Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

12

начином један противу другога, и опустошаваху руске вароши и села. Гложећи се међу собом, зни су дерали свој народ, п остављали га гола и гладна као пре, само да би се што више улагали и удобрили татарском заповеднику — цару царева а своме суседу — руском кнезу јаму ископати. Тверски кнез гложаше се с московским, московски кнез с рјазанским, рјазански с пронским: али се од свију одликоваше у овоме послу московски, који израније узе силу и власт у своје руке, — а та сила и власт — беше благо. Па разумевши ово, он поче купити трипут више данка, но што је требало давати цару татарском; и што је требало дати цару, он је дао, а остало по оној пословици: „чувао беле паре за црне дане.“

У време, од ког се започиње наша приповетка, Москва већ беше богатија од свију својих супарника, и од Твери, и Рјазана и Нижег Новгорода, и беше надмашила снагом све ове кнежевине. Док међутим, татарштина после грозног и ужасног Узбека, беше се почела колебати и слабити. Москва је ово видела и дал, је појмити Татарима, да ће она умети себе бранити и неће допустити да јој се нанесе ма каква увреда. Шта више, Москва је имала прилике доћи до под бедеме Казана, и тамо показати своју снагу. И ово као што вели старац Рогволдо, значило је: „Да је Москва показала Татарима своје зубе.“ — нарогушила се....

„Дакле, треба те зубе саломити.“ Тако реши Мамај, који у то време поста царем и заповедником целе земље руске. Он је тако и урадио.

За сад, Мамај није хтео поћи сам у бој, већ прати Арашпшу царевића са гомилом пљачкаша и грабљиваца, да казни своје робове — вазале. Ови пљачкаши пусте се гомилама по покрајинама рјазанске, ниженовгородске и муромеке области. Левим крилом они дохвате село Карачарово и Муром, па напљачкавши се, поврну ка истоку