Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

34

„Теши Водарићу, водоноши, одобравам, без 0обзира на наредбу главне Управе од 15. Јулија т, г. да у свако доба дама и ноћи може пунити своју саку на — ској чесми.

17. Октобра 18..

Старешина, — ске полиције, Џравдић.

За тим дохвати црвену оловку и два пута подвуче ове написане речи: „у свако доба дана и ноћи“. Даде по том цедуљу сиромаху Теши. Овај је узе радосно и, гледајући непрестанце у њу, изађе, готово трчећи, из здања полицијског.

Док се је све ово дешавало у канцеларији Правдићевој, дотле се је на улици могао чути као некакав жубор, који се је све више приближавао... Тек што се Правдић подиже, да кроз прозор види, шта је, ал у собу утрча једно пекарско шегрче, ево задувано и запурено у лицу. По свему изгледало је јако заплашено. Оно утрча и стаде на сред канцеларије. Најпре се обазре, као у некаквом страху и забуни, и једва по том проговори:

— Брже, господине, ако бога знате. У кући господара Петровића трговца, морало се је ноћас дотодити убијетво.... Свако јутро, чим се сване, ја носим киФле и земичке у његову кућу.... По обичају одем и јутрос. Уђем на отворену капију. Станем на сред авлије. Свирнем у моју свирајку, али нема никога. Свирнем други пут јаче, али се опет нико не јави. Угледам отворена врата од степеница и пођем