Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

38

Сељак са жандармом брзо одлази, а Правдић по ново зазвони.

— Има ли још ко да чека 2

— Има.

— Пусти га.

Теша Водарић, водоноша, улази гологлав и као са неким страхом; затим се поклони до земље и стаде као укопан на сред собе.

— Шта ћеш — питаше г. Правдић,

— Сиромах сам, господине, имам петоро ситне дечице. Ономад ми је једно умрло. Пука сиротиња. Нисам имао са чим да га сараним. Плакао сам. Нисам имао куд, него одем до господар Николе СОмиљанића, бог да му даде свако добро, замолим га, те ми даде сто гроша. Одатле платим сандук детету, свеће и попу, што је његово, те тако дете сараним. Плаћам 200 гроша порезе. Сиротиња. Нема се одкуда. Неки моји другови не плаћају ни половину тога, А ово је млого за мене.... Јутрос сам поранио, када није било света, па одем на чесму да саку наточим, Сиромах сам. Жена ми је болесна. Рекох, ближе ми је. Моћи ћу коју саку више нанети, а мени је и грош зуар. На то ме жандар ухвати. Дотера ме у полицију. Ја га молим да ме пусти, а он неће. Вели, таква је наредба. Ја му кажем сиромах сам, деца мала, жена болесна, гладни, боси, плачу, а он то неће да зна, већ ме мува, у леђа.... Молим те, господине, као Бога, дозволи ми, да могу бар ноћу, када нема никога, воду доносити; ти ме, господине, знаш, да сам сам сиромах, да сам поштен ....

Господин Правдић, готово узбуђен оваким јадиковањем овога сиромаха, дохвати перо, па написа на једном листу хартије ово:

ЖИВОТ ВА ДИНАР 8