши, да се о томе више не говори, него да се запише, да је овако решење и оваку осуду једногласно донела цела Скупштина у име целога народа српског. Тако је донесена ова знаменита одлука, која сумарно осуђује скоро све тадашње више чиновнике, па и саме државне саветнике и министре, који су

Нека браћа девојчице чинила су се као да хоће да јој помогну, и ак@ их она није никад молила за одбрану. Али благодарећи њихову мешању, ратови су само и даље трајали и, користећи се повољним приликама, одузимали су од сестре најбоље делове њена врта, под изговором да она нема снаге да обрађује толико велико имаће. Једном један брат сасвим покори Пјују, окује је у ланце и нареди да му уступи све што је остало од њене земље. Налазећи се у ропству, млада је заробљеница певала тако жалостивно, да се болно стезало срце њене добре матере од звукова тих песама. Пјују, која је гоњена и трпела насиља, тако је немарљиво почела вршити своје дужности, које јој је натоварио брат који ју је лишио слободе, да јој је он припретио строгом казном. Она је била равнодушна према међусобицама, које су међу браћом непрестано трајале. Као и пре, њена су браћа њен врт избирали за позорницу својих распра, али нико од њих није ни помислио да своју младу сестру ишчупа из руку њезина мучиоца. Једном је Пјују, опкољена цвећем, спавала; глава јаднице лежала је на ланцима, који су окивали њене фине и слабе руке; очни капци с дугим црним трепавицама отежали су од њеиих неисплаканих суза; дубоки уздаси отимали су се кроз њена ружичаста уста и, уздижући се далеком и високом небу, мешали се с мирисом мирисава цвећа. Удар грома пробуди заспалу девојку и она чу глас, који као да је долазио из утробе земљине; то је био глас њене матере. „Пјују, — говорила је она, — што се толико бринеш и тужиш!.. Послушај ме и неминовно се покори мојој наредби. У играли виђенију улогу за време прошле Карађорђевићеве владавине. Знајући и сама од какве је големе важности решење, које је мало час донела, Скупштина одмах о томе извести књажевскога намесника овим актом: „Народна Скупштина која је Богом и народом позвана, да народна права и народне интересе верно заступа, да народу срећу оснује и обезбеди давно је осећала живи нагсн своје најсветије дужности: да за унапредак обезбеди своју светињу удаљењем свију чинов ника, који су народној срећи и напретку не не само до сад сметали, него својим противо-уставним, "незаконитим, издајничким и непоштеним поступцима од 1839. године па до данас јасно доказали, да народ не може више имати у њима поверења. Из

ноћној тишини неприметно подстругуј твоје окове и старај се да нико о томе не дозна нити к да посумња. Кад ствар буде свршена, чекај на мој знак и онда збаци са себе окове своје." Целе дуге ноћи, која је за тим настала, Пјују је брижл>иво подстругивала своје тешке и тврде окове. Вешто и потајно вршила је она своју тешку задаћу. Да је брат њен дознао о покушајима сестре да се ослободи, свакојако би јој оковао руке двоструким оковима. Најзад, је П ј у ј у слободна! Стојећи на крају горе, она је с узбуђењем очекивала знак своје матере. У нестрпљењу она је лупала својом малом ножицом о земљу, а бисерни зуби њени укопавали су се у њене ружичасте усне. Девојка се сећала радости слободе и жудела да их поново окуси. У том критичном тренутку међу њеном браћом, која су непрестано непријатељевали међу собом, настаде силна свађа. Један од њих јурне у врт своје младе сестре, надајући се да покори брата, њена мучитеља. Мучилац Пјујин очекивао је свога новог непријатеља мирно, високо уздигнуте главе: настао је страшан бој и дрски дошљак био је већ скоро побеђен. Али у то време Пјују, неми сведок борбе, ненадно чу глас који као да долажаше из утробе земљине: — „Тренутак је дошао!" чу она. И млада девојка с радосним узвиком збаци окове са себе. Окови падоше крај ногу њених. Онда она својим најзад слободним рукама дохвати огроман камен и снагом, какву није ни замишљала да има Пјују, тај страшни одломак стене баци на главу брата — главнога виноввника свих њених несрећа — и уби га на месту. И она се исгих узрока Народна Скупштина у име свога народа решава и проглашава: да су сви садашњи советници и попечитељи — радећи противно интересима народним, које би иначе имали верно заступати и бранити изгубили поверење народно; па за то од данас престају учествовати у саветовању и решавању судбине народа српског, коме су били неверни. За остале чиновнике и званичнике, од највећег до најмањег, Народна Скупштина решава и проглашава: да се само они у службама задрже, о којима ни народ ни књаз нема узрока, да их се гнушава шш им ^не верује, само Народна Скунштина примећава, да има много чиновника и званичника, који су прави злотвори народу, па за то нека се одмах сви такви из службе народне отпусте".